Годишњица пробоја СОЛУНСКОГ ФРОНТА: Јуриш какав нам и данас треба!

„То није, дакле, искључиво симбол борбе и побједе у Првом свјетском рату – уз подразумијеваће помјерање фокуса са међусрпских зађевица, конкретно спорења између Црне Горе и Србије, на свесрпску борбу за опстанак – него и пријеко потребна референтна тачка за нова покољења: у тој тачки се сажима трајање српског народа“, наглашава историчар Томаш Дамјановић

На данашњи дан, 15. септембра 1918. године, извојевана је једна од најзначајнијих побједа савезница у Првом свјетском рату – пробијен је Солунски фронт.

Улога српске војске у овом чину је неизрецива. Приказано јунаштво измучене и, са својих огњишта, прогнане армије, забиљежено је у многим историјским извјештајима и монографијама. Неријетко, овој историјској епопеји су посвећени и знаменити стихови.

Одлуком Владе Републике Србије, а у договору са Владом Републике Српске, 15. септембар је означен као Дан српског јединства, слободе и националне заставе.

Шта нашој заједници значи тај датум и каква би, заправо, требало да буде његова симболика за сљедеће генерације? О томе нам говоре историчари др Немања Девић и Томаш Дамјановић.

Немања Девић: Био је то незадрживи јуриш какав нам је потребан и данас у свим пољима живота

Доктор историјских наука, Немања Девић, ексклузивно за ИН4С, истиче да је овај празник данас потребан српском народу, прије свега, јер оживљава сјећање на важан датум из наше националне историје – на незадрживи јуриш из 1918. Такав јуриш, наводи Девић, у једној и јединственој колони која је препознала свој заједнички отаџбински интерес, потребан нам је и данас у свим пољима живота. Али датум је, каже он, симболички важан и за призивање Побједе.

„Али датум је симболички важан и за призивање Победе. Док је 11. новембар као ништа мање важан празник сведен на Дан примирја и сећања на бројне жртве, 15. септембру треба дати и једну историјску димензију борбе, подвига и победе. За Дан примирја да певамо “Тамо далеко“, а за Дан српског јединства, слободе и националне заставе “Марш на Дрину“. И обавезно да тог дана погледамо у слике предака – победника и да се запитамо колико и сами личимо на њих, што ликом, што делом“, изјавио је Немања Девић.

Српске елите и надлежне институције – према мишљењу Девића – нису смогле снаге да у 20. вијеку процене колико Срба је нестало у свим војнама: у ратовима за ослобођење и уједињење 1912-1918, у ослободилачком и грађанском рату 1941-1945, а на крају ни оно што се чинило као најостваривије – ни жртве ратова с краја 1990-их.

„Остале су само процене и понекад митске цифре као хладна и несигурна статистика, уједно лишена пијетета према конкретним идентитетима погинулих. Тако и за период Првог светског рата још увек користимо тек прву послератну процену – о 1.247.435 погинулих, умрлих и нерођених. Само у Краљевини Србији губици становниптва износили су скоро 30%, а мушког становништва око 55%. Али иза тих бројки стајале су и застрашујуће чињенице о десеткованом највиталнијем поколењу, које је тек требало да ствара и живи у својој држави. Стотине српских учитеља пали су на бојном пољу, а у великом броју, пре свега пожртвовано лечећи оболеле, пострадало је и медицинско особље и ионако малобројни лекари. Од новог нараштаја, тек закорачилог у друштвени и научни живот, који је сврстан у Скопски ђачки батаљон – 1.300 каплара, рат је преживела тек трећина њих. Нису изостали ни синови министара, политичара, академика, што је имало снажан одјек у народу“, осврнуо се Девић на страховите размјере страдања српског народа.

С друге стране, наглашава Девић, такав приступ имао је и тешке последице: српска елита је задобила тешке ударце, од којих се с тешком муком опорављала деценијама, да би 1945. задобила “глогов колац“ од нових комунистичких власти.

„У анализу губитака треба увести и све непобројане жртве: удовице на које су спала читава домаћинства, запуштену економију, запарложене њиве, бројне инвалиде којима је тек предстојала борба за опстанак на селу… Зато је јесен 1918. била дочекана са помешаним осећањима: са поносом и радошћу због победе и невероватног ратног подвига, али и са тугом због свих палих жртава у минулом добу. Зато не треба да чуди да се српски народ непосредно након Првог светског рата нашао у фази “националне демобилизације“, у исто време када су се други народи који су се нашли у оквирима нове државе мобилисали и стварали своје националне покрете“, закључио је др Немања Девић у разговору за ИН4С.

Томаш Дамјановић: Овај датум није искључиво симбол побједе, већ и референтна тачка за будућа поколења

Историчар Томаш Дамјановић потенцира одступање од југословенског дискурса као предуслов за лијечење стољетне „националне демобилизације“, те у том свјетлу и успостављање овог празника доживљава као враћање властите прошлости из заборава.

„Распад социјалистичке Југославије је отворио процес брисања брижљиво грађених референтних тачака, чија је сврха имала бити превредновање вриједности, у име фамозног братства и јединства те изградња колективитета чије би памћење било утемељено у идеји о релативизовању историјских процеса и поунутрашњењу осјећања покорности према митским вођама револуције, који су, говорило се, запуштену баруштину одвели у цивилизацију. Посматрано из српског угла, то је, у духу операбилне синтагме „Слаба Србија – јака Југославија“, подразумијевало ниподаштавање оне традиције која се не уклапа у југосоцијалистички дискурс. Конкретно, Први свјетски рат је једна од таквих тачака, јер се, декларативним признањем јунаштва српске војске и наглашавањем нефункционалности прве Југославије, скривала суштина односа титоизма према улози и вриједности српске заједнице на Балкану“, истакао је Дамјановић за наш портал.

Та суштина је, према њему, практична реализација аустромарксистичког тумачења улоге и пожељног положаја Срба у било каквој већој балканској држави: њихова бројност је, наиме, требало да буде неутралисана изградњом дискурса, који би подразумијевао усађивање осјећања кривице у српску колективну свијест – у име прогреса, што је, у пракси, значило узимање митског Запада за референтну тачку (и) српске културе, која се, тако, потчињавала јужнословенским културама што бјеху ближе извору – кривице, дакле, која је подразумијевала криминализовање самог преиспитивања таквог положаја.

„У том свјетлу, период борбе за југословенско насљеђе је био обиљежен преиспитивањем првенствено политичке, донекле економске, али не и културне позиције српског народа у бившој држави. Отуда се необично важним – у контексту никад објављеног, али фактички актуелног рата на пољу српске културе – чини успостављање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, будући да је баш 15. септембар симбол једне борбе, чија трајност сеже до самог коријена постојања Срба као засебне, самосвјесне заједнице. То није, дакле, искључиво симбол борбе и побједе у Првом свјетском рату – уз подразумијеваће помјерање фокуса са међусрпских зађевица, конкретно спорења између Црне Горе и Србије, на свесрпску борбу за опстанак – него и пријеко потребна референтна тачка за нова покољења: у тој тачки се сажима трајање српског народа, почев од борбе за чување властите земље, преко присилног изгнанства имучења у туђини, па све херојског повратка на своје огњиште“, Није – понављајмо то редовно, све док не постане опште мјесто – 15. септембар само симбол побједе у једном рату, него се, преко повезнице са конкретним процесом, издиже у апстракцију и тако се у нашу колективну свијест враћа као тачка којом се, у најкраћем, да објаснити свеукупност српског историјског искуства откако постоје писани извори о нама“, закључио је Дамјановић у разговору за ИН4С.