Хероји су се за живота преселили у легенду и вечност: Како је почела битка на Кошарама

Getty © Photo By David Brauchli/Getty Images

На Велики петак, 9. априла 1999. године, пре 26 година, почела је битка за Кошаре, једна од најтежих у рату у Србији те године – битка која је постала један од највећих примера јунаштва, патриотизма али и пожртвовања у новијој српској историји.

Борбе на Кошарама, око карауле и по околним висовима, јуриши терориста тзв. ОВК подржаних од стране НАТО авијације и регуларних снага Војске Албаније, трајали су 67 дана, до 10. јуна и однели су 108 живота српских граничара и припадника специјалних јединица ВЈ, добровољаца. Међу погинулима на српској страни било је 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољаца, међу њима и Рус Виталиј Булах Глебович.

Битка на Kошарама била је прва фаза ваздушно-копненог напада НАТО на СРЈ 1999. познатија као операција „Стрела“ о по оцени дугогодишњег начелника Школе националне одбране, адмирала у пензији Бошка Антића, пример „добро испланиране одбране и доброг јединства командовања“.

Циљ операције са албанске стране био је копнена инвазија на Косово и Метохију, односно пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и Призрену, као и заузимање ширег подручја Метохије.

Ненад Милкић, књижевник који је написао три романа о Кошарама, и који је знатно допринео да истина о великој бици изађе из таме заборава, у разговору за РТ Балкан каже да често има прилику да путује и обилази српски народ широм Србије, Српске и Црне Горе, и да оно што је свакако чињеница јесте да људи, све генерације, воле да слушају о Кошарама, да много тога и знају.

„Нисам песимиста по питању народног памћења, јер се очигледно прича о херојима са границе преноси на оне нараштаје који су рођени и неколико година након те битке. Мене више брине ћутање институција које би требале много више да се посвете питањима бораца, како оних са Кошара тако и са других ратишта. Морамо да научимо лекције из историје и према људима који су нас бранили да се опходимо са поштовањем достојним њихове жртве“, каже Милкић.

На питање како се догодило да се у време општег пропадања и растакања земље, моралног, културног, економског, када смо мислили да за нас нема наде, да  су нас идеолошки експерименти после 1945. уништили, да смо људи без вере, достојанства, традиције, наде, роди таквих 100, 150, 200 јунака, који су стали на браник отаџбине, Милкић каже да „једини одговор који може звучати иоле логично јесте да тешка времена рађају јаке, моралне, добре људе“.

„Деведесете, мрачне и безнадежне, када су и држава и нација биле на рубу пропасти изнедрила је људе управо попут тих момака, те деце на Кошарама. И, ако се мало осврнемо дубље у историју видећемо да је увек када је нацији и држави било најтеже, рађао се нови слој. Као клица која никне из наизглед јалове и пусте земље. То нам се дешава у скоро па правилним историјским циклусима. Управо један такав циклус је дошао крајем двадесетог века и опет се десило што и много пута пре – полажући свој живот, младост, здравље на олтар отаџбине, и натапајући сопственом крвљу њене темеље, издигли су се од овоземаљског и за живота се преселили у легенду и вечност“, речи су Милкића.

Пре 26 година, у три ујутру почела је најпре масовна артиљеријска ватра са територије Албаније према караули Морина али се испоставило да је то био лажни, демонстративни напад како би се заварале српске снаге и српска команда а да је прави циљ био реон карауле Кошаре.

Процене говоре да су тог дана напад на Кошаре, подржане НАТО авијацијом, извеле три бригаде припадника тзв. ОВК са укупно око 6.000 бораца, да је само у првој фази дејствовало најмање 1.500 до 3.000 терориста ОВК и са њима око 300 муџахедина и да им се у другој фази напада прикључило још толико бораца.

На другој страни било је тек 120 војника Војске Југославије, граничара и старешина 53. граничног батаљона и још осморица војника на минобацачима из 125. моторизоване бригаде.

Сат и по касније, око 4 и 30 часова артиљеријски напад пренет је према Кошарама, следио је масовни јуриш пешадије тзв. ОВК, а на српске граничаре ватра је отворена и од стране регуларне Војске Албаније. Као координатори ватре били су ангажовани припадници армија НАТО-а, међу њима, по неким изворима, било је и припадника француске Легије странца.

Тог 9. априла напад терориста развијао се у три правца, према врха Раса Кошарес, према самој згради карауле Кошаре као и према врху Маја Глава, односно према граничном камену Ц4.

