Хистерија у (про)западним медијима: Коме смета Свесрпски сабор?

Свесрпски сабор у Београду разгалио је и усрећио бројне Србе, не само у Србији и Српској, већ и у региону и дијаспори. Коментари грађана који су присуствовали централној манифестацији на Тргу републике били су позитивни, чему сведоче и репортери РТ Балкан, који су били на терену. Ипак, постоји један део страних медија, али и оних претежно стационираних у Београду, наравно, са (про)западним педигреом, који на свако помињање Срба и српског јединства доживе епидемијску хистерију.

Бриљирали су медији „Јунајтед групе“ у свом „грађанском“ стилу. У Дневнику на ТВ Нова на питање водитеља које је упутио репортеру са Свесрпског сабора да ли је, „осим великих речи и порука, успео да стекне утисак суштински чему све то“, стигао је одговор:

„Нисам, иако се трудим од јутрос од оног молебна до вечерас нисам успео да разумем чему све ово.“

Репортер очигледно није ни покушао да прати догађај, иначе би бар из једног од бројних обраћања званичника Србије и Српске тог дана, успео да извуче макар „чему све то“.

Осим што су покушали да умање значај Свесрпског сабора, нису презали ни да унизе и исмеју његове учеснике, али и грађане Србије и Српске, тако су у емисији на Н1 Сабор називали „вашаром“, а Србију упоредили са Северном Корејом.

„Професоре Кораћ, када је Вучић отишао код патријарха на молебан пред пут у Њујорк ви сте рекли да све то што се ради са звоњавом црквених звона вама личи на средњи век, на шта вам ово данас личи“, упитала је водитељка, а Кораћ је на то одговорио:

„Мене посебно фасцинирају 45 фолклорних ансамбала који ће играти у пет поподне на Тргу републике у Београду. Искрено говорећи мени то личи на Северну Кореју.“

Између осталих, и „Данас“ је окупио „саму елиту“ да коментарише Свесрпски сабор. Ко ће бити водећа личност њихове анализе сабора, неголи председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко.

Бисерко, на пример, сматра да „треба имати у виду да овакве поруке удаљавају Београд од Европе, пре свега зато што је саборност по дефиницији антидемократска“.

Дакле, „саборност Срба“ је „антидемократска“, а с друге стране, „интеграција Срба у босански културни простор“ је пожељна, што Српска православна црква (увек трн у оку), према речима Соње Бисерко, спречава.

„Индикативно је и то да је СПЦ главни стуб те политике (то је назначено и у два поменута документа) јер је једина легитимна институција изван граница Србије. Довољно је пратити њено деловање у Црној Гори. Декларација садржи делове Повеље о српском културном простору, чији је главни циљ спречавање интеграције Срба у босански културни и образовни простор са идејом да се српски народ хомогенизује у очекивању и политичке интеграције“, истакла је председница Хелсиншког одбора.

Шта је тачно „босански културни простор“, ипак, није објаснила, али је очит покушај да се припадници српског народа пониште као конститутиван у БиХ. Према Дејтонском мировном споразуму, који је, уједно, и основ постојања Босне и Херцеговине, не спомиње се никакав „босански народ“, већ Срби, Хрвати и Бошњаци као конститутивни народи.

Сметају саговорницима листа „Данас“ и председници Србије и Републике Српске, што су се дрзнули да учине овако нешто, а највише им смета, изгледа, потреба Срба за заједничким обележавањем празника, али и страдања српског народа, као и најављена резолуција о геноциду над Србима у НДХ, јер то „најављује да се односи са Хрватском, који су ионако на ниском нивоу, неће мењати на боље“.

У сличном маниру наставили су и остали саговорници овог листа, који је нешто раније објавио компилацију сличних текстова регионалних медија, под насловом ‘“Вожд из Лакташа у чуду гледао Вучића’: Како регионални медији пишу о Свесрпском сабору“.

Када су у питању њихови истомишљеници, загребачки портал „Индекс“ пише да је у Београду почео „циркус зван Свесрпски сабор“.

Иако су званичници Србије и Српске, са председницима Вучићем и Додиком, читав дан истицали значај поштовања Дејтонског споразума и суживота са суседима, то је „добронамерним“ прозападним медијима, некако промакло. Можда исто као што је репортеру ТВ Нова промакло и све што је пратио читав дан са терена.

Ипак, медији из Федерације, колико год желели, нису могли да пронађу ниједан аргумент против, чак су истакли да је председник Србије Александар Вучић поручио да се у декларацији, која је потписана током Сабора, „не говори о раздруживању БиХ“, пренели су сарајевски „Кликс“ и „Аваз“.

Ипак, „Слободна Босна“ није одустала, као ни амерички „Радио Слободна Европа“, који су анализирали да је Сабор „организован је у тренутку појачане реторике власти о ‘угрожености српског народа'“. „Слободна Босна“ и РСЕ очито, као ни њихове колеге сличног педигреа, нису пропратили колико се догодило етнички мотивисаних напада на повратнике у Федерацији и Хрватској, као и Србе на КиМ, као и верски мотивисаних напада, посебно на објекте СПЦ у читавом региону где су Срби православци мањина.

„Светске, а наше“ медије подржао је и АП, који пише „Срби се окупљају у Београду уз позиве на јединство у нестабилном региону, док Русија даје своју подршку“. Шта је, тачно, неистинито у томе да је регион нестабилан, као и шта је лоше у томе што је Русија пријатељ српског народа, колико год се трудили – нисмо успели да схватимо.

АП назива председника Србије Александра Вучића „све ауторитарнијим“ и „популистом“, иако, признају да је „позвао на мир и хармонију на Балкану“, а посебно истичу да се Милорад Додик „често сусреће“ са председником Русије Владимиром Путином. Није им право, наравно, ни што је Вучић је изјавио да Србија никада неће оставити Србе из Републике Српске на цедилу.

Како нису успели да пронађу довољно јаке аргументе због чега би Свесрпски сабор сметао било коме, прозападни медији окупили су бројне саговорнике, којима није проблем да причају неаргументоване тезе. Тако су се у медијима нашли они чије мишљење не занима ни њихове минорне организације и странке, чији поштоваоци могу да стану у „смарт“ аутомобил, и то без да се гурају. Опозициони политичари из читаве БиХ ређали су се као на траци у поменутим медијима, наравно, са истим циљем – да нам свима „отворе очи“.

Чини се, ипак, да је Србима отворило очи гласање за пријем такозваног Косова у СЕ, као и гласање о резолуцији о Сребреници у УН, након чега је Сабор и организован, у циљу очувања српских националних интереса.

Сабор је, дакле, највише засметао онима који би да умање српске жртве, који не признају злочине над Србима и који српско национално биће виде као највећу претњу. Како то да још увек сме да постоји један мали, слободарски народ у срцу Европе, народ који се опире покушајима да га увуку у НАТО, натерају да уведе санкције Русији и одустане од своје самосталности, суверенитета и територијалног интегритета?