ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФЕСОР МИЛОШ КОВИЋ: Ирационална јурњава ка ЕУ непосредно води не само ка напуштању Косова и Метохије, него и ка даљем урушавању наше државе!

Уважени професоре, недавно сте у једном тексту, подсећајући на хапшења Срба на Косову, подгорички процес у афери „државни удар“, пресуде Младићу и капетану Драгану, написали да наше доба подсећа на време пред Први светски рат кад су Срби осуђивани „за сва зла овог света“. У добром делу београдске политичке чаршије овакве и сличне тезе углавном наилазе на подсмех? Зашто је то тако?

     Ако ме неко упита о стварима које познајем, или о темама од јавног интереса, отворено ћу изнети своје мишљење. При томе заиста нећу тврдити да би оно морало да буде за било кога обавезујуће, или да би требало да буде једино које је тачно. Моје је само да за одговорима трагам у сопственим знањима и искуству, и да о томе сведочим. Зашто бих се љутио на оне који о истим темама мисле другачије? Зашто бих се оптерећивао тиме шта ће они да мисле о мојим ставовима? Зашто бих угађао већем или мањем делу београдске чаршије? Београд је, једноставно, велики град и у њему ће увек владати разногласје. Збијање шала и релативизовање готово свега – то је одувек, бар од доба великих хеленистичких градова, био важан део великоварошког менталитета. Београд вам једноставно не дозвољава да себе схватате преозбиљно. Београђане ћете често препознати по томе што умеју да прихвате шале и да се нашале на свој рачун.

Воле, међутим, да држе предавања и о стварима које не познају. Ви сте историчар или нуклеарни физичар, али вас у кафани или у медијима дочека човек који је једва завршио средњу школу, па вам онда дуго и темељно, објашњава шта је атински остракизам или цепање атома. Уз то, као у сваком великом граду, и овде има много насиља. Они који се укључују у јавну расправу не да би истински упознали и решили проблем, него да би одбранили неки свој лични интерес, пре или касније послужиће се личним увредама и политичким денунцијацијама. Ако ме на тај начин нападну, ја се браним. Када су ме пуштали да се играм са осталом децом, испред зграде, родитељи су ме учили да не трпим насиље. Тако и данас поступам. Остао сам homo ludens, што би рекао мудри Јохан Хојзинга.

Има ту још једна важна, начелна ствар. Страни путописци још у 19. веку су примећивали да српска средња класа болује од потребе да се допадне западњацима и да са презрењем гледа на своје рођаке и родитеље по селима. Та малограђанска потреба да будете оно што нисте, праћена изразитом културном несигурношћу, данас је, захваљујући медијској хегемонији Запада и бомбардерима НАТО, постала светски тренд. Студентима предајем историју Европе и света у новом веку и верујем да свој предмет прилично добро познајем. Али мислим да сваки појединац и свака заједница, укључујући и нацију, решење својих проблема прво мора да тражи у сопственом искуству. Тако раде Енглези, Јевреји и многе друге нације. Срби су се вековима, у туђим царствима, под Османлијама, Хабзбурговцима или Млечанима, угледали на Светог Саву, Светог Симеона, Светог кнеза Лазара. Њих су помињали на литургијама, о њима су уз гусле певали, њих су изображавали на својим иконама и заставама. У преломним тренуцима, 1804, 1875, 1914, 1941, па и 1991, поступали су по вековним обрасцима које су наследили од својих предака. Када покушава да разуме данашње, политичке, монтиране судске процесе Србима човек, некако природно, посегне за Јазавцем пред судом, за биографијама Петра Кочића, за књигама о Бомбашкој афери, Загребачком процесу, или суђењима Србима за време окупација 1915-1918 и 1941-1945. Онда ће, хтео или не хтео, препознати неке непријатне континуитете, све до данашњих дана. Када му се неко због тога подсмехне, моћи ће да се присети да су се слуге окупатора од 1941. до 1945. или, ако хоћете, у вековима после 1389, ругале онима који су, упркос свему, остајали у старој, прадедовској, Косовској вери. Погледајте са каквих се само моралних висина данашњи Монтенегрини обраћају Србима у Црној Гори. Невероватно, али истинито – такви су 1941. заиста поверовали да ће Хитлер и Мусолини да живе вечно. Тако и данас људи без историјске свести верују да ће ово НАТО насиље и окупација потрајати све до Фукујаминог краја историје. У националној историји крију се сви одговори и сва охрабрења, која су нам данас потребна.

