ИНТЕРВЈУ, ДР КОН ЗА КУРИР: НОВА ПРАВИЛА ЗА ШКОЛЕ? Вакцинисани ђаци старији од 12 година да иду на наставу, НЕВАКЦИНИСАНИ ОНЛАЈН!

– Одвајање вакцинисаних од невакцинисаних ученика старијих од 12 година једино је логично решење које видим за почетак школске године. Они који су примили вакцину да иду на наставу, а они који нису да буду на онлајн настави, каже у интервјуу за Курир епидемиолог прим. др Предраг Кон, члан Кризног штаба за борбу против ковида 19.

Је ли реално да се то спроведе?

– Иако је препоручена, готово уопште да нема вакцинације деце старије од 12 година. Као епидемиолог тврдим, и то је жива истина – прављење колектива у ком се мешају вакцинисани и невакцинисани вирусу практично оставља мотор да живи колико год хоће. Али одлуку мора да донесе Министарство просвете. Не можете да остављате заједно заштићене и незаштићене, и то првенствено у интересу незаштићених. И у Израелу је то доказано – кад се јави епидемија, колективни имунитет је успешан само када је врло висок број вакцинисаних. У моменту када креће епидемија, долази до пробоја имунитета и код вакцинисаних и само се дешава оно чему смо сада сведоци – да се болест мења и постаје далеко блажа. И тако вакцина делује и на крају крајева смањује смртност, што је основни циљ. У ситуацији када нам расте број заражених једно од врло важних питања је како ће се школски колективи решавати.

А шта с млађима од 12 година?

– И то треба да реши Министарство просвете, а највероватније ће бити да ученици од првог до четвртог разреда иду на наставу, а петог и шестог да комбинују дан онлајн, дан настава. И ношење маски је обавезно.

Јесмо ли већ у четвртом таласу?

– Кад се гледа графикон, то је још увек благо повећање. Али свакако смо у таласу, само што је питање да ли ћемо да га назовемо талашчићем или ћемо рећи „пораст у овом тренутку“. Најважније је како ће даље ићи. У Београду је од средине јула регистровано више од 20 заражених повратника с одмора из иностранства. А само у среду било их је седам.

И ту је кључ проблема – из шест околних држава се улази слободно, а плус се у Албанију и Црну Гору може слободно и тамо углавном иду невакцинисани.

– Сви наши грађани су у обавези да се пријаве кад се враћају из иностранства не рачунајући те земље тзв. мини-Шенгена, ту је донета политичка одлука. Нажалост, седам поменутих је из једне од тих земаља, где наших туриста има више, али нећу да је именујем. Али имамо и унос вируса преко путника у међународном саобраћају.

Мислите првенствено на Индијце, који можда носе делта сој?

– Не, и то је интересантно јер Индијце контролишемо. Углавном су вакцинисани и врло ретко налазимо заражене, и то су увек појединци. Лече се у хотелу, као кућно лечење, и у карантину су.

СЗО препоручује мораторијум на трећу дозу вакцина до краја септембра. Стављамо ли га и ми?

– Не бих знао одговор на то. Колико знам, то је препоручено само за САД. Али наш став о трећој дози је врло јасан – за сада се примењује само за оне изразито ослабљеног имунитета – који имају трансплантиране органе, који су на хемодијализи, инсулински зависни, под неком снажном цитостатском терапијом или терапијом зрачења. Све те особе су у крајње озбиљној опасности уколико добију ковид 19. Све се друго прати. Постаје јасно, барем што се Израела тиче, да и комплетно вакцинисани оболевају. Само треба знати да Израел тестира око 100.000 људи дневно и да од тога има око 3.400 позитивних. А ми имамо већи проценат позитивности од Израела јер тестирамо 10 пута мање људи.

Када ће бити трећа доза за општу популацију у Србији?

– То би требало да се реши у наредна два месеца, али не верујем да ће бити за општу популацију. Не прејудицирам, али далеко је логичније да буде за старије и оне с одређеним болестима, јер је њима слабији имуни систем.

Шта се мења са 1.000 заражених дневно?

– Четвороцифрен број је парадигма да нема ни говора да може бити као сада, а реч је о мерама за окупљање људи.

Биће највише 50?

– Не знам, то је потпуно постало бесмислено јер наши људи заиста не поштују мере.

Све је постало бесмислено?

