Годишњица смрти Слободана Милошевића: Отпор англосаксонском империјализму

Слободан Милошевић, некадашњи председник Србије и Савезне Републике Југославије, оснивач и лидер Социјалистичке партије Србије, преминуо је пре тачно 17 година, 11. марта 2006. године.

Милошевић је на власти у Србији провео нешто више од десет година. Чувен је његов говор на Газиместану на Видовдан, 28. јуна 1989. године, поводом обележавања 600 година Косовске битке, којем је присуствовало око милион људи.

На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, у децембру 1990. године, као кандидат СПС-а, добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Републике Србије. У Савезној скупштини 25. јула 1997. године изабран је за председника СР Југославије.

Године током којих је Милошевић владао Србијом биле су године у којима су западне силе, пре свега САД, разбијале Југославију, што је имало за последицу крваве ратове за југословенско наслеђе, који су завршили НАТО агресијом на СРЈ 1999.

Његова владавина окончана је 2000. године изборима, чији су резултати и данас спорни. Његове присталице тврде да је 5. октобра изведен државни удар у Београду, противници да је тада у Србији победила демократија и да је завршена епоха „Милошевићеве дикатуре“.

Милошевић је ухапшен наредне године, 1. априла, а Хагу га је на Видовдан изручила влада Зорана Ђинђића, премијера који је убијен 2003. године.

Суђење у Хагу за „ратне злочине на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни и Херцеговини“, почело је 12. фебруара 2002. године. Милошевић се на суђењу бранио сам. Процес је прекидан више од 15 пута. Милошевић никада није осуђен у Хашком трибуналу.

Некадашњи председник Србије Слободан Милошевић умро је у притворској јединици у Шевенингену, у којој је провео нешто мање од пет година и тада је судски поступак обустављен. Узрок његове смрти није разјашњен до данас.

Милошевићев близак сарадник Милорад Вучелић изјавио је својевремено: „Обишао сам га у Шевенингену пет пута и у сваком од тих сусрета показивао је надмоћ над свим недаћама које су га сналазиле. Онемогућено му је неопходно лечење, а много тога говори да је све било усмерено против његовог здравља, што је допринело његовој смрти.“

По жељи породице, пошто су тадашње власти одбиле захтев да буде сахрањен у Београду уз државне почасти, за место вечног починка изабрано је двориште породичне куће у Пожаревцу.

Опроштају од Милошевића у Београду, коме се противио и тадашњи председник Србије Борис Тадић, присустовало је преко 100.000 људи. На сахрани у Пожаревцу окупило се око пола милиона грађана Србије.

С друге стране, на дан Милошевићеве сахране неколико стотина грађана прославило је његову смрт веселећи се, уз шарене балоне.

Међутим, како је, на обележавању годишњице његове смрти у Пожаревцу истакао некадашњи премијер Србије Никола Шаиновић, Милошевић је за собом оставио значајно политичко наслеђе, које представља праву мету његових противника и у Србији:

„Његови најзначајнији споменици нису од мермера. Слобини споменици су већ познати Дејтонски споразум, Резолуција 1244, као и његов визионарски говор од 2. октобра 2000. године и маестрална одбрана и борба за истину у Хашком трибуналу. Та борба је својеврсни споменик истини, у коју је он уложио све своје знање, искуство и свој живот.“

Духовна величина и политичка храброст Слободана Милошевића

О значају фигуре Милошевића, као предводника глобалног отпора атлантској империји и англосаксонском империјализму, говори и чињеница да већ дуже од две деценије постоји Међународни комитет „Слободан Милошевић“, чији су чланови истакнути научни радници, публицисти и политички активисти из Русије, САД, Немачке, Британије, Италије, Аргентине, Канаде, Белорусије и Србије.

