Аналена Бербок позната је по обичају да држи предавања другим државама. Тако је, после предавања одржаних Кини и Бразилу, на дневни ред дошла Србија. Она је приликом посете Љубљани, изразила, како је рекла, „огромну забринутост због тенденција националистичке пропаганде“.
У предавању које је одржала, изнела је неколико реских порука, као што је она да Србија више не може да седи на две столице и да политика мора да се усаглашава са Бриселом, као и да Западни Балкан припада Европској унији. Осим тога, рекла је да ће помно пратити изборе у Србији, на које ће послати веома јаку екипу посматрача, међу којима ће бити и посланици Бундестага.
Шта би било да се Србија меша у немачке изборе
Према речима дугогодишњег дописника листа Политика из Немачке Мирослава Стојановића, Аналена Бербок је позната по радикалном и провокативном речнику, због чега трпи критике и прави проблеме и самом канцелару Олафу Шолцу.
„То је радикалан тон, који се угнездио у странку Зелених, који су постали једна врста јастребова, иако је некада била пацифистичка странка. Сада је она, у свим ситуацијама, када су, на пример, у питању Украјина, односи према Русији и Кини, радикалнија од свих других странака у „семафор коалицији““, наводи Стојановић.
Србија, нити је у могућности, нити има намере да се меша у немачке изборе, наводи Стојановић. Али, колико су Немци, како каже, алергични када се неко меша у њихове унутрашње ствари говори пример Турске. Немачка представља велику изборну базу турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и његове Странке правде и развоја.
„Немцима је боло очи што Ердоган долази на предизборне скупове у Немачку и како се понаша на њиховом тлу у изборној кампањи – то је увек доживљавано као недопустиво“, констатује он.
Нема говора о пропаганди – грађани су против комадања Србије
И Стојановић, али иСтеван Гајић, професор на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО) и научни саветник београдског Института за међународне односе, сматрају да је немогуће да у српској изборној кампањи горућа тема не буде француско-немачки план.Нећемо ваљда причати о светлој европској будућности док нам комадају државу.
И та тема, према Стојановићевом мишљењу, подгревана је споља, поготово захтевом да он буде инкорпориран у Поглавље 35 у преговарачком процесу за приступање Србије Европској унији.
„Убацивање питања Косова у Поглавље 35 значи потпуну блокаду процеса преговора и сасвим је разумљиво што то у Београду изазива додатну температуру и тонове који не одговарају европском уху. Они то тумаче као јачање национализма, али колико знам, ни једна од странака које излазе на изборе, опипавајући пулс јавности се изричито не изјашњава да би прихватила то“, сматра Стојановић.
Изборна кампања у Србији почела је причама о брзим возовима, инвестицијама, променама изборног система. Међутим, слон кога нико није примећивао, а који није могао да се избегне је ултиматум, односно француско-немачки план, објашњава Гајић.
„Сада је атмосфера у српској јавности таква да је та тема покуљала на површину, да је француско-немачки план постао главна тема кампање, чак мислим без намере актера кампање. Људе не занимају ни брзи возови, ни инвестиције, ни паре, колико сама чињеница да земља може да буде раскомадана. Јер питање француско-немачког плана је питање комадања Србије“, истиче Гајић.
Бербокова сад панично покушава да уради нешто, иако је ЕУ преспавала више од двадесет година и пропустила прилику да интегрише Србију, додаје он.
У најмању руку, европски политичари закаснили су најмање петнаест година да приме Србију у чланство. Данас је атмосфера у погледу европских интеграција Србије потпуно другачија него што је била почетком овог века. Нове генерације које су порасле у Србији мрзе ЕУ као симбол колонијалног окупатора и експлоататора, у чему Немачка предњачи.
„Они су имали могућност да нас интегришу и да нас практично еутаназирају у буквалном смислу између 2000. и 2008. Али и тада су све чинили да се раније пробудимо као друштво. Ми смо се пробудили 2008, а они су се пробудили тек сада, после петнаест година“, каже Гајић.
Рећи да је забринутост грађана Србије националистичка пропаганда је, према Гајићевим речима, бедно, јер се не ради о пропаганди, већ о осећању које долази одоздо, из народа.
