Колико на кугли земаљској више ништа није исто и колико само Русија жуља Америку? У најновијем интервјуу заменика помоћника америчког државног секретара Хојта Брајана Јија о политици САД према Србији и региону, готово да нема реченице у којој се Русија не прозива за све и свашта.

„И даље желимо да регион буде успешнији, стабилнији, безбеднији и боље интегрисан у остатак Европе“, рекао је Хојт Ји и оценио да је то била политика САД у протекле две деценије и да ће она бити настављена.

Међутим, као у добро познатој песми, дође неко трећи да помути ту српско-евроатлантску идилу, завапио је Хојт Ји. Зато је наречени интервју углавном прошао у покушају да просветли Србију како од Русије нема никакве користи, али би зато та бескорисна љубав могла дебело да нам одмогне у остваривању српских, односно, како и сам рече, америчких и ЕУ интереса. За њега је то, ваљда, исто.

Али, како је сугерисао амерички гост, медији су криви. Недовољно су обавештавали јавност Србије о томе колико нам Запад значи. Тачније, инвестиције и помоћ са Запада.

„Помоћ и инвестиције из Русије су у Србији безначајне у поређењу са помоћи и инвестицијама европских и америчких партнера“, рече помоћник заменика државног секретара САД, задужен за наш регион.

Па што не предочисте те информације, господине Ји, имали сте прилику. Или и није случајно што су заобиђене, јер ако коза лаже, рог не лаже.

Тако је, сумирајући резултате на крају прошле године, заменик шефа Делегације ЕУ у Србији Оскар Бенедикт рекао да је ЕУ главни инвеститор у Србији. Инвестиције из ЕУ чине 82 одсто свих нето страних инвестиција, које су за претходних 15 година достигле 15 милијарди евра, прецизирао је Бенедикт.

Према подацима економског одељења Амбасде САД у Србији који су изнети пре десет дана у Привредној комори Србије, америчке инвестиције су достигле четири милијарде долара. Колико и руске. О њима је у јуну говoрио амбасадор Русије Александар Чепурин.

„У овом тренутку укупне руске инвестиције у Србији износе више од четири милијарде долара. То су реалне инвестиције“, рекао је Чепурин и још додао да је Русија стабилно на трећем месту као спољнотрговински партнер Србије. Иза Италије и Немачке.

Мада би се могло и поставити питање зашто се у тим упоредним подацима ЕУ третира као једна држава. Логично је да ће бити највећи инвеститор када је чини 28 економски најразвијенијих земаља Европе, па је свако поређење неумесно. Међу њима економски и на сваки начин најјача Немачка, у Србију је инвестирала 1,8 милијарди долара, плус донирала око 1,6 милијарди долара подршке развојним пројектима. Дакле, укупно око 3,4 милијарде.

Или још конкретније — уместо једине цифре коју је Хојт Ји изнео да је прошле године Русија у Србију инвестирала 80 милиона долара, а ЕУ 1,5 милијарди, много би поштеније било рећи да је једна Русија уложила 80 милиона, а 28 држава заједно 1,5 милијарди.

А о томе колико држава чији је званичник, али и највећи број оних из ЕУ треба још да улажу у Србију, не да би сустигли Русију, него да би изашли из „дебелог“ минуса који им књижимо, није лако за обрачун. Макар само да покрпе оно што су разорили.

А током 78 дана интензивног НАТО бомбардовања 1999. године, наравно, без одлуке Савета безбедности УН, (толико о лекцијама Јија о владавини права и правној држави), по рачуници тадашњих српских власти, начињена је материјална штета од 100 милијарди долара. На конференцији за штампу 3. априла 2001. године, тадашњи председник СР Југославије, Војислав Коштуница, изјавио је да укупна штета износи 300 милијарди долара. Па нека је и 30 милијарди, како је одмах после бомбардовања израчунала група (опозиционих) економиста, али учињену штету на животној средини и трајне последице по здравље људи, практично је немогуће измерити.

Тек пре месец дана држава је одлучила да подржи формирање координационог тела састављеног од стручњака који треба да истраже последице бомбардовања, поготово оног са осиромашеним уранијумом по животну околину и здравље људи. А онда би, на основу тога, како је најављено, требало да уследе и тужбе против појединих земаља НАТО-а.

А шта тек рећи о ненадокнадивом губитку 2.500 живота, од којих су 557 били цивили, наравно и деца. Није све у парама, господине Ји. Има нешто и у оној љубави са почетка текста која се парама не купује.