Гробови српских војника расути по свету: Незнани јунаци плаве гробнице и поларног круга

У више од 40 земаља света постоји преко 650 српских ратних меморијала, а на неким местима страдања, попут Маутхаузена, Срби су скончавали и у Првом и у Другом светском рату

Никада нећемо сазнати да ли су поручника Братислава Славковића, Светозара Протића из Каменице или Милована Јеремића чији надгробни споменик се налази поред њихових, оплакивали над празним гробом код куће у Србији, док је онај у којем су сахрањени, покривен травом, лежао стотинама километара далеко у малом месту Ашах у Аустрији, недалеко од Маутхаузена.

Вечна кућа њихова и још 5.359 српских војника који су били заробљеници у аустроугарском логору у овом месту.

Недалеко од њих, на војничком гробљу Рајфендорф у Маутхаузену сахрањено је око 8.000 српских војника које је иста зла судбина довела у исте логорашке ланце током Првог светског рата. Тако се на свега двадесетак минута вожње од аустријског града Линца налазе два војничка гробља на којима почива више од 13.000 српских војника.

Ни Ашах ни Маутхаузен, као што знамо, нису симболи страдања српске војске у Првом светском рату нити најпознатији ратни меморијали из овог периода у иностранству, што показује размере катастрофе коју је поднела српска војска, али и размере нашег колективног заборава.

Десетинама хиљада гробова српских војника из Првог рата треба додати страдале у Другом светском рату, цивиле за чији се гроб и не зна, страдале у масовним гробницама и крематоријумима нацистичких концентрационих логора.

Према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања из 2018. године, евидентирано је чак 679 српских ратних меморијала у 43 државе света.

За неке сви добро знамо, попут Вида са његовом Плавом гробницом у коју је бачено око 10.000 умрлих или Зејтинлика, неке обилазе само државне делегације и чланови борачких удружења, други су жртве нашег колективног заборава, а има и оних којима прети физичко уништење. Недавно је објављено да би на брду Зебрњак у Северној Македонији, где се налази ратни меморијал посвећен погинулима у Кумановској бици у Првом балканском рату и где је у спомен-костурници сахрањено 678 српских војника, требало да се изводе минерски радови и упозорено је да би они додатно девастирали ионако већ оштећени меморијал.

Председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца Никола Филиповић потврђује за РТ Балкан да је костурница на Зебрњаку у лако лошем стању и подсећа да су је минирали бугарски фашисти током Другог светског рата.

„Потенцијална минирања која су најављена у овој години могли би трајно избрисати овај, ионако лоше сачуван, ратни меморијал. Решење би било ексхумација гробница и премештај земних остатака на српско војничко гробље у Битољу“, каже Филиповић и додаје да верује да постоји добра воља у ресорном Министарству рада да се реши вишедеценијски проблем очувања српских меморијала.

Он истиче да су чланови удружења на чијем је челу до почетка пандемије вируса корона на пролеће и јесен сваке године ишли широм Северне Македоније и одржавали појединачне гробнице српских ратника. Како каже, у Северној Македонији има више од 20 српских војничких гробаља и на хиљаде појединачних гробница палих српских ратника у периоду 1903-1918. године. Међу њима се издвајају Војничко гробље у Битољу, Зебрњак и Кајмакчалан.

„Најпознатији наши меморијали ван отаџбине су костурнице на Острвима Видо и Крф и у Солуну на Српском војничком гробљу Зејтинлик. Ова места наши чланови обилазе као део државне делегације од 17. до 25. септембра када се обележавају годишњице искрцавања српске војске на острва Крф и Видо, као и пробој Солунског фронта“, напомиње наш саговорник.

Једним од највећих српских војничких гробаља сматра се оно у Јиндриховицама у Чешкој, где су у маузолеју подигнутом 1931. године сахрањени посмртни остаци 7.100 српских заробљеника аустроугарског логора у овом месту.