– Схватање да не треба користити вакцину у овом тренутку је на граници разума. Чућете, поготову од млађих, да не намеравају да се штите вакцином, већ ће прележати корону и ојачати имунитет. А истина је да је далеко једноставније и безболније с вакцином. Не кажем да би вакцинација потпуно зауставила вирус, већ да би његова циркулација била много тежа и неупоредиво мања. Не можете зауставити циркулацију вируса у колективима који ће се формирати у септембру.

Ту смо код ковид пропусница.

– Ковид пропуснице изазивају велики, безразложни бес. Градски завод за јавно здравље још 6. априла је послао допис Скупштини и кризном штабу Града Београда, као и градоначелнику, у којем се наглашава да се мора водити рачуна да приликом окупљања људи буду заштићени. Хиљаду пута смо говорили да то могу бити или вакцинисани, или они који су прележали, или негативно тестирани. Ако није ништа од тога, маску морају да носе. А техника како ће се то извести нема везе с јавним здрављем. Прихватили су организатори фестивала, али је огроман број догађаја за које нико није тражио дозволу. А ту су и свадбе и весеља. Највероватније ћемо опет бити принуђени да ствари решавамо неким мерама за јавно окупљање. Јер све остале мере су на снази – обавеза ношења маски у затвореном, као и изразита обавеза ношења у аутобусима. Локдауна, у смислу забране кретања и полицијског часа, сасвим сигурно више неће бити.

О ковид пропусницама никад није расправљано на седницама кризног штаба, јер то етички није разрешено. А за здравствене раднике је неетички да не буду вакцинисани јер могу да заразе и пацијенте.

Имамо и законско и уставно упориште да та вакцинација буде обавезна и опет ништа.

– Обавезну вакцинацију здравствених радника још од марта непрекидно држимо на дневном реду седница кризног штаба, сваки пут се о томе говори и преко тога се стално прелази.

Преко чега се још стално прелази на седницама штаба?

– Одређивање критеријума када се шта ради врло је тешко достићи и све се углавном оставља за ад хок процену. Већ сада смо у ситуацији да о четвороцифреном броју заражених треба озбиљно да размишљамо. Моје мишљење, као и мишљење медицинског дела кризног штаба већ је речено. Нема шта ново да се каже. Па онда зову да питају за неку утакмицу, како да се одржи, треба ли да се носе маске. Па буде гужва као на Маракани пре неко вече или у Бусијама. – То су ситуације у којима се крши све договорено. И шта ту може даље да се ради? Немоћни сте? – Једноставно, то је прихватање чињенице да нисмо у стању да спроведемо мере. Па осећате ли се као икебана и да сте само ту да дајете легитимитет нечему с чим нисте сагласни? – Не дајем легитимитет јер непрекидно говорим против неких догађаја и радим на томе да се што је могуће више примене мере. Треба схватити да ми из медицинског дела кризног штаба не руководимо државом, можемо само да саветујемо. Исто радимо и у кризном штабу, који не гласа, већ се одлуке доносе.

Полажете ли наде у лутрију као стимулацију за пре свега младе да се вакцинишу?

– Немам ништа против стимулација, али да би млади променили мишљење, треба с њима разговарати. Имам утисак да то баш нико неће, почев од просветара. Па чак и читаво друштво стоји по страни и гледа шта ће бити, са стратегијом „ваљда неће“. Али за то сад немамо времена, сада треба снажно и активно инсистирати на вакцинисаности приликом формирања колектива. Лично не видим друго решење. Да ли се то зове обавезност, да ли је у сукобу с Уставом или људским правима… Те етичке дилеме давно су решене у многим земљама, као и у свакој држави САД.

И по Уставу јавно здравље је приоритетно у односу на право појединца.

– Тако би требало да буде, али се то у овом тренутку не види. То су политичке одлуке у којима је јавно здравље издвојило своје мишљење. Намерно кажем јавно здравље јер је далеко шире од кризног штаба. И свака струковна организација у здравству, и у Србији и у свету, а не мислим ту на синдикалце, за обавезну је вакцинацију и одвајање вакцинисаних у колективима, а не само кризни штаб. Шта може неколико људи да уради ако друштво не жели да прихвати научне доказе?! Алтернатива је да се на сваких 48 до 72 сата тестирају невакцинисани, што је код нас било речено, али је одбијено, чак и ако би било бесплатно.

Курир /Јелена С. Спасић