Годишњица погрома Срба на Косову: Кад су горели људи, иконе и цркве

Кад се 18. марта увече, с оне стране Ибра извио црни стуб дима, и кад су дуги пламени језици стали да сучу у небо, Срби у Северној Митровици знали су – запалили су цркву Светог Саве! Пар километара даље, Срби из села Свињаре, избегли у касарну Баир, са узвисине гледали су како горе њихове куће, штале, како горе њихове успомене. Ноћ је била мрачна, а пламен је сукљао, дохватао све до неба.

„Кад горе успомене, нека горе и куће. Јер, шта је човек без успомена“, рекао је тада на узвисини у касарни Баир неко од Срба из Свињара.

Драгану Спасојевићу из Северне Митровице, 17. марта 2004. године предвече, убили су оца. Драган је и дан данас уверен да је хитац који је пресекао његовог Боривоја (63) дошао или из правца мешовитог насеља Три солитера или с оне стране Ибра.

Боривоје убијен ни крив ни дужан

Сваки март Драгану изнова донесе исту тугу, сећање на последњи разговор са оцем, слику оца како одлази на посао, договор да се виде предвече, да у граду попију пиво. Отворе се иста питања, посебно оно – „зашто“, кад зна да његов отац није ни мрава згазио.

„Отац је ујутру отишао на посао у `Трепчу` где је и провео радни век. Претпостављам да је, кад је чуо да су почели немири, кренуо према кући. Погођен је снајперским хицем кад је био у Колашинској улици, одмах поред Ибра, на тек десетак метара од стана. Убили су га ни крива ни дужна, на правди Бога“, присећа се за РТ Балкан, трагичних догађаја 17. марта 2004. године, Драган Спасојевић.

Пар десетина метара даље, на вратима терасе свог стана, истог поподнева убијена је хицем из аутоматске пушке Јана Тучева, мајка двоје деце. Сем двоје мртвих на северној страни Ибра било је и тог и наредног дана и неколико десетина повређених.

За утапање албанских дечака окривљени Срби

Окидач за насиље над Србима широм Косова и Метохије била је вест која се појавила у албанским медијима да су 16. марта, четворица албанских дечака из села Чабра које се налази на левој обали Ибра, низводно од Зубиног Потока, упали у Ибар „бежећи од паса и деце“ из суседног, српског села Зупче, „да су се тројица дечака утопили а да је тек један успео да исплива“.

Те ноћи у Ибру су нађена тела двојице дечака, Егзона Делија и Абнију Веселија, док тело трећег дечака, Фљорента Веселија тада није нађено.

За трагедију одмах су оптужени Срби, без икаквог значаја остала је чињеница да је каснијом истрагом УНМИК полиција утврдила да су оптужбе на рачун Срба из села Зупче биле неосноване, да никаквог кривичног дела није било.

Портпарол УНМИК Нериџ Синг касније је изјавио да је четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе, а Дерек Чепел, портпарол УНМИК-а демантовао је да су албански дечаци страдали бежећи од Срба, наводећи да је насиље било планирано. Командант јужног крила НАТО-а адмирал Грегори Џонсон, тих дана оценио је да је масовно насиље на Косову које је и даље трајало – етничко чишћење, а да је насиље било организовано и оркестрирано.

Увод у експлозију насиља

Остало је забележено и да су догађајима  17. и 18. марта 2004. претходили бројни инциденти широм КиМ, који су, мање-више, били увод у експлозију насиља. Тих дана у већем броју градова протестовали су ветарани тзв. ОВК због хапшења Селима Краснићија, команданта Косовског заштитног корпуса у Призерну као и неколико његових официра који су приведени на основу оптужнице међународног тужиоца за ратне злочине.

У селу Чаглавица, 15. марта рафално је из возила у покрету пуцано на 18-годишњег Србина Јовицу Ивића док је пешке ишао поред пута Приштина – Скопље. Ивић је тада тешко рањен, а Срби су у знак протеста блокирали ову магистралу.

Петнаестак дана раније, више хиљада Албанаца протестовало је и демонстрирало у Косовској Митровици на главном мосту на Ибру који раздваја северни и јужни део града. Покушали су и да пробију блокаду КФОР-а, да пређу у северни део града.

