ИНСТАНТ ИСТОРИЈУ АЛБАНЦИМА ПИСАЛИ И БЕЧ И ВАШИНГТОН: Фалсификати о прошлости и настајању албанске нације англонемачки политички пројекат

КОСОВСКИ Албанци су праисторијска нација, за шта је Куртијева администрација прошле недеље дала још један „неспоран доказ“ – поштанску марку са фотографијом бронзане статуе јарца из 6. века пре нове ере. На њему додуше не пише „мејд ин Иљирида“, али цео западни свет је од америчког „рент-а-историчара“ Ноела Малколма научио да су Албанци у ствари Илири, прастановници Балкана. Мада у Приштини тврде да су Албанци са Космета Дарданци, потомци Дардана који је по хеленској митологији син Зевса и Атлантове кћери Електре.

Из тога следи, као што пише и у приштинским школским уџбеницима, да су стари Грци овај мит украли од косметских Албанаца, који су Пелазги, прастановници Балкана, још старији од Илира из Албаније. Истине ради, апсолутно никаквих материјалних доказа о присуству албанских племена нема на простору Косова, Метохије и уопште старе Србије пре краја 17. века, али утолико горе по доказе.

– У наставним уџбеницима Косова и Албаније се Албанцима признаје порекло од Илира. Уџбеници историје на Косову наводе да су Пелазги били најстарије становништво Балкана, а Илири њихови потомци. Они се представљају као неспорни преци Албанаца и домаћег становништва на простору Балкана, који су настањивали готово целу територију бивше Југославије… За разлику од Словена, односно Срба, који су дошли у ове крајеве много касније – пише у студији Шкељзена Гашија „Историја Косова у школским уџбеницима историје Косова, Албаније, Србије, Црне Горе и Македоније“.

„Титоносталгичари“ не воле подсећање да су сличну „историју“ у СФРЈ, по програмима из Ебцер-хоџине Тиране, учили косметски Албанци. Велики број њих је колонизован на територију српске покрајине током италијанско-немачке окупације у Другом светском рату, а то се наставило и после 1945. када је Броз намеравао да поклони КиМ Албанији. Као део тог програма је народ Шиптара, који је себе називао тим именом, службено преименован у Албанце. Тиме се инсинуирало да су Косово и Метохија део државе коју су њени становници звали Шћиперија, а фашистичка Италија ју је после окупације назвала Албанија. Ово име, као и албанска нација и границе „велике Албаније“ смишљени су у Аустроугарској после Берлинског конгреса. Историјска вертикала је очигледна, само су се носиоци великоалбанске идеје и фалсификатори историје смењивали.

После пада Берлинског зида који је најавио распад Југославије појавио се низ англосаксонских ревизиониста историје који су у својим тенденциозним студијама превредновали Берлински конгрес, балканске ратове, Први и Други светски рат. Сада је јасно да су Ноел Малколм, Роберт Доња, Џастин Макарти, Миранда Викер, Тима Џуда, Денис Хапчик, Марк Мазовер, добили од политичког естаблишмента задатак да „креативно приступе прошлости“, односно промене њену интерпретацију у складу са циљевима колективног Запада у новом „походу на Исток“.

– Очигледно је да су историчари ове групације напустили Тацитово начело „без страсти и пристрасности“ и Ранкеов принцип да историчар треба да опише догађај истинито, онако како се заиста десио. Tу матрицу допуњену методолошки недопустивим постулатом о осавремењивању прошлости применили су и у случају Велике источне кризе и Берлинског конгреса управо задојени стереотипима о томе да су Срби одувек желели и имали политички програм о стварању некакве великосрпске државне творевине – констатовао је историчар др Александар Растовић.

Највеће огорчење српских научника изазвала је друга књига Ноела Малколма „Косово: кратка историја“ објављена 1998. у САД као пропагандна припрема за НАТО агресију на Србију. Прва књига „Босна: кратка историја“ написана је као оправдање за америчку агресију на Србе у БиХ.

– Овом изразито пристрасном студијом Малколм је развејао сваку сумњу да је објективан истраживач. Књига је типичан пример селективног и крајње рестриктивног коришћења историјске грађе и литературе. Она није научно дело, већ обичан политички памфлет, односно како је др Славенко Терзић са правом приметио, „политички меморандум – елаборат написан за неку међународну конференцију ради решавања албанског питања и стварања Велике Албаније“. Књига је штампана како би се оправдала једна политика чији је циљ био да се оспори српско право на Косово и Метохију и „научно“ поткрепи албанско право на ове области – записао је др Растовић.

Историјски институт је реаговао и већ 1999. објавио зборник у коме је аргументовао демантовао Малколмове лажи, али његово дело је на Западу, пре свега у англосаксонској јавности, прихваћено као сушта истина јер су га препоручивали и промовисали Ричард Холбрук, Педи Ешдаун, Мајкл Фут и слични актери агресије на Србе.

