Исповест јунака који је бранио Србију: Тражен сам! Уништио сам албанску караулу!

Наводио сам ватру на Кошаре. Четири авио-бомбе од 275 килограма на караулу. Погодио сам је док су у њој били шиптарски терористи. Ратни другови ме због тога зову тражена глава. Тражен сам по више ствари. Из царског Призрена сам. Кућу су ми запалили 1999. године, бензином.

2004. дигли су је динамитом, 2018. поравнали багерима и направили паркинг.

Ово за Спутњик каже учесник битке на Кошарама потпуковник Срђан Николић, тада командир прве хаубичке батерије 125. моторизоване бригаде:

„Мој највећи успех је брига о људима. Сви моји војници вратили су се кући. Под мојом командом било их је 115“.

Битка на Кошарама 1999. године симбол је одбране отаџбине, симбол храбрости војника који су се истовремено борили против три непријатеља, НАТО-а, албанске војске и терористичке ОВК.

Међутим, ова битка је и симбол знања, стратегије ратовања која је победила по свему надмоћнијег непријатеља. Ту стратегију спроводио је, тада мајор, Николић. Имао је 29 година.

Пре Кошара био је на положајима у околини Косовске Митровице, Вучитрна, Бајгоре, Дренице, Чичавице. Војска Југославије била је надмоћна, све до тренутка док се у ратне операције није укључила НАТО авијација. Али и за њу је, каже Николић, било лека.

„Свакодневно смо маркирали и правили лажне положаје. Рецимо, у званичним извештајима НАТО-а стоји да је седам пута погођена моја батерија, а заправо ни једанпут није погођена. Све су то били лажни положаји. Нисмо имали губитака, ни у техници, ни у људству. А гелери од авио бомби падали су свуда око нас“.

Здружени напади по америчком стандарду

Када је почела битка на Кошарама, Николић је био артиљеријска подршка српским снагама са ватрених положаја, али и са осматрачница. Знање и храброст водили су га у дубину непријатељске територију, откривао је положаје са којих су ударали.

„Са батеријом сам био на привременом ватреном положају два и по до четири километра од граничне линије са Албанијом, а домет је 15 километара. Тако да смо могли да дејствујемо и по дубини територије одакле су нас гађале јединице артиљерије регуларне војске Албаније“.

Николић објашњава да су три непријатеља здружено нападала по тзв. америчком стандарду, у таласима.

„Први талас, други талас, трећи талас, док не прођу. А иначе су имали смену на отприлике осам сати. Одморни борци су долазили, па смо имали прилику да дејствујемо и током довођења снага и имали успехе, не само у непосредној борби у првој линији“.

Највећи успех и 49 килограма мање

Његова 125. моторизована бригада на којој је било тежиште одбране, имала је помоћ батаљона војне полиције, 72. и 63. Специјалне бригаде и 53. граничарског батаљона који је одмах зауставио непријатеља.

Све се одвијало на висовима, надморској висини од 900 до 2250 метара.

Као професионални војник Николић не говори много о патњама кроз које су прошли. А стратегија је једноставна, или ми или они. Борили су се против знатно надмоћнијег непријатеља, однос снага је био најмање 1:4.

„Свакога дана не знаш да ли си жив или ниси жив. Да ли ћеш преживети или нећеш преживети. Да ли ће војска преживети. Ја сам 49 килограма за 67 дана ослабио. Одем на борбени задатак на три дана, останем по 12 дана у снегу и онда се сналазим за храну , за војску и за себе. Сви су се вратили кући, само три лакше рањена. То ми је највећи професионални успех у животу“.

Касетне бомбе, јауци и лелек

Поклопили су их, каже, што осиромашени уранијум, што обичним авио бомбама, што касетним. Две такве, по свим конвенцијама забрањене бомбе поклопиле су „његову шуму“.

„Исте те ноћи су поклопили 3. пешадијску чету, другог пешадијског батаљона, која је била ојачана деловима Војне полиције. Код њих је ујутро било само 16 читаво. Ја сам искочио да видим стражара војника да ли је на месту. Јавио се, да је у реду. После два, три минута крећу касетне бомбе на другу шуму и крећу јауци и лелек“.

Бог их је, додаје, сачувао више пута. 16. априла уочио их је и гађао албански топ са 900 метара даљине, био је између две стене, за 10 минута на њих испалио око 50 граната.

„Једна је пала између мене и војника на метар и одломио се упаљач. Није се активирала. То је једина граната која се није активирала од тих 50. Бог нас је сачувао, тај топ смо са другим пројектилом из хаубице уништили. Директним поготком у топ“.

Храбра браћа Небојша и Јегор

Николић је на Кошарама бринуо о три генерације војника. По доласку имали су додатну борбену обуку, Имали су и велики борбени морал:

„Чак сам имао нишанџију који се добровољно пријавио да буде извиђач на осматрачници. Толико је желео да буде напред, на првој линији, да није хтео да остварује ватру, него да буде горе, да је са мном води. Тај је мали из Краљева. Прихватио сам. У контакту сам са свим мојим војницима, али највише са онима који су били у рату са мном“.

Небојша је у Краљеву, са храбрим војником ће се видети ускоро, на Видовдан, када ће се окупити ратни другови из његове бригаде. Жао му је што можда никада више неће срести људе који су им помогли. Били су то добровољци из Русије и Украјине.

„Запамтио сам Јегора, 36 година, правник. Дошао је, каже, овде се брани православље. И био је са мном на осматрачници једном, на Шкози.
Руси су остали горе са нама до краја“.

Након потписивања Кумановског споразума, из једине копнене офанзиве током НАТО агресије на нашу земљу бригада Срђана Николића, која је морала да изађе на крај и са француском легијом странаца, изашла је без иједног губитка у техници.

„Италијани који су нас дочекали у Дечанима нису могли да верују, мислили су да је све уништено“.

Николић са поносом на грудима носи два мача, захвалност отаџбине за његово учешће у биткама и орден који је добио поводом 20 годишњице Битке на Кошарама. Указом председника Републике Србије од 15. априла ове године, Николићеву униформу краси и Сребрна медаља за заслуге у одбрани и безбедности земље.