Почетком марта, недалеко од Липљана убијени су Мирјана Марковић и Златомир Крстић, пуцано је на српске куће у Старом Грацку, у Приштини је експлодирало пет бомби, једна је нађена испред седишта УНМИК-а, једна је бачена на кућу Ибрахима Ругове.

Сукоби Албанаца и припадника УНМИК полиције

Косовска Митровица била је 17. и 18. марта поприште жестоких напада на Србе северно од Ибра. Главни мост између јужног и северног дела града био је још 16. марта увече, одмах по саопштењу албанских медија о утапању албанских дечака, десетак километара узводно од Митровице, блокиран од стране међународних снага.

Следећег јутра, стотине Албанаца кренуло је преко моста ка северном делу града, и сукобили се са припадницима УНМИК полиције. У једном тренутку успели су да пробију и барикаду на мосту, почело је комешање, на неким местима и сукоби са групама Срба који су се трудили да демонстратима са југа не дозволе да се пробију у северни, српски део града. Припадници УНМИК полиције употребили су сузавац, гумене метке, шок бомбе.

Око подне почела је пуцњава, посебно из правца насеља Три солитера. Мало после 14 сати у Колашинској улици која је одмах поред Ибра, недалеко од главног моста, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, УНМИК полицајац из Бугарске је рањен. Тек после неколико сати, међународне снаге успеле су да, колико – толико, успоставе ред, али су сукоби настављени и следећег дана, 18. марта када је запаљена црква у јужном делу града.

Јана Тучев убијена у свом стану

Елеонора Тучев била је 17. марта 2004. године, на дан кад јој је убијена мајка, тек деветогодишња девојчица. Њен брат Никола имао је четири године, мајку није ни запамтио. И Елеонори, као и Душану Спасојевићу, сваки март донесе нову тугу, ако је туга икада, и на један једини дан и на један једини трен изашла из живота њене породице.

Јана је убијена у свом стану, у тренутку док је стајала поред прозора који гледа на албански део града покушавајући да види шта се дешава напољу, док су Албанци, с оне стране реке надирали преко моста а градом одјекивала пуцњава.

„Поподне, као јуче да је било, ја сам била мала, брат још мањи, никад нећу заборавити кад је отац клекнуо на земљу, загрлио мене и брата, заплакао и кроз сузе једва изустио: `Шиптари су вам убили мајку`. Онако мала, покушавала сам да схватим шта се дешава, како је могуће да мајке нема, да је никад више нећу видети, шта ћемо сад брат и ја без мајке“, причала ми је прошле године, на годишњицу смрти њене мајке, Елеонора Тучев.

Тог јутра, 17. марта 2004. године, мајку је видела последњи пут на паркингу испред зграде. Нереди су се већ назирали, почињала је пуцњава.

„Рекла ми је да узмем брата и да идемо кући. Ми смо отишли код комшинке, мајка је  ушла у наш стан, стала поред прозора и ту ју је погодио метак. Онако рањена, крвава, успела је да изађе на ходник, ту је пала, прискочили су комшије, међутим, није јој било спаса. И данас ми недостаје мајка  као и првог дана. Отишла је кад је највише требала и мени и брату, да нас загрли, да растемо уз њу, да будемо сигурни, да имамо мајку“, речи су Елеоноре Тучев.

За убиство Боривоја и Јане нико није одговарао

За смрт Драгановог оца Бориваја Спасојевића, као и за смрт Јане Тучеве, до дан данас нико није одговарао. За оног ко је убио њену мајку Елеонора нема реч мржње, једино ћутање и питање:

„А, како би њему било да је њему неко убио мајку тог дана, како би се он осећао да је остао сироче са четири или са девет година“, пита Елеонора.

„Да је неко одговарао за смрт мог оца – није… Истражни тим УНМИК-а, стекао сам утисак, више је занимало откуд је мој отац био на улици него ко га је убио, и то снајперским хицем“, каже Драган Спасојевић.

А, откуд његов отац тог дана на улици?

„Кад су долазили тешки дани и тешки тренуци, људи нису одавде бежали према Звечани, напротив, ишли су према мосту, ка Ибру, да бране свој град, своје куће, жене децу. Да није тако било, не бисмо ми данас били овде“, каже Спасојевић.