„Појединачних гробница имамо широм света од Уједињеног Краљевства до Владивостока. Мање познати српски меморијали су у Кенинсбергу, данашња Немачка, где почива преко 3.000 страдалих Срба и у Холандији, село Гардерен где је сахрањено 35 Срба страдалих од последица рањавања, а који су размењени за заробљене немачке војнике“, каже Филиповић.

У туђини и непознатом свету, како је уклесано на спомен-обележју, почива и 142 ратника заробљеника логора у Улму у Немачкој, они који „положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора“.

Дуги рат, напори и жртве нису донели и дуги мир и слободу. Око 25 година након смрти Братислава Славковића, Светозара Протића из Каменице и Милована Јеремића, у Маутхаузену је поново отворен концентрациони логор – почео је Други светски рат. И поново су неки други Срби, војници и цивили, недалеко од места где су скончали њихови преци, довођени овде да скончају свој земаљски живот.

Удружење концентрациони логор Маутхаузен својевремено је забележило да су најмање десет Срба били заробљеници овог злогласног логора и у Првом и у Другом светском рату.

Концентрациони логор у Маутхаузену није на потпуно истом месту где је био и онај из Првог светског рата, били су на две различите локације, али симболика јесте значајна да су у једном насељеном месту била два логора у два светска рата, каже за РТ Балкан историчар др Ненад Лајбеншпергер из Републичког завода за заштиту споменика културе Београд.

„При томе један је био војни, изузетно велики, можда један од највећих логора који је постојао и свакако једно од највећих стратишта Срба током Првог светског рата, то је логор за ратне заробљенике Маутхаузен, а други концентрациони логор из Другог светског рата где су тамничени скоро сви народи Европе“, каже Лајбеншпергер.

На спомен-плочи у једној од преосталих барака нацистичког логора Маутхаузен уписано је да је у овом логору смрти животе изгубило 12.890 Југословена.

„Маутхаузен је имао преко стотину подлогора, од којих треба споменути Гузен где је велики број Срба страдао. Једно од мало познатих места страдања је дворац Хартхајм, који је такође био један од подлогора. Ту није толико пуно Срба затворено, али је значајно јер су ту вршени различити медицински огледи и испитивања на заробљеницима“, истиче Лајбеншпергер.

Само у овом концентрационом логору, дакле, српски логораши били су међу жртвама принудног рада, изгладњивања и смрти у главном логору, крематоријума у Гузену и монструозних медицинских експеримената у Хартхајму.

Међутим, чак и ове монструозности надмашио је логор који је постао симбол страдања Срба у Другом светском рату: Јасеновац. Највише Срба страдало је управо у овом усташком логору, због чега нешто мању пажњу јавности добијају ратни меморијали из Другог светског рата везани за српско страдање у другим државама.

„У аустријском Оснабрику се налазио један од највећих официрских војничких логора, а њих је такође било много током Другог светског рата. Био је то логор у којем је био затворен највећи број српских официра у неком тренутку“, напомиње Ненад Лајбеншпергер.

Српски логораши нису умирали само у ужасима Маутхаузена, Дахауа, Аушвица делећи злу судбину стотина хиљада жртава у време када је Хитлер радио на истребљењу јеврејског народа, а Павелић српског.

Умирали су и у поларном кругу, око 4.000 километара удаљени од куће – у близини норвешког Нарвика. Око 900 заробљеника доведено је из Југославије на север Норвешке, у Баисфјорд, а више од 80 одсто њих скончало је свој живот ту за само четири месеца.

„Радили су под веома тешким условима на инфраструктурним радовима, изградњи путева и слично. Иако то није велики број страдалих када се погледа укупан број жртава које је Србија имала током Другог светског рата, највећи постотак људи који су умрли у неким логорима је управо у онима у Норвешкој. Међутим, значајно је пријатељство које се изградило између Норвежана и Срба, Норвежани су помагали Србима који су бежали из логора и њима је било битно то сећање. Постоји читав низ меморијала на местима где су се налазили ти логори“, наглашава Лајбеншпергер.