ЉУБОДРАГ ДИМИЋ: Албански геноцид над Србима траје већ 15 година, а запад жмури

Изјаве Аљбина Куртија – да су Срби над Албанцима извршили геноцид – нису само политичка провокација која траје неколико дана, већ класични пример ненаучне ревизије историјске слике прошлости са дугорочним друштвеним последицама.

Тога морају бити свесни сви, посебно они који га толеришу, а можда и подстичу. Овако се конструише нова, лажна историја, негира прошлост и укида будућност, у овом случају – српском народу. Србима се мења идентитет, одузима достојанство, брише историјски учинак генерација и место у европској историји.

Овако академик, историчар Љубодраг Димић коментарише тврдње Аљбина Куртија да је Србија починила три геноцида на над Албанцима на Космету – први након Берлинског конгреса, други у време Балканских ратова и Првог светског рата и трећи – 1999. године.

Академик Димић, међутим, наглашава да је било управо супротно и да су Албанци услед великих амбиција за простором спроводили репресију над српским становништвом, насилну исламизацију и албанизацију, присилно исељавање…

– Све су ту облици друштвене појаве која ће средином 20. века бити дефинисана као геноцид. Срби су сматрани највећом опасношћу за реализацију албанских националних интереса – каже Димић.

Курти није усамљен, сви албански лидери, али и њихови савезници из света, фалсификују историјске чињенице на штету Срба. Шта је циљ?

– Промена историографске слике прошлости увек је насилна, политичка, идеолошка, о научном знању не води рачуна, одбацује га и поништава. Крајњи резултат је конструкција новог друштвеног сећања, нове историје која одговара друштвеним снагама које господаре светом и онима који им понизно служе фалсификујући податке, мењајући суштину кључних догађаја, конструишући историјске процесе који са оновременом стварношћу немају много заједничког. Појава произвољности, стереотипа и митова суштински спутава друштвени развој, што је вероватно и циљ покушаја ревизије историјске слике прошлости на чему Курти инсистира.

Како је изгледала оновремена стварност?

– У време ратова који су обележили Велику источну кризу и окончани Берлинским конгресом, Турска је, да би ојачала позиције државе у рату са Русијом и њеним балканским савезницима, обећала Албанцима стварање „албанског вилајета“ са центром у Битољу. У исто време дошло је и до интернационализације питања Старе Србије за чије су ослобођење против Турске војевале и српске трупе, али су се морале повући са Косова после склапања руско-турског примирја. Надајући се остварењу датог обећања Албанци су у ратовима 1876-1878. иступали као најдоследнији браниоци турског територијалног интегритета на Балкану. У таквим настојањима албанска политичка елита се ослањала и на панисламистичку политику централних турских власти. Тако је и данас, о чему сведочи и недавно иступање Ердогана.

Курти тврди да је Србија први геноцид над Албанцима починила након Берлинског конгреса, а шта кажу историјски подаци?

– У предвечерје Берлинског конгреса на дневном реду европске политике било је више питања. Део њих тицао се балканских народа и етничких група које су ту егзистирале. Албанска интелектуална елита у Цариграду осмислила је пројекат територијално-административне аутономије простора који су они сматрали албанским. Програм је саопштен у Призрену приликом формирања Призренске лиге, а предвиђао је стварање Албаније четири вилајета – јањинског, скадарског, битољског и косовског. У тој „вилајетској Албанији“ администрација је требало да буде у рукама Албанаца, настава на албанском језику, регрути да служе војни рок на територији са које потичу, порези да буду трошени искључиво за потребе „вилајета“.

Какво је било место Срба?

– За друге народе, посебно Србе, ту места није било. Политичке захтеве Албанаца Берлински конгрес није уважио – Бизмарк је говорио да нема Албанаца па тако нема ни потребе да се расправља о територијалном оквиру тзв. Велике Албаније. Одлуком великих сила Косово и Метохија су и даље остали у саставу Турске. Новонастала српска држава на том простору, где је део Срба – староседелаца живео измешан са албанским и турским становништвом, није имала утицај, а понајмање је била у прилици да изврши геноцид над Албанцима. Берлински конгрес није испунио наде хришћанског становништва.

Шта је то значило за српски живаљ?