И на српском јавном сервису недавно смо чули да „Срби морају сазнати истину о Сребреници“, али је тамо пропуштено и пропушта се да се каже да Срби и Србија морају знати истину и о српским страдањима у Подрињу која су претходила Сребреници.

Немам телевизор, па не знам ко је аутор те крилатице. Али морам да кажем да и ја мислим да Срби морају да сазнају истину о Сребреници. Сви знамо да је у Сребреници 1995. извршен ратни злочин. Али, питајте грађане Србије шта знају о покољима над Србима у општинама Сребреница, Братунац и Милићи које су од 1992. вршили људи Насера Орића и Алије Изетбеговића? Или о злочинима хрватских и муслиманских шуцкора над Србима овог краја од 1914. до 1918, о покољима које је 1942. извршила усташка „Црна легија“, коју су углавном чинили муслимани из овог краја? Зар нам све то не би помогло да дођемо до истине о Сребреници? Зашто су злочини над Бошњацима за Хашки трибунал и медије на Западу геноцид, док злочини над Србима нису вредни чак ни помена, што је ваљда знак да су незанимљиви, дозвољени, некажњиви или легални? То потврђује и чињеница да се тим бошњачким ратним злочинцима, сахрањеним у Поточарима, јавне личности са Запада и данас до земље клањају. Даље, колико је Срба и Бошњака страдало у покољима у и око Сребренице? Колико је Бошњака заиста стрељано, а колико их је погинуло у борби приликом покушаја пробоја од Сребренице ка Тузли? Ко је наредио стрељање ратних заробљеника у Сребреници? Зашто, рецимо, Ноам Чомски и Ефраим Зуроф одбијају да тај догађај назову геноцидом? Ето зашто се слажем да нам је заиста потребна истина о Сребреници.

Зашто је важно да се Србима натовари на плећа и терет да су у Сребреници „починили геноцид“?

     Да би се оправдали ратни злочини НАТО, хрватских, бошњачких и албанских војски над Србима. То су стари, опробани механизми. Пре него што уништите целу људску популацију, или цео један народ, морате да га прогласите кривим и зликовачким. Тако су радили конкистадори са америчким староседеоцима, које су оптуживали за канибализам и варварство, Аустроугари са Србима, убицама краљева и прогонитељима Албанаца, немачки нацисти са расно инфериорним Јеврејима, Словенима и Ромима, хрватске усташе са јеретичким Србима. Сребреницом, такође, НАТО, САД и ЕУ желе да муслиманима целог света докажу како су они на њиховој страни и да их не мрзе, упркос томе што против њих воде прави крсташки рат, на широком подручју од Авганистана до Сирије. Они хоће да увере муслимане да су њихови прави непријатељи Срби и Руси, а не они који разарају њихове државе и спонзоришу радикалне исламисте у Босни, Албанији, Сирији, Ираку, Авганистану. „Спречавање нових Сребреница“ је, такође, послужило као изговор за покретање читавог низа освајачких ратова НАТО, почевши од напада на Југославију 1999. Без своје воље и на своју штету, Срби данас опет играју важну улогу у светској историји, баш као и у добу од 1903. до 1914. године.

Како коментаришете пресуде генералу Младићу и самоубиство Праљка? Које би могле бити последице оваквих разрешења ова два случаја у Хагу?