После погрома у Приштини није било Срба

У пар дана, насиље над Србима распламсало се широм Косова и Метохије. У Приштини је 17. марта нападнута зграда „ЈУ програма“ у којој је живела већина од пар десетина Срба од 45.000 колико их је до рата било у главном граду покрајине. Зграда ја запаљена, тридесетак Срба склонило се у један стан како би се заштитили, а снаге КФОР-а успеле су, после више покушаја да ове људе склоне у своју базу.

Истог дана запаљена је и Црква Светог Николе у Приштини, албански екстремисти заузели су станицу УНМИК полиције у насељу Врањевац, запалили више полицијских возила. После погрома у Приштини није било Срба, девет година касније, 2013. у овом граду словом и бројем било их је 53.

У насељу Чаглавица, на два и по километра од Приштине, 17. марта око 13 сати, неколико хиљада Албанаца пробило је кордон КФОР-а, ушло у северни део насеља, запалило десетак српских кућа. Тог поподнева и наредне ноћи, хицима из снајпера и од бомби рањено је неколико Срба. Истог дана КФОР је из Чаглавице евакуисао жене, децу и старце у Лапље Село и Грачаницу, нешто веће српске енклаве. Тек око 18 сати, када су у Чаглавицу ушле америчке снаге из састава КФОР-а, албански демонстратни су потиснути према Приштини.

Страдање Срба у селу Свињаре

Из села Свињаре, на пар километара јужно од Косовске Митровице, током 17. и 18. марта 2004. године протерано је 600 Срба и спаљено више од 100 кућа. Када су 17. марта увече евакусани из села, УНМИК полицајци Србима су рекли да ће се вартити за два – три дана и Срби су им поверовали. Кад су сви Срби евакуисани, Албанци су ушли у село попалили куће, а да их у томе нико није спречио нити покушао да спречи. После паљења кућа, кренула је пљачка.

Велики број Срба из Свињара данас живе у насељу Мали Звечан изнад Звечана, животаре и сањају своје куће и своје њиве које сада ору Албанци, о ору и жању…

Прошле године, на годишњицу погрома, био сам у кући Драгана Антића на Малом Звечану. Са његовог кућног прага види се добар део јужног дела Митровице, али, не и његово Свињаре. Можда је тако и боље, јер, сваки поглед на село, за Драгана је као нож у срце.

И Драган (82) и његова супруга Стојанка (78) причали су ми да су им успомене на ноћ када је изгорела њихова кућа и дан данас живе, као да је све било јуче.

„Пред само вече наста вика, трка по селу, галама, комшије зову једни друге, питају шта да се ради, да бежимо, куће мало даље од нас већ горе. Једни вичу да се бежи, други неће, испод села, погледам, код пруге, ланац војске, не знамо је ли УЧК или су Французи из КФОР-а, изнад села исто нека војска. Стигоше камиони, еакуација у касарну Баир, иде  цео заселак, 150 људи, неки су већ побегли ка Митровици. Ја на камион, шта сам понео, ништа, а у глави ми слика да ме је на том истом месту, 1943. године, неки Немац као дечачића јурио џипом, да ме згази“, присећа се Драган ноћи погрома.

Стојанка је 17. марта била у Врњачкој Бањи, увече, на вестима је видела да горе куће на крају њиховог засеока.

Увече, из касарне Баир, гледали су како Албанци пале њихове куће, једну по једну, систематски.

И дан данас Драган се пита како је те ноћи, остао нормалан, како није полудео пред страшним сликама које су се ређале пред његовим очима.

Драгану најжалије једне књиге

„После смо кућу и имање продали неком Албанцу. А, шта друго да радимо, продали комшије, продали и ми. Те ноћи, кад смо продали кућу, сањам покојну мајку, вели ми: `Еј, бре, где се одвојисмо`… Размишљам после, вероватно ми је то рекла јер се нећу сахранити у истом гробљу где и она“, причао ми је тада Драган.

Кад су дошли на Мали Звечан, прво су купили сто и столице, кашике и виљушке, уместо кревета два душека.

„Кад сам се прво јутро пробудила, ја плачем као киша, а Драган ми вели, ако је какве вајде, да плачем и ја… А, вајде нема, него смо кренули све из почетка. Ја, мало-мало сањам оно наше двориште наш ружичњак, наилазили људи, гледали, дивили се, какве смо руже имали а оне су изгореле кад и кућа“, речи су Драганове супруге Стојанке.

Драгану најжалије једне књиге која му је остала, спаљена и она са кућом.

