ГОДИШЊИЦА ВАРВАРСКОГ НАТО БОМБАРДОВАЊА: Србија разарана, а никада обештећена

 

Србија је у двадесетом веку у три рата била разорена, али никада није у потпуности обештећена. Питање репарација није до краја окончано чак ни после светских ратова, иако смо били на победничкој страни. Из бомбардовања 1999. године Србија није изашла тријумфално, али није била ни губитник. У овој чињеници многи виде аргумент да држава 16 година после рата поново покрене питање наплате штете настале рушењем СР Југославије.

У прилог тези да би Србија требало да међународну јавност подсети на варварско разарање, иде и оживљени баук ратне одштете који последњих месеци поновио кружи Европом. Најдаље је отишла Грчка, чија је владајућа Сириза од Немачке затражила обештећење за нацистичку окупацију током Другог светског рата. На листи грчког премијера Алексиса Ципраса нашао се, поред „голе“ штете, и захтев да Немачка врати бескаматни зајам који је грчка национална банка под притиском одобрила нацистима, као и вредност разграбљених античких споменика и уметнина. Сума сумарум, израчунала је грчка левичарска влада, то износи око 162 милијарде евра.

Иако је Берлин одбио чак и да разговара о овом питању, потез грчког премијера пробудио је помало уснула размишљања више европских држава о коначном свођењу рачуна из прошлости. У овој групи свакако је и Србија, која никада није подвукла црту до краја и направила обрачун разарања и наплаћених ратних репарација из прошлости. То се посебно односи на никад наплаћену штету проузроковању варварским бомбардовањем које је трајало 72 дана 1999. године.

Да се ово питање, без обзира на то што никада није сасвим затворено, и даље намеће, подсетио нас је прошле године председник Србије Томислав Николић. Он је тада јавно рекао да Србија очекује накнаду штете коју је претрпела 1999. године. Тиме је постао први шеф државе у новије време који је јасно и гласно поручио да ово питање за Србију није затворено. Повод за став да би Србија, због људских и материјалних жртава, требало да буде обештећена било је признање званичника НАТО да је Србија бомбардована без одобрења Савета безбедности УН.

О шансама да се то заиста и догоди у скоријој будућности можда најбоље говори коментар амбасадора САД у Београду Мајкла Кирбија, који је без икакве задршке Србији поручио да се не нада никаквим репарацијама.
– Нећемо платити ратну штету за бомбардовање – рекао је тада Кирби. – Србији је од 2000. године пружено много подршке, а она се само у новцу мери милијардама долара. Наставићемо да вам помажемо, али би требало да се концентришете на будућност, а не на прошлост.

Овакав став америчког амбасадора можда на најбољи начин одсликава став Запада према неделима почињеним 1999. године. А њих није мало. Поред људских жртава, које немају цену, на делу је било вишемесечно систематично уништавање цивилне инфраструктуре и привредних објеката. Без обзира на то што изгледа немогуће, обештећење за ратна разарања није тема од које би Србија требало трајно да одустане. У прилог томе иде чињеница да је акцијом без одлуке Савета безбедности УН учињен акт повреде међународног права, а такви акти не застаревају.

СРЈ је априла 1999. године покренула поступак пред Међународним судом правде, органом УН за накнаду ратне штете. Овај суд огласио се ненадлежним, јер Југославија у то време није била чланица УН. И Европски суд за људска права одлучио је на исти начин по тужбама за накнаду штете које су му подносиле жртве бомбардовања и њихови сродници. Нису успешно прошли ни покушаји да се поступци воде пред националним судовима држава које су учествовале у бомбардовању, док поступци пред нашим судовима нису могући.

Некадашњи амбасадор СР Југолсавије при УН Владислав Јовановић сматра да је потребно отварање ширег дијалога о отварању овог питања, али и подсећа на историјску истину да ратну штету увек плаћају поражени. Он подсећа да у рату 1999. године нисмо били победници, али и да рат нисмо изгубили.

– После Кумановског споразума покренули смо судско потраживање репарација за штету насталу у бомбардовању. Нова власт после 2000. године пошла је од премисе да је рат завршен капитулацијом Србије и одустала је од потраживања – указује Јовановић. – Наплата ратне штете питање је на које Запад не гледа са одобравањем, јер му више одговара заборав. То је једини начин да се ослободе баласта који су добили својим противправним деловањем против СРЈ, као и каснијим признавањем независности Косова. Њима је важно да се на било који начин ослободе стигме да су били агресори и да је њихова акција била насиље над међународним правом.

Иако је Србија још почетком двехиљадитих одустала од потраживања репарација, сматра наш саговорник, постоје могућности да се ово питање поново отвори. Иако свако одустајање од судског поступка не дозвољава понављање поступка на истим основама, нису све могућности исцрпљене.

– Држава то свакако не може да учини, али је могуће у случају група оштећених грађана, који могу да пронађу начин да затраже одштету. Једна од могућности је и добијање неке врсте револвинг кредита, какав је био у средишту споразума између Тита и Вилија Бранта. Ова врста кредита се не враћа и добар је начин за ову врсту „пребијања“ између држава. Власт у Србији не оставља утисак да би могла снажно да уђе у овај процес, посебно што је реч о теми болној за Запад.

Током последњих деценије и по било је више покушаја грађана жртава бомбардовања да приватним тужбама издејствују обештећење. Најдаље су отишле породице погинулих приликом рушења моста у Варварину, који су у својим захтевима стигли до Уставног суда Немачке. Њихова тужба је одбијена, јер се суд позвао на међународноправну одредбу да обештећење могу захтевати државе, али не и приватна лица.
Стручњак за међународно право др Александар Михаиловић каже да је питање ратних одштета увек више у сфери политике него права.

– Питање обештећења после сваког рата поставља се у контексту сложених међудржавних односа – објашњава Михаиловић. – Оно се често користи за обезбеђивање утицаја на државу која исплаћује репарације. То је и разлог зашто Србија није никада у потпуности наплатила разарања на својој територији, па ни оно из 1999. године. Отварање овог питања у условима великих спољнополитичких притисака на Србију не звучи оптимистично, а посебно не имајући у виду инфериоран однос према великим силама – Немачкој и САД. Ратна штета већ више од деценије није тема у Србији. Утисак је да ће евроинтеграцијама ово питање бити заувек затворено.

Да држава није знала како да наплати ратне репарације ни у време када су нам позиције биле неупоредиво јаче, сведочи и пример обештећења од нацистичке Немачке. Некадашња Југославија је на рачун репарација од СР Немачке добила око милијарду долара, што је износ који није покрио ни мали део у рату настале штете.

ЗГРАДЕ НИКЛЕ ОД НЕМАЧКИХ ПАРА

Захваљујући новцу од немачких ратних репарација из Другог светског рата изграђен је систем електричних далековода који је окруживао бившу Југославију. Новац је уложен у никшићку железару, мостове и фабрике широм земље.

Немачким новцем на рачун штете из Првог светског рата, обновљен је Стари железнички мост на Сави, који су прво 1914. срушили српски војници, а потом 1918. Аустроугари. Тим парама започета је и градња Бранковог моста 1931. Овај новац коришћен је и за завршетак неких здања која су пре рата започели наши архитекти, а током двадесетих и тридесетих година завршили их руски емигранти: зграда Народне скупштине, зграда Министарства шума и вода у Немањиној улици (данас Министарство спољних послова), зграда Министарства финансија на углу Кнеза Милоша и Немањине улице, зграда Генералштаба и зграда Руског дома.

ГОЛГОТА ОСТАЛА БЕЗ РАЧУНА

За неверицу је да до данас нико не зна колико је Србија укупно добила пара на име ратне одштете после Првог светског рата. Сигурно је, ипак, да је упркос страшним разарањима, победничка Краљевина СХС искористила само симболичан део репарација. Разлог за то, између осталог, треба тражити у чињеници да су у новоствореној Краљевини СХС били и делови Аустроугарске, што је политички и правно отежавало адресирање одштетног захтева, али и тенденција да се прво намирују најјаче земље.

Одмах после војне победе, Србија је успела од Мађара и Бугара да преузме доста стоке и нешто железничких вагона на име „армистиса“ (војне самопомоћи), али је убрзо почело отезање преговора о накнади целокупне ратне одштете. У Версајској комисији за Србију је било предвиђено 7,5 одсто укупне репарације, што је убрзо спало на свега пет процената. На крају је договорено да Краљевина СХС, почевши од 1929. па у наредних 59 година, треба од Немачке да прими укупно 3,6 милијарди рајхсмарака.

Тагови: Београд, Бомбардовање, Југославија, НАТО