Имао сам ексклузивну прилику да, као историчар и експерт одбране у процесу против генерала Ратка Младића, из непосредне близине посматрам, а потом, у унакрсном испитивању, на својој кожи осетим методе Хашког трибунала. Било је то, заиста, незаборавно искуство. Правна важност његових пресуда ће, по мом мишљењу, трајати онолико колико буде трајала сила САД и НАТО. Он је, једноставно, био њихово пуко оруђе. САД и НАТО били су ратујуће стране од 1991. до 1999. и зато су генерал Младић и остали хашки осуђеници, уствари, њихови ратни заробљеници. Због тога не мислим ни да осуда Праљка и осталих, укључујући и Туђмана, има било какву правну и моралну тежину. Право и морал, једноставно, не станују у Хашком трибуналу. Занимљива је, међутим, хистерија хрватске председнице и шовинистичког дела хрватског јавног мњења због ове осуде. Мислили су да и муслимане могу да убијају и протерују некажњено, онако како су учинили са Србима.           

Сви који се у Србији усуде да кажу да је Хашки трибунал политички суд и пропагандно средство НАТО пакта, сви који не заборављају 1999. годину и бомбе са осиромашеним уранијумом, побијене људе, они који помену да за злочине над Србима у бившој Југославији нико није одговарао, овде су „руски пропагандисти“ и „руски плаћеници“, националисти, шовинисти, фашисти чак.  Шта се крије иза те својеврсне „димне завесе“ коју у Србији подижу НАТО лобисти?

Јесте ли видели како судија Алфонс Ори, који је у Хагу иза себе оставио рушевине права и морала, на свечаном затварању Трибунала пева оперске арије? Заиста неронска, гротескна сцена. Видео сам то чудо на интернету, али сам, срећом, на време искључио тон. Изгледао је као онај зли кловн из прича Стивена Кинга. Хашки трибунал је за злочине над Србима осудио само неколико чувара из логора Челебићи и два косовска Албанца, да би се умањио одјек истовременог ослобођења Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја. Сви су они одавно на слободи. Остали осуђени Бошњаци и Хрвати кажњени су због злочина над Хрватима и Бошњацима. Кључна чињеница о раду те установе, дакле, гласи: у овом тренутку нико не служи казну због злочина над Србима. Хашки трибунал прогласио је Србе нацијом ван закона.

Ко је онда ту фашиста? Зар нису Србе (Јевреје и Роме) тако третирали немачки нацисти и хрватске усташе? Зар Хитлер није мрзео баш српске националисте, који су се први дигли на устанак против нациста у поробљеној Европи? Зар није разорио Београд и убијао 100 Срба за једног Немца? Прочитајте Мајн кампф, и видећете да се ту није дивио српским националистима и руским комунистима, него америчким и енглеским расистима и империјалистима. Нису ли онда управо НАТО лобисти, са својом антисрпском и антируском хистеријом, са својом начелном спремношћу да служе сили и насилницима, са подршком коју пружају данашњем походу Запада на Русију, прави настављачи нацистичких, фашистичких и усташких традиција?

Видесте ли како је Канада за министарску спољних послова добила унуку украјинског фашисте и сарадника нациста, која је небројено пута изјавила како се њиме поноси? Она се данас бави истим послом као и њен дека – шири мржњу према Русима и свему што је руско. Шаље додатне канадске трупе у Украјину да спремају Украјинце за рат са Русима. Иначе је у својој званичној биографији слагала да је деда побегао из завичаја због споразума Хитлер-Стаљин из 1939, и да јој је мајка рођена у избегличком логору. Уствари, побегао је испред Црвене армије, заједно са својим нацистичким господарима, 1944. године. Министаркина мама се родила у једној елитној баварској бањи, где је деку преузела америчка обавештајна служба, која се већ спремала за сукоб са СССР-ом. Одатле се иселио у Канаду. Када су Руси објавили ове податке, она је одговорила да је реч о „руској пропаганди“. Онда су све потврдили и Пољаци (које је дека такође прогонио, баш као и Јевреје) и сами Украјинци.

Да ли је важније НАТО-у да уђе у Србију или Србији да уђе у НАТО?

Добро питање – бојим се да ће у овој ствари Србија искључиво и само да трпи радњу. Осим тога она не може да се креће и да улази било где. Ту је где јесте. НАТО је тај који, као каква авет, лебди над планетом, руши туђе куће или у њих непозван улази, плашећи децу, жене и старце.

Шта сматрате правим решењем за Косово и Метохију?