– За Србе на том простору наступила су тешка времена. Уз турску власт носилац терора била је и албанска „Призренска лига“. Економски и културни напредак српског народа је заустављен. Терор је био део свакодневице и био је основни генератор масовног исељавања српског становништва, што је мењало демографску слику простора. Финансијски намети су увећавани. Аграрни односи нису били разрешени. Злоупотребе су биле сталне. Имовинска и лична сигурност за Србе није постојала. Терор албанских паша је претио истребљењем читавог народа.

Шта је Србија чинила да то спречи?

– Србија је изгубила подршку Русије на Порти и њени дипломатски апели да прилике у којима живе хришћани на Космету буду поправљене нису давали резултате. Ноте српске владе о упадима Албанаца у Краљевину Србију, злочинима качачких чета, уништавању верских објеката, пљачки имовине, паљевинама… нису наилазиле на очекиване реакције. Тих година су и западне дипломате, суочене са терором над Србима, процењивале да ће тај народ, уколико се ништа драматично не промени, за десетак година „нестати“ са Косова и Метохије.

У питању је несумњив покушај истребљења једног народа, дакле геноцид. О злочинима је Краљевина Србија припремила материјал са којим је требало да обавести Хашки суд 1899. године на седници на којој је та институција и основана.

Колико се Срба иселило?

– Према неким подацима, до Балканских ратова у периоду од 1899. до 1912. године иселило се око 150.000 становника српске националности и православне вере, што је додатно променило етничку слику простора. Континуитет страдања, односно геноцида је несумњив. Анархија и зулуми су највеће размере достигли од 1902. до 1905. а пратила су их и учестала неуспела настојања Београда да заштити српски народ на Космету. Захтеви попут оних да се закони примењују једнако на све поданике Царства, да се разоружају албанске банде и појачају турски гарнизони, имали су подршку Француске и Русије. Насупрот томе, Хабзбуршка монархија је тих година појачала свој утицај међу Албанцима и успела у намерама да простор Косова изузме из реформске акције великих сила. „Епоха зулума“, односно, геноцида накратко је окончана Младотурском револуцијом 1908, али су албанске побуне против пантурске политике младотурака подстакле ново насиље.

Шта се заиста дешавало током Балканских ратова и Првог светског рата, јер Курти тврди да је и тада вршен геноцид над Албанцима?

– У предвечерје Балканских ратова албански прваци су судбину свог народа поново везали за одбрану и опстанак Османског царства на Балкану. Из тих разлога су победе балканских савезника из октобра и новембра 1912. године биле, за албанску елиту, тежак пораз. Осећај да испуњавају „заветну мисао“ обузео је не само српску војску и добровољце који су јој се прикључили у ослобођењу Косова и Метохије, већ и целокупно становништво Србије… Развој догађаја је Албанце приморао да решавање „албанског питања“ траже у договору, не више са Турском, већ са европским државама.

Тада се и званично формира Албанија…

– Са настајањем албанске државе маја 1913. године на конференцији у Лондону нису напуштени планови да њене границе, у будућности, „одговарају максималној варијанти територијалног програма албанског покрета“. Уочи Првог светског рата готово 20.000 Албанаца, који су током Балканских ратова одбегли у Албанију, постали су генератор немира у зони тек успостављене границе албанске државе са Краљевином Србијом. У основи њихових националистичких и иредентистичких аспирација, које су задобијале облик националне патологије, али и форме националног романтизма, био је покушај доказивања етничких права Албанца да на том простору живе и истовремено оспоравања права на то осталом становништву, а посебно Србима.

ЗАПАДНЕ СИЛЕ УВЕК УЗ ВЕЛИКУ АЛБАНИЈУ
Ко је све и зашто подржавао албанске територијалне аспирације, односно велику Албанију?

– Задобијање подршке великих европских сила садржано је у настојањима албанских првака да служе интересима свих држава спремних да подрже идеју „Велике Албаније“. У годинама које су претходиле Великом рату гарант за реализацију великоалбанске идеје нађен је у Турској царевини, касније Аустроугарској, а у време и непосредно по окончању Балканских ратова и у Великој Британији, која је и пресудно утицала на формирање албанске државе сматрајући да се на тај начин може успешно спутати утицај Русије и ширење панславизма на Балкану. Од краја 1918. године реализацију великоалбанске идеје, у складу са својим интересима, подржавала је Италија. Пројекат о „Великој Албанији“ имао је унисону подршку политичке, племенске, интелектуалне, економске, војне, криминалне (качачке) елите, као и албанских маса на целом простору назначеном „границама“ будуће велике Албаније.