Косметски Албанци данас славе Ноела Малколма као оца „националне историје“, али прави творци су у Бечу. Хабзбуршке дипломате су после Берлинског конгреса одлучили да на историјским фалсификатима формирају синтетичку нацију која је требало да спречи излазак Срба, Италијана или Грка на данашњу албанску обалу. Да то није био лак посао сведочи бечки Меморандум о Албанији који су 1896. као акциони план за формирање албанске нације саставиле еминентне дипломате са великим искуством на Балкану, какви су били Ипен и Калај. Тај тајни документ је тек 2006. открила бугарска историчарка Теодора Толева у династичком, дворском и државном архиву у Бечу.

– У складу са архивским изворима, можемо изнети тврдњу да крајем 19. и почетком 20. века албанско становништво још не чини нацију. У насељеним језгрима оно живи изоловано, људи се једва познају, осим кад ратују међу собом, могућности комуникације и зближавања су практично никакве. Постоје два главна дијалекта, али се толико разликују да се говорници међусобно тешко могу споразумети – записала је др Толева.

Меморандум наводи да нe постоји ни јединствен писани албански језик, већ више од двадесет транскрипција дијалеката, који се међусобно разликују и да проценат писмених Албанаца 1896. не достиже ни два одсто. Зато је Беч морао да организује пропагандисте-приповедаче, пре свих католичке мисионаре језуите и фрањевце који су припаднике арбанашких племена учили њиховој историји коју су написали хабзбуршки историчари у складу са државним интересима.

– Албанци су припадници различитих вероисповести: ислама, православља и католичке вере. Међу њима не постоји никакво национално осећање, не увиђају постојање заједничких интереса, нису једни са другима солидарни – закључила је др Толева 2008. у докторској дисертацији одбрањеној на Универзитету у Мадриду.

Због научне вредности она је убрзо објављена као књига „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896 -1908“ прво на шпанском, затим бугарском, немачком, српском, грчком и албанском. Нажалост, др Толева је прерано умрла од галопирајуће опаке болести, њена истраживања нико није наставио, а књига није преведена на енглески, можда због тога што би срушила кулисе англосаксонских историјских фалсификата, по бечкој мустри, на којима је утемељена агресија на Србију 1999. и наставак пузајућег процеса стварања „велике Албаније“.

Бечки Меморандум из 1896. у коме је константовано да албанска нација не постоји сведочи и да хабзбуршко фалсификовање историје, које је започело деценијама раније није давало жељене резултате иако је у њега много улагано. У Меморандуму се наводи да је то последица карактера албанских племена, односно њихових вођа који нису лојални никоме осим сопственом материјалном интересу.

Они нису ни знали да прочитају путопис „Србија, земља и народ“ из 1875. у коме је хабсбуршки историчар Константин Јиречек записао да је непостојећи албански језик „прајезик, најстарији на Балкану“, ни друге радове у које је уносио фалсификате о Албанцима као „најстаријем народу на полуострву“.

– Јиречек је оставио иза себе дело од изузетне научне вредности, али је изнад свега био у служби своје државе, Хабзбуршке монархије, док је истраживао историју народа који су били у интересној сфери Царства. Беч се истовремено са другим великим силама жестоко надметао за увлачење у своју интересну сферу нових држава на Балкану. Важан део те кампање било је наметање „културног кода“ које су у будућности те нације требале да прихвате као свој – објашњава историчар Борисав Челиковић.

ИПЕН ГЛАВНИ ФЛАСИФИКАТОР

ЈЕДАН од најважнијих фалсификатора албанске историје био је Теодор Ипен, један од аутора бечког Меморандума о Албанији, који је 1887-1891 био аустроугарски вицеконзул у Пљевљима. У свом путопису он је западној публици објашњавао како је могуће да су Албанци најстарији народ Балкана, а да о томе нема материјалних трагова: „Почетком наше ере, цела Рашка била је насељена илирским тј. албанским племенима. Пристигли Словени потиснули су их, међутим, назад у планине албанских Алпа и Шаре. Када су Срби из Рашке потом поражени од Турака, Албанци су се прикључили њиховим операцијама против Срба и започели да надиру из планина на Рашку. Већ у 17. веку налазимо албанска насеља на Косову пољу и код Митровице“. Исте фалсификате је као припрему НАТО агресије користио Малколм.

ИДЕЈЕ ПРЕУЗЕО И ТРЕЋИ РАЈХ

ЧЕЛИКОВИЋ наглашава да је Ипеново дело слика континуиране политике која је вођена од Берлинског конгреса, на коме је направљена нова карта Балкана. Тада су се кристалисали политички и геостратешки погледи Хабзбурга на Балкан и њихове интересе на полуострву. После Првог светског рата и пада Хабзбуршке монархије те идеје је преузела Немачка кроз Трећи рајх, а затим и обновљена и уједињена Немачка после пада Берлинског зида, наглашава Челиковић.