ИРАЧКИ ЕМИГРАНТ ОСТАВИО ДЕТЕ У СРБИЈИ: Остављам ти дете, ако преживи чувај ми га, ако умре сахрани га

Ево ти дете. Чувај га, као што смо га ми чували. И јави се!

Дрхтао је глас Радошу Ђуровићу док је младом Ирачанину Фирату пружао на београдском аеродрому шеснаестомесечног дечака. Узео је, нежно, малог Ајмена из наручја уплаканих Александра и Сузане Недељковић и дао га оцу. Испунио је оно што је Фирату, избеглици из Ирака, имигранту на путу ка Европи са трудном супругом, обећао када су се први пут срели у новембру 2013. године, на Институту за неонатологију у Београду.

Тог хладног јесењег дана, Радош Ђуровић, директор Центра за заштиту и пружање правне помоћи тражиоцима азила, добио је позив из Института са поруком да је стигла тек рођена беба „имигрант“. Дошла је на свет у седмом месецу са малим шансама да преживи. Мајка је већ била изгубила две бебе. Исцрпљена од пешачења стазама, које познају само кријумчари људима, почела је да се порађа у Бугарској. Девет сати носио је муж на леђима до Србије. Породила се, али…

Причао је Радошу испрекиданим речима своју животну драму избезумљени млади човек кога је срео на Институту и преко преводиоца заклињао: „Остављам ти дете. Ако преживи чувај ми га, ако умре сахрани га. Ја морам даље“. Гледао је у шоку Радош човека који је већ трчао према таксију за илегани прелазак преко границе, освртавши се и понављајући: „Чувај ми га, јавићу ти се!“ И мислио шта ће даље.

Али, срећа се осмехнула малом Ајмену. Лекари су га спасли. Остало је било на Радошу. Успео је да уз компликовану правну процедуру и помоћ Центра за социјални рад Савски венац црномањастог малишана смести код хранитеља. Сузана и Александар Недељковић су му пружили дом и бринули се о малишану… Нежног дечака коме ни плућа нису била развијена враћали су у живот сопственим дахом, хранили љубављу, поделили родитељско крило у коме је до тада седела само њихова ћерка. Знали су Недељковићи да ће се можда једнога дана по Ајмена вратити његови родитељи, али су стрепели од растанка. И нису веровали да ће толико болети.

Фират, Ајменов отац, дошао је у Београд пре седам дана. Добио је азилни статус и визу за Србију. Још пре пола године чим је био у прилици јавио се Радошу из једне западноевропске земље у којој је тражио азил. Када су чули да им је син жив, за Фирата и његову супругу Сену живот је постао чекање. Родитеље имигранте из Ирака и дете рођено у Србији, није било лако спојити. Радош Ђуровић је у тај циљ уложио све своје знање, енергију, а највише вољу. Службе за социјални рад двеју држава, министраства спољних послова, граничне полиције – сви помало су учинили понеки правни уступак да би Ајмен био враћен биолошким родитељима. Фират, који је провео у Београду пет дана, никада неће сазнати какве је све препреке прескакао његов пријатељ из Србије да би у петак ујутру из једног стана у западној Европи стигла вест: „Све је у реду, брате. Ајмен не плаче. Мајка га држи.“

Са хранитељима Сузаном и Александром Фират се сусрео у Центру за социјални рад, како процедура налаже. Психолог Даворка Филиповић, која је водила случај ирачког дечака, знала је да мора развити поверење између Фирата и Недељковића. Постављало се међусобно милион питања и давано је милион објашњења – Сузана и Александар говорили су Фирату о томе да је Ајмен најбољи дечак на свету, умиљато јагње, да воли музику, да игра, да никада не плаче,… Фират Недељковићима како он и није желео да остави дете, али да је то било једино решење и једини спас, да се он не плаши да ће дете патити, јер мора осетити њихову љубав, да ће спавати на његовим и мајчиним грудима… Рекао је Фират да је дужник Недељковићима, да ће доводити Ајмена у Србију, да дете сада има две породице…

– А онда смо отишли у Обреновац. Отворили смо врата стана и млади Ирачанин је први пут угледао свог сина. Узео га је у наручје и нежно привио на груди – прича Радош. – На српском му је кроз сузе шапутао: „Сине мој“. Научио је. Желео је тако да се на језику људи које је прве назвао мамом и татом обрати свом детету. Да га он разуме, осети.

До четвртка је Фират живео са Недељковићима. Кували су заједно, јели, ишли у играоницу…. Социјални радници нису желели да предају дете, док се макар мало не навикне на оца.

– Тешко је било Недељковићима. Трудили су се јако. Да Ајмена што више зближе са Фиратом – наставља Радош. – Показивали су да су међусобно пријатељи, покушавали да га успавају у његовом наручју, препричавали скоро сваки дан проведен са њим, али су одлазак веома тешко поднели. Нарочито њихова мала ћерка. Никакве играчке и сукњице које је куповао Фират нису успеле да утеше њено мало сестринско срце. У среду увече добила је високу температуру и херпес. Од стреса. Остала је у кревету, није испратила брата до авиона.

А на аеродрому сузе, стрепња, нежност, нада… и прећутано: „Не заборави нас, Ајмене.“

ДРАМА И НА АЕРОДРОМУ

После компликоване процедуре око збрињавања малишана, Ајменов одлазак до самог краја био је под знаком питања. Полицајци на аеродрому до сада се никада нису сусрели са сличном ситуацијом. Сат и по трајала је провера и Радошево изношење аргумената. Али, гранична полиција на београдском аеродрому је на крају показала велико разумевање за овај случај.

Када су правне недоумице коначно решене и син се сместио у авион, врата на летелици нису могла да се затворе и лет је отказан засутрадан.

– Ајменов отац није могао да изађе из транзита, имао је само један улаз у Србију да преузме дете, а за град у коме живи остао је још само један лет – препичава нам Радош драму са аеродрома.

– Времена је било мало, а полиција ме је позвала и питала да ли могу да сакупим новац, јер Фират није имао за нову карту. Успео сам брзо да сакупим паре.

Тагови: Ирак, Мигранти, Радош Ђуровић