ИНТЕРВЈУ Жан-Кристоф Бисон: Енглези не воле Србе, па не воле ни Новака!

О КОВИДУ и епидемији је изречено толико нелогичности да више не желим да улазим у ту полемику. Вакцинисан сам, али немам мишљење о антиваксерима и проваксерима. Преслушао сам емисије у којима сам учествовао пре годину дана и где износим ставове зависно од тога шта сам слушао од епидемиолога и лекара који су прво објашњавали да не треба носити маске, а онда да треба, да вакцину нећемо имати још три године, па смо је ипак добили много пре.

То у разговору за „Новости“ истиче заменик директора редакције француског „Фигаро магазина“, уредник у овом листу и познати писац Жан-Кристоф Бисон.

– Што више имамо мишљење о корони, мање га имамо. Можда ће нам за два месеца рећи да не важи нешто што је сада добро. Схватио сам да, у ствари, сви, од политичара, преко новинара, до лекара, не знају готово ништа о овоме што се догађа, а постављају се као да знају. Понављао сам мишљења која сам чуо од људи за које се сматра да су стручњаци, а заправо нису већи специјалисти од мене, и који такође понављају оно што су чули, а да не знају много о томе. У једном тренутку сам одлучио да то престанем да чиним. Живим по својој савести, радим оно што мислим да је добро, али не желим да делим лекције било коме.

* Та лутања се односе и на државе…

– Неке земље су биле модел понашања, па убрзо после тога то више нису. Израел, на пример. Информације се сваког дана мењају. Саопштавају нам све и свашта. Ништа није рационално у оквиру теме која би требало да буде само то, рационална, имајући у виду да је везана за науку и медицину. И то не престаје! Неподношљиво је. Причајмо, зато, о другим стварима. На пример, о Ђоковићу, који ће бити најбољи тенисер у историји овог спорта у септембру, када буде освојио Ју-Ес опен!

* Хајде, онда, да разговарамо о њему. Греше ли људи када кажу да га на западу не воле, нарочито у Великој Британији?

– Нажалост, не греше! Неки нису у стању да га заволе. Разумем због чега је британска штампа против њега. ЛЈути су јер их је одлучно одбио када су хтели да га присвоје пре двадесет година. Англосаксонци нису баш у љубави према Словенима, о томе не треба ни дускутовати. И кад Новак уради добре ствари, исприча неку шалу, учини добротворни гест, увек ћете наћи некога ко ће рећи да глуми или да је то превише. А када су то исто радили Агаси, Мекинро, Федерер или Надал, било је добро.

* Је ли то зато што је Србин?

– Бојим се да је тако. Нарочито ме излуђује то што се тако понашају према најдарежљивијем и најбољем играчу. Шта је све учинио за своју земљу! Издвојио је огромне количине новца за бескућнике, децу… Шта мислите, због чега данас има толико српских тенисера међу двеста најбољих? Некада је био један сваких десет година. Од Србије је направио тениску силу. Овојио је Дејвис куп. Организовао је турнир на целом Балкану да би измирио Србе, Хрвате и Босанце. И на све то, сваки пут, постоји нека негативна страна. А нема толерантнијег, отворенијег и дарежљивијег од њега. У исто време је поносан на своју нацију и способан да има универзални приступ.

* И постаће највећи?

– Увек постоје „добри“ разлози да би се доказало да то није тако. Федерер је „елегантнији“, Надал је „импресивнији“, а Ђоковић игра као „машина“. А ако освоји следећи гренд слем биће, једноставно, највећи свих времена. Уз то, још је у стабилној фази, док су други у силазној путањи. Надал може да освоји још само Ролан Гарос, Федерер само Вимблдон. А осећа се да Ђоковић може да победи на било ком турниру, следећих неколико година. Према Новаку су такви пре свега на Вимблдону. У Аустралији га доста воле, у Француској је исто тако добро прихваћен. Али, то су Енглези. Они су непријатељи Француза, а Французи су пријатељи Срба. Дакле, све је нормално! (смех)

* Колико ће све ово што се дешава, од ковида, до питања безбедности, утицати на избор следећег француског председника?

– На готово свим председничким изборима у Француској у последње четири деценије, све што је било више-мање предвиђено годину дана пре гласања одвијало се потпуно другачије. Мислило се да ће почетком осамдесетих Жискар д’Естен победити Мишела Рокара, а изабран је Митеран. Касније, „требало“ је да победи Баладир, док Ширака нигде није било. После су победу предвиђали Доминику Штрос Кану, док је Оланд имао свега три одсто гласова. Макрон није ни постојао 2016. За годину дана, много тога може да се догоди.

* На недавним регионалним изборима двоје водећих кандидата у сондажама, Емануел Макрон и Марин ле Пен, доживели су прави фијаско…

– Занимљиво је да у земљи постоји велики део оних који више уопште не верује у политичку понуду. Тренутни кандидати имају највише двадесетак одсто присталица, док се половина Француза не изјашњава. Зато, онај ко је данас виђен на челу не значи да ће на том месту бити и за шест месеци. Све зависи од тога да ли ће се кандидовати неко ново име. То оставља много простора за некога с програмом који ће се разликовати од оних у последњих четрдесет година. Јер, Французима је доста тога.

НАРОДНИ МУЗЕЈ У БЕОГРАДУ
* ХОЋЕТЕ ли ускоро поново посетити Србију?

– Планирам да дођем на јесен. Намера ми је да направим репортажу о Народном музеју у Београду, који није довољно познат, а има фантастичну колекцију. Заиста би је требало приближити свету. У Француској мало ко очекује да у Београду постоји колекција Шломовича, да се ту налазе све та изузетна дела с краја 19. века.