Копредседник Комитета и бивши потпредседник руске Думе Сергеј Бабурин је о Милошевићу, на видео-конференцији 2021. године, рекао да „морамо да признамо његову духовну величину, политичку храброст и политичку прозорљивост.“

Како је додао Бабурин: „Запад га је прогласио непријатељем, јер је Србима рекао да имају право да остану Срби и да имају право на свој цивилизацијски избор. Захваљујући томе, сви ми данас имамо право да мислимо о праву на избор словенског света. Дај Боже да остваримо заједничке руско-српске пројекте које је он започео, укључујући наше политичко, економско и државно јединство.“

Професор на Московском државном институту међународних односа Министарства иностраних послова Русије Јелена Пономарјова је Милошевића описала речима које је изворно Де Гол употребио за Стаљина: „Он није отишао у прошлост, он се растворио у будућности.“

Нестор Гороховски из Аргентине је Милошевића назвао „српским Латиноамериканцем“ и упоредио га с једним од јунака тог континента, председником Парагваја Соланом Лопезом, који је 1870. погинуо у одбрани своје земље.

Некадашњи сарадник Милошевића Владимир Кршљанин, који је и секретар Комитета, подвукао је значај српског отпора кога је 90-тих предводио Милошевић, речима да је то била борба за „нови свет, који предводе Русија и Кина“, чијем рађању управо присусутвујемо.

Према Кршљанину, држава СФРЈ у којој је сазрео нашла се под ударом западног империјалистичког безакоња и агресије: „Милошевић је, упркос западној надмоћи, омогућио српски отпор у силом отцепљеним Хрватској и БиХ и угушио терористичку побуну на КиМ, одбио економску колонизацију Србије и војну окупацију запрећену у Рамбујеу, и народном и својом моралном снагом, свакодневно преговарајући и борећи се за мир, изборио Дејтонски споразум и Резолуцију 1244.“

Југославија је била експеримент за постхладноратовску фазу америчког империјализма

Члан Комитета Грегори Елич је о улози Милошевића изјавио да се он храбро супротставио НАТО-у: „То је још било време у којем је Југославија знала да не може рачунати на ичију подршку, али је југословенски председник Слободан Милошевић чврсто стајао на бранику своје земље. Мало је лидера било у то време који би били тако чврсти у супротстављању највећој војној сили света.“

У коментару за „Јунге велт“ немачки новинар Вернер Пиркер је одбацио све америчке и западне лажне представе о Милошевићу, што је јасно показала и његова одбрана у Хагу:

„Тужиоци и судије у Хагу, као и новинарство руље очекивали су другачијег Милошевића, оног који је одговарао њиховим глупим идејама – поремећеног насилног човека, незаинтересованог за расветљавање догађаја из рата, злог кукавицу којег једино занима спасавање своје коже, човека који би чак могао преклињати за милост. Али онда је пред њих сео вешт правник, интелектуалац какав се ретко виђа међу политичарима ових дана, човек који није бранио своју личност него идеју свог живота, право своје земље на суверенитет и који је једини у судници бацио светло на заверу против Југославије.“

Почаст Милошевићу је одала и Дајана Џонстон, позната америчка ауторка, која живи у Паризу: „Откривање истине о Слободану Милошевићу захтева препознавање злочиначког понашања великих сила које су га жигосале као криминалца у оквиру свог самооправдавајућег наратива. Да би добио западну јавну подршку, НАТО наратив је распад Југославије представио као понављање нацистичке агресије. У тој гротескно искривљеној фикцији српски лидер је добио улогу `новог Хитлера`. Западни медији, чак и они на левици, демократски изабраног председника су представљали као диктатора, екстремног националисту, `разбојника`.“

Према њеним речима, Милошевић је свој народ бранио од западног империјализма: „Током сукоба у Југославији главни Милошевићеви циљеви били су јасни: очувати југословенско јединство што је више могуће, а када је то пропало, заштитити српски народ и, највише од свега, пронаћи компромис и успоставити мир.“

„Уништавање Југославије,“ наставила је она, „свих остатака социјализма у њој и везе са несврстаним Трећим светом, било је за САД први чин оснаживања њихове доминације у Европи после колапса Совјетског Савеза. Још горе од тога, Југославија је коришћена као експериментална лабораторија за постхладноратовску фазу америчког империјализма.“

Како је закључила Џонстонова: „Хуманитарна интервенција коришћена је као изговор за војне интервенције и давање НАТО-у нове глобалне мисије, како би се обезбедио његов опстанак и ширење после урушавања његовог теоријског противника Совјетског Савеза.“

Другим речима, НАТО је и тада играо исту ону улогу коју данас игра у Украјини.