ХЕРОЈИ И ЖРТВЕ ПРЕКО НОЋИ ЗАБОРАВЉЕНИ: Лупајте шерпе и палите бакље – нек нам живи мржња!

У последњој недељи ванредног стања уведеног у склопу борбе против вируса корона, у Србији је победила огољена мржња. Мржња која доводи државу до ивице сукоба који су опаснији од сваке заразе.

Савесност, дисциплина, солидарност, стрпљење које је показала огромна већина грађана, од 15. марта када је уведен поцијски час, згазила је у само неколико дана разуларена, политички острашћена, агресивна мањина.

Заборављени хероји и жртве

Заборављени су и бачени у засенак вредни лекари и медицинске сестре који су недељама дежурали поред најтежих болесника, патили и жртвовали се, разбољевали се и умирали.

Нису више битни стари и немоћни који су се без ваздуха и без последњег поздрава својих најдражих гасили на респираторима, у клинчким креветима или геронтолошким центрима.

Не размишља се више о унуцима који више никад неће видети своје баке и деке, нико не прича о људима који су пре времена збрисани само зато што су негде покупили смртоносне капљице са невидљивим непријатељем.

Нико више не прича о јунаку, легенди, симболу ових драматичних дана, доктору Миодрагу Лазићу из Ниша, који је пред пензијом храбро помагао болеснима, дежурао, спасавао туђе животе и изгубио свој.

Кога више брига за све оне болесне и уплашене које недељама нису видели светлост дана, нису се куцнули ускршњим јајетом са децом и унуцима, који су дрхтали без терапије и пријатељске речи, без дозволе да оду на клупицу у парку или на литургију.

Кога више занимају сви ти безимени људи који су морали да дежурају и ризикују животе данима, за полицајце, војнике, ноћне чуваре, волонтере, хуманитарце, касирке.

Победили мржња, бука и бес

Није више битна струка, на ред је дошла – бука. Бука и бес. И брука.

Један политички табор прво је организовао лупање у шерпе са тераса и прозора против власти. И онда је то лупање потпуно надјачало аплаузе за пожртвоване лекаре и медицинске сестре.

Потом је стигао жесток одговор. Присталице власти узвратиле су бакљама, звучницима, организованим перформансима по балконима широм земље.

Покуљао је гнев, политичари и њихове присталице прекинули су ванредно стање и пре него што је оно званично укинуто. Нарушили су сви полицијски час, изашли на улице, скинули маске и пљунули у лице већини грађана који и данас поштују све прописане одлуке, мере и препоруке.

Мржња која је покуљала потпуно је анулирала вишенедељну борбу целе нације против пошасти која је уздрмала читав свет.

На крају, у последњим данима, али док се још грађани разбољевају и умиру, неки Срби су, по историјској традицији, започели обрачун између себе.

Они који и даље седе код куће, уместо утешних речи лекара, могу преко медија да гледају директан пренос ужасне, некусне, ниске и примитивне политичке борбе.

И кад се, надамо се ускоро, дефинитивно победи корона и повуче зараза, овде ће остати каљуга, политичка болештина која узнемирава народ и трује нацију.

А против такве болести не вреди ни изолација нити помажу маске и прање руку. Та болест је код овог народа, по свему судећи, неизлечива.