ХАПШЕЊА КОЈА НИСУ СЛУЧАЈНА: Харадинај као запршка у британској чорби

У кулоарима српске власти не верују да хапшења Орића и Харадинаја у размаку од седам дана могу бити случајна, нарочито у тренутку када званични Београд сазнаје садржину британске резолуције о Сребреници, а треба и да реши да ли ће и на ком нивоу бити представљен на комеморацији у Поточарима 11. јула. На ова два лица са старих српских потерница до сада се на европским аеродромима полиција није обазирала. Делује као да је све то део промишљене стратегије притиска на Србију да престане да се труди око Косова и Републике Српске.

У прилог томе говори и начин на који је Београд дошао до текста резолуције. Према информацијама „Политике”, знало се да се резолуција спрема, али Британци нису испали велики џентлмени: нису је показали српским званичницима док је ови нису експлицитно затражили.

Тек је онда српска дипломатија могла да ступи у акцију, за коју бивши председник Борис Тадић каже да је окаснила. Шеф дипломатије Ивица Дачић је први пут о детаљима резолуције проговорио у недељу, најављујући да ће за два дана почети консултације с чланицама Савета безбедности о том документу.

Док се чека коначни став владе, српске дипломате покушавају да нађу све слабе тачке резолуције и да дефинишу шта Србији највише може да шкоди у документу у коме се иначе Срби и не помињу.

Колико ли је само ту материјалних нетачности, попут оне о десетинама хиљада случајева сексуалног злостављања, „укључујући и Сребреницу”? Према нашим сазнањима, нема пресуда нити оптужница за силовања бошњачких жена у Сребреници, док је службено регистровано нешто мање од 5.000 случајева силовања током рата у БиХ.

Наша дипломатија с великом забринутошћу прати шта се дешава у вези са 20-годишњицом злочина у Сребреници, поготово што је ове године и 20-годишњица Дејтонског споразума, која би могла да буде идеална прилика за преуређење тог споразума на којем двоентитетска БиХ опстаје од 1995. године.

Према нашим саговорницима, званични Београд посебно забрињава веома ангажован приступ Велике Британије. У овој земљи се, уз мноштво скупова које организују невладине организације, 6. јула планира велика комеморација у Вестминстерској опатији, месту значајних догађаја за британску круну и народ. Очекује се да ће присуствовати и неко из британске владе. У најави за овај догађај на сајту опатије наводи се да ће моћи да се присуствује само са специјалним позивницама, те да је злочин у Сребреници највећи злочин на европском тлу од Другог светског рата, у коме су „систематски масакрирана 8.732 мушкарца и дечака”.

Број убијених се иначе не помиње у британској резолуцији која би требало да се нађе пред Саветом безбедности 7. јула тако што би је „придружили” тачки дневног реда која се односи на ситуацију у БиХ. Званичан став Владе Србије, која је надлежна за утврђивање и спровођење спољне политике земље, још није изречен. Како ће се поставити према том документу, требало би, према неким најавама, да буде познато данас. Председник Србије Томислав Николић је јасан – из његовог кабинета су листу „Данас” рекли да Србија треба да тражи од Русије да уложи вето у СБ. И Руси су, чини се, јасни – Москва је увек подржавала Србију када је она јасно исказивала своју позицију, поручио је функционер Думе Алексеј Пушков у интервјуу „Политици”.

Али да ли ће то што су они „јасни” помоћи премијеру Вучићу да се и сам одреди према тексту о коме су мишљења у Србији подељена – од оних који тврде да би Србија спасла своју душу ако на 20-годишњицу масакра у Сребреници прихвати оцену да је то био геноцид, престане да га негира и кажњава оне који га негирају, до оних који мисле да би тиме саму себе стигматизовала за вјеки вјеков и сасвим сигурно потпомогла рушење Републике Српске?

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да у овом случају Николић и Вучић имају исти став, али можда другачију тактику (и да је Николић можда требало мало да сачека са својим иступом). Можда, каже, премијер покушава нешто софистицираније, без званичног обраћања, да придобије руску и кинеску подршку, односно да проба да избегне конфронтацију са Западом у настојању да настави политику балансирања. Ако то не буде довољно, Анђелковић је сигуран да ће влада званично затражити подршку ове две сталне чланице СБ УН, јер би „прихватање или тихо прихватање резолуције било директно поткопавање Републике Српске”.

Бивши српски амбасадор у Турској Душан Спасојевић, истичући да председник Николић има право на свој став, каже да овај његов потез можда може и да олакша позицију владе. Тврди ставови у Србији у овој фази, док се још преговара и ради на резолуцији, могу, наиме, да буду аргумент Вучићевој влади за покушај евентуалне измене резолуције. Јер, први корак, по њему, треба да буде управо покушај да се резолуција усклади са нашим интересима. Чак је и Додик ишао најпре у том правцу, тражећи да се у резолуцији осуде и злочини над Србима у Кравици.

„Следеће је могућност да се обратимо земљама које нас традиционално подржавају и спремне су да нас подрже у СБ да се заустави тај папир. То је легитимно. И Америка сваки пут стави вето да се изгласа независност Палестине. И Руси играју своју игру, која је легитимна, где нам они кажу ’морате ви да тражите, да будете јасни’, да не буде после да су Руси лоши момци, а ми се правимо луди”, каже Спасојевић.

Он указује и да ову причу о резолуцији не треба гледати кроз однос Србије и Запада, поготово не кроз однос Србије и ЕУ. Како истиче, о резолуцији се још нису изјасниле ни Немачка, као најутицајнија земља ЕУ, ни Француска, као друга по утицају земља ЕУ, која је и стална чланица СБ.

„Ја у овој иницијативи не видим ЕУ, ни Француску, ни Немачку. То ми је врло индикативно. Ово је за сада само британска резолуција. Видећемо како ће се одредити остале земље ЕУ, на првом месту Немачка”, истиче он.

Тагови: Београд, Британија, Насер Орић, Рамуш Харадинај, Резолуција, Сребреница, Хапшење