Одлука о Косову зависиће од односа снага у свету. Силе које стоје иза Велике Албаније, САД и ЕУ, све су слабије, јер су забављене унутрашњим сукобима. Русија и Кина, силе које подржавају одбрану територијалног интегритета Србије, све су јаче и утицајније. Идемо у правцу мултиполарног света. Требало би, дакле, избећи да се о Косову одлучује сада, јер САД и НАТО још имају претежан утицај на Балкану, и замрзнути конфликт, као на Кипру, до стварања услова да преговори буду вођени под равноправним условима. У међувремену, дословно све ресурсе Србије треба употребити да би се сачувала безбедност Срба на Косову и Метохији. Без преговора не може да буде решења, али они морају да буду враћени у оквире резолуције 1244 и Уједињених нација. Треба спречити даље уцењивање Србије евроинтеграцијама и објавити да приступање ЕУ више није наш стратешки циљ. То је питање свих питања, јер та ирационална јурњава ка ЕУ, укорењена у оном малограђанској фасцинацији Западом, која није од јуче, непосредно води не само ка напуштању Косова и Метохије, него и ка даљем урушавању наше државе, распродаји привреде и колонизовању наше културе. Ако се одрекнемо Косова и Метохије, или их поделимо са Великом Албанијом, угрозићемо мир и стабилност на Балкану, јер следеће на јеловнику НАТО могле би да буду Република Српска и Македонија, а потом би се могло наставити распарчавање Србије. Срамоту због одрицања од заветне српске земље, српског Јерусалима, Косова и Метохије, наше поколење неће моћи да опере са свога образа.

 Постоји ли прогрес историје или се она увек понавља?

Кључно је то питање – колико су догађаји и људи из прошлости налик нашем времену, а колико су различити. На први поглед, чини нам се да их, користећи наше искуство, лако разумемо. Тада нам се измакну и видимо да су били другачији. Из своје, временски одређене и нужно скучене перспективе, тешко ћемо разумети чак и генерације наших очева и дедова. Па ипак, ми јесмо њихови потомци. Одгонетамо слична, егзистенцијална питања, делимо сличне муке и радости. Почесто чак и плаћамо њихове рачуне. Историју не занима да ли ми то желимо или можемо.

Како је то бити историчар у времену када се сви упињу да забораве своју историју не би ли ушли у тај савремени глобалистички ток?

Било је много епоха у којима је једна велика сила покушавала да свима наметне своју вољу, мерила и културу. Историчар је ту да нас подсети да не би требало да будемо наивни и да лакомислено поверујемо у њихову пропаганду. Све силе и силници су пролазни. Сетимо се Хитлерове расистичке Немачке, Наполеонове револуционарне Француске или римокатоличке Шпаније Филипа II. Историја се наставља. Зато не верујем исувише у глобалистичке лажи. Тај воз се већ успорио и сада чекамо да се заустави. Негде сам већ рекао да су Срби прилично стар народ, који је дочекао и испратио многа царства, од Византије и Османлија до Трећег рајха и СССР-а. Нека од тих царстава они су, са својим савезницима, и срушили, као Османско или Хабсбуршко. Америчко царство није нас добрим задужило. Видећемо и његову пропаст.

С обзиром на то да сте ви универзитетски професор, видите ли неку врсту наде у генерацијама којима предајете?

Није им лако. На прву годину студија дођу пуни радости и идеала. Онда их, до краја студија, професори корумпирају и кваре. Виде деца на какве се начине долази до стипендија и позиција. Слабији попусте и, мислећи да крећу линијом мањег отпора, уствари бирају најтежи и најгори пут. Ту су и различите врсте интернет и медијских мрежа у које их дословно лове. Наше је да их обучимо како да свему томе измакну. Високи стручни стандарди и спремност на посвећен и упоран рад важнији су него што то на први поглед изгледа. У онима који избегну све замке лежи наша нада. Наша одговорност је огромна. Та деца нас врло пажљиво гледају.

Да ли се слажете са тврдњом да је 24. март 1999. године почетак краја цивилизације?

Не бих рекао да је то био крај цивилизације, али јесте крај једне епохе и једног типа међународног поретка, који је, још од доба Вестфалског мира из 1648, почивао на суверенитету држава, без обзира на њихову величину или верску, идеолошку, вредносну оријентацију. Крај Вестфалског поретка службено су, у време и непосредно после агресије на СРЈ 1999, објавили Тони Блер и Хавијер Солана. Кључно је то што је Русија овај догађај протумачила као најаву онога што и њу чека. Сада се њени државници позивају на агресију на СРЈ из 1999, као на почетак укидања свих правила у међународним односима.

Недавно сте на једном предавању рекли да је за политичке елите у Србији „Косовски завет мит у негативном смислу те речи“. Кажу, српска историја је митоманска. Најважније је да Срби забораве Косовски завет. Хоће нам рећи да историјско памћење једног народа и пут у будућност искључују једно друго?

Наше политичке елите демонстрирају невероватну недораслост за задатке које би хтеле да решавају. Читање било које озбиљније књиге из области хуманистичких и друштвених наука, уместо сопствених изјава по сајтовима и петпарачким новинама, или дуже живљење у, рецимо, САД или ЕУ, уместо по дедињским виалама, научило би их да сва друштва, од племенских до технолошки најнапреднијих, почивају на митовима. Шта су америчке приче о броду Мејфлауер, или о Очевима оснивачима? У томе, уствари, нема ничег лошег, јер заједнички митови лако и брзо зближавају људе и јачају друштвену солидарност. САД, рецимо, упоредо са неговањем ове врсте митова, имају велику, разноврсну историографију, која прикупља и утврђује егзактна знања о прошлости. Укидањем националних митова ви, уствари, не улазите у царство разума и егзактних знања о историји и политици, него омогућавате да се на њиховом месту устоличе митови које вам доносе колонизатори. Уместо Косовског мита, имаћете мит о Европској унији, као царству прогреса и благостања, како то примећује Срђан Шљукић у сјајној књизи Мит као судбина. На то је, верујем, мислио Емир Кустурица када је рекао да ће између Косовског и Холивудског мита изабрати Косовски.       

У ствари, отворено нам кажу да „истрајавање на митовима“ води у нове ратове“?

Чак нас подсећају на „Олују“ и колоне на тракторима, поручујући нам да ћемо, ако останемо то што су нам били преци и што данас јесмо, и сами тако завршити. Ратове не започињу они који чувају своје митове, него они који покушавају да своје митове на силу наметну другима.

Ко је то Србију изместио са карте Европе, па нас сада покушавају поново интегрисати у Европу?

Сами смо себе изместили из Европе, пристајући на улогу колонизованог варварског племена, преплашеног крда око кога јашу каубоји, уместо да останемо поносна и слободна европска нација. То је та наша луда жеља да нас Запад, који смо у својој наивности изједначили са Европом, прихвати и заволи, као и наша псећа љубав, која нас подстиче да се својим западним газдама, тек што смо од њих добили батине и побегли, враћамо машући репом, послушно лижући руку која нас је до малопре тукла, све очекујући да нам добаци мало буђавог хлеба.  

Да ли је за једну земљу добро када се нађе на путу који нема алтернативу?

„Пут без алтернативе“ звучи као Фромово „Бекство од слободе“. Сећам се тог изборног слогана: „Европа нема алтернативу“. Наравно да нема, јер Србија је у Европи. Она не може да скупи своје ствари, да спакује кофере и да је напусти. Можда се ту мислило на Европску унију? Да ли ико искрено верује да су Европска унија и Европа синоними?

Да ли је Србији боље да остане неутрална или да изабере некога коме ће се приклонити?

Србија може да остане то што јесте и да сама доноси своје одлуке, или да се баци у наручје туторима из ЕУ, који ће доносити одлуке уместо ње и којима ће делегирати своју памет и савест. Они до сада према њој нису показали превише разумевања и добрих намера. Србија може да покуша да се ослони на силе које јој отимају територије, протерују грађане или из затварају у гета, или да се окрене ка силама које су спремне да јој помогну у борби за независност и голи опстанак.

 

 

Тагови: Милош Ковић