„Оног дана, читавог поподнева, сећам се, читао сам Свето писмо, тражио одговоре. И нашао, пише – доћи ће време кад ће људи мрзнути једни друге, устаће брат на брата, и син на оца, и отац на сина. Питао сам се откад се заратило, шта би, како се све позавађа, како ђаво уђе у људе. Чују се пуцњи, поподне је било, вика, галама напољу, не зна се ко куд удара, куцају комшије на прозор, вичу – излази, Драгане, да бежимо и мени оста Свето писмо на столу… У ствари, увече, кад су нас потрпали у камионе да нас возе у касарну, нисмо се ни враћали кућама, него право на камионе, и мени света књига оста. После сам купио друго, у Сочаници“, каже он.

Изгореле слике деце, предака

Драганова рођака Јасминка Антић прошле године причала ми је да јој је најжалије што из куће оног дана нису спасили ни једну слику, слике деце, њиховог одрастања, слике предака. Све је изгорело.

„А ко да се у оној трци сети слика кад су дошли и рекли – бежите, а куће на двадесетак, педесет метара, већ горе… Остадоше у штали три краве везане, свиње, оста све стицано деценијама, све плану, срећом, краве нису изгореле, одвели их Албанци, украли, а како су ми само добре биле, никад боље нисмо имали – причала ми је о мартовским данима 2004. Јасминка Антић, чија је кућа сада на Малом Звечану у истој улици где и Драганова, само мало даље.

Сваки 17. март враћа успомене. Тешки дани поново се преживљавају на Малом Звечану. Јасминка ми је причала, као сад да гледа свог сина како с крова куће прати руљу како се приближава, како пале све пред собом, како плањава једна по једна кућа…

„Они из Kфора као дрвени, стоје и гледају. У кући син од 19 година, муж, свекрва, ја… Двоје деце у школи у Митровици, не могу да се врате… Kад се само сетим те вечери. Увече стигоше с камионима, једни из села хоће да иду, други неће, војници вичу морате да бежите, прво смо се у камионе сместили ми, жене, деца, старице, старци… Сву ноћ горе наше куће, ујутру на наше лепо село спустио се дим, црн, ништа се не види, ни наше куће ни згаришта“, испричала ми је тада Јасминка.

Златибора су живог запалили

И из Косова Поља 17. марта протерани су сви преостали Срби, а, истини на вољу, од марта 1999. године када је у овом насељу било 9.000 Срба, до 2004. није их много ни остало.

Тог дана Албанци који су до Косова Поља стизали аутобусима из Дренице запалили су зграду општине, организовали нападе, па запалили Дом здравља и школу „Свети Сава“,  а затим до темеља спалили више српских кућа. Спаљене су обе цркве – црква Светог Николе у Косову Пољу и црква Свете Катарине у селу Бресје.

У центру Косова Поља, руља је полила бензином и живог спалила мештанина Златибора Трајковића. Његова супруга Радимила десетак година касније испричала је новинарима како је тог дана село почело да гори, како је са супругом изашла на улицу када их је опколила маса Албанаца и како су Златибора одмах почели да ударају. Њу је спасио један комшија Албанац који ју је ухватио за руку, истргао из масе, и одвео до куће у којој су била два њена девера, њихови синови, снаха, беба од шест месеци.

Наредне ноћи из једне шупе у којој су се крили, избавили су их припадници КФОР-а и пребацили до станице УНМИК у Косову Пољу а затим на Мердаре. Порушени су тада и споменици на православном гробљу, а у Косову Пољу спаљено је више од 10 српских кућа. Ватрогасци који су били у близини реаговали су, испричали су неки сведоци, само када је претила опасност да се ватра прошири на албанске куће у близини. Тада се, према извештајима, десило и да је еваукацију неких од Срба извела косовска полиција, док су се међународни полицајци бринули о евакуацији сопствених породица.

У Липљану су напади на Србе почели 17. марта око два поподне. Србин Ненад Весић убијен је ватреним оружјем у својој кући, више особа је повређено, неки комшије Албанци покушали су тада да спрече прилазак нападача српским кућама, наводи се у једном каснијем извештају… Опљачкано је и срушено 30-так српских кућа.

Дан кад је горела Богородица Љевишка

У царском Призрену, насиље је почело такође 17. марта поