ИСКРЕНА ИСПОВЕСТ САВРЕМЕНОГ ХРИШЋАНИНА

Колико нас, православних хришћана, чак и кад тврдимо да смо грешни, чак и када се исповедамо, не схватамо да смо заиста грешни – јер грех није обична ствар, неки преступ закона, него промашај загрљаја Божјег. Чини нам се – ситнице. Али, од тих ситница настаје бездан пропасти. Ево шта је о томе писао чувени руски теолог, свештеник Павле Флоренски:“Опет и опет, с неизбрисивом јасношћу помаљају се у свести сви греси, све „ситне“ нискости. Све дубље, као огњеним словима, уписују се у душу те „ситне“ непажње, себичност, хладноћа, и мало по мало сакате душу. Никада ничег отворено лошег. Никада ничег очигледног, опипљиво грешног. Но, увек (увек, Господе!) понека ситница. Од ситница – гомила. И када се осврнеш уназад, осим блата не видиш ништа. Ничег доброг… О, Господе!“

Зато треба ићи у само срце греха – ми грешимо јер не волимо Бога.

О томе говори исповест руског свештеника Бориса Николајевског.

Протојереј Борис Николајевски (1884–1954),  простосрдачан и мало познат руски свештеник, био је духовник познатог религиозног писца Ј. Н. Посељанина. Отац Борис је један од оних свештеника који су остали ван пажње шире јавности. Али управо на таквим стубовима вере почивала је Руска Црква у време гоњења. Захваљујући овим скромним и, наизглед, неприметним пастирима, очувана је вера и Црква у руској земљи. Већина проповеди и поука оца Бориса није записана. Али оне које су сачуване сведоче о дубокој вери и великом, љубављу испуњеном срцу. Свима је био све, „да како спасе бар неке“ (1 Кор. 9:22). Отац Борис се упокојио у Господу 21. августа 1954. године. Сахрањен је на Богословском гробљу у Санкт Петербургу.

Отац Борис је иза себе оставио исповест, која је сваком од нас драгоцена опомена и подсетник.

КАЈАЊЕ ПРЕД БОГОМ И ДУШОМ СВОЈОМ

Немам љубави према ближњем. Волим од људи само своје рођаке, и то само оне који мене воле, а волети остале људе – о томе ни примисли није било код мене. Да љубим људе као самога себе, несрећа њихова би ме жалостила, а благостање њихово радовало. А у стварности с радозналошћу слушам приче о несрећама које се дешавају људима, ни трунке им не саосећајући. Не умем да покривам љубављу срамне поступке ближњих, већ их, напротив, с осудом разглашавам. Налаже ми се да волим непријатеље своје, да се молим за њих, да добро о њима говорим, добро им чиним. А ја сам спреман да им се светим, ликујем кад им буде лоше. ‘Тако им и треба’, говорим… Поштеди ме, Господе!

Не верујем у бесмртност. Да верујем, водио бих живот земаљски као путник, који треба ускоро да се врати у своју отаџбину. А ја се више бринем о уређењу живота земаљског: о кући, одећи, залихама хране, новцу, послу, комфору… Господе, поштеди ме!

Не верујем у Јеванђеље. Да верујем, наслађивао бих се Његовим поукама дан и ноћ, хранио бих се Њиме као храном и свим срцем стремио ка испуњавању Његових заповести. И ништа земаљско не би ме могло одвратити од Њега. А ја прочитам новине, неку непотребну књигу, понекад и штетну. А Јеванђеље лежи на столу, чека ‘погодно’ време… А да ли ће то време доћи? Господе! Избави ме од мога неразума и окамењене неосетљивости!

Раздражљив сам! Понекад планем, а зашто, ни сам не знам… Гурну ме у трамвају – већ сам се наоштрио, понекад се уздржим, али чешће изговорим грубости, пакости. И после ми буде срамота. Прости ми, Господе!

Не волим Бога. То је страшно, али истина је. Да волим Бога, непрестано бих с радошћу и задовољством мислио на Њега Свака мисао о Господу била би ми утеха и наслада ( јер – с каквом радошћу мислимо на вољенога? ). А ја, напротив, много чешће и радије размишљам о световним стварима. Да волим Господа, с каквом бих радошћу стремио ка разговору с Њим. А ја морам себе да приморавам да се молим, јер душа и срце моје не умеју да се моле с радошћу. Кога волим, о њему непрестано мислим. При свим занимањима, вољени ми не излази из главе. А ја мислим о свему, само не о Богу. Истинито и поштено морам рећи: не волим Те, Господе! Шта може бити ужасније и тужније од мог положаја? Господе, поштеди ме! Пожали ме! Даруј ми време за покајање и плодове покајања!

Господе! Господе мој! Ја сам безданна провалија греха: куда год да погледам у себи, све је зло, чега год да се сетим, све је погрешно учињено, ружно речено, нечисто помишљено… И намере, и расположења душе моје – све је увреда на Твој рачун, Господе, Творче и Доборотворе мој! Ја, као ништаван човек, сагреших. Ти пак, као Бог Милостиви, помилуј ме!“

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