Жестоке борбе трајале су читавог тог дана као и на Велику суботу, у једном тренутку терористи ОВК успели су да заузму зграду карауле Кошаре која је већ била напуштена од стране граничара. Уз терористе пристигле су и телевизијске екипе великих западних информативних мрежа, до Си-Ен-Ена до Би-Би-Сија чији су новинари известили о великом броју припадника тзв. ОВК који су у згради карауле.

За то време, припадници ВЈ повукли су се према другој одбрамбеној линији, на положаје близу карауле које је било лакше бранити. У међувремену војницима 53. граничног батаљона стигла су појачања, од припадника специјалних јединица до прекаљених добровољаца, привучена су и артиљеријска оруђа… Пристигли су припадници 125. моторизоване бригаде, делови 72. бригаде за специјалне операција и 63. падобранске бригаде, као и делови 5. и 52. полицијског батаљона.

Следећих дана, уз велике губитке терористи су покушали да сломе те одбрамбене положаје ВЈ, али у тим намерама нису успели. Прозор за продор терориста на подручје Метохије остао је затворен, циљ операције са албанске стране није испуњен.

Наредних дана следио је контранапад јединца ВЈ на Маја Главу, фронт је стабилизован, а линије су, мање-више, и поред бројних покушаја јуриша терориста, бомбардовања из ваздуха и са земље, употребе касетне муниције од стране НАТО бомбардера и стратега, остале непромењене до краја рата. Током маја, јединице ВЈ у том подручју успеле су да после бројних активности у знатној мери побољшају положаје и остваре предност упркос бројним и сталним нападима значајно надмоћнијег непријатеља, посебно НАТО авијације.

„На Kошарама су се у тих шездесет и нешто дана водиле крваве борбе – често пута прса у прса. Ту је било пуно херојских подвига које треба истаћи. Пример Ивана Васојевића Јагуара који је са 12 бораца протерао 300 припадника ОВK. На несрећу након два дана је погинуо од маскираног припадника ОВK јер је мислио да је наш војник“, речи су адмирала Антића за „Косово онлајн“, забележене на 25. годишњицу почетка битке на Кошарама.

За Ненада Милкића, ако се живот гледа само кроз очи материјалног, онда би се могло рећи и да су се српски јунаци са Кошара иза 10. јуна 1999. повукли поражени.

„Али, ако би тако гледали, онда је и Косово пораз. И Мојковац је пораз. И многе друге би тим очима могле гледати као пораз. Ипак, наш народ ништа никада није гледао материјално. Ако неко узме привремено комад земље или зграду, не значи да је претходног власника поразио. Јер то и није учинио док му не убије дух и колективно сећање. А наше сећање на караулу Кошаре, као и на Косовски бој и многе друге битке није избрисано. Чак ми делује да се након деценија комунизма и свесног потирања српског националног бића, поново родило, клија и расте, снагом коју није могуће зауставити. Док је те снаге незаустављиве бујице српски народ и њених хероји не могу бити поражени“, каже Милкић.

Шта данас још урадити да се прича о јунацима Кошара не заборави да остане за наредне генерације, да се памти, да се не заборави, да остане део народног памћења, па и део косовског мита…

„Оно што смо увек радили кроз историју. У потпуности се ослонити на народна предања. Преносити с колена на колено, са генерације на генерацију. Писати о њима. Причати о њима. И не само о херојима Кошара који су на себе примили први копнени удар, већ и о свим осталим који су бранили нашу земљу за време НАТО агресије. Историја нам је показала да освајачи могу спалити књиге, али реч народног предања никада не могу уништити. Зато је опстао и косовски мит, а зато ће опстати и прича о Кошарама као својеврсни наставак косовског мита и завета“, закључује Милкић.

Адмирал Антић је са тадашњим командантом Треће армије, генералом Небојшом Павковићем пре неколико година објавио књигу „Kошаре и Паштрик – српски Термопили“.

„Познато је да је Леонид са својим Спартанцима спречио продор Персијске војске према Атини и омогућио Спарти и Атини да се припреме за одбрану. Тако су и борци на Kошарама, а касније и на Паштрику које не треба раздвајати, то је јединствена операција, успели да зауставе непријатеља омогућивши да снаге иза њих воде против терористичких снага јер је било неколико јаких бригада и да могу да уведу расположиве снаге у одбрану на Kошарама и преласку преко границе“, рекао је адмирал Антић на 25. годишњицу битке  за „Косово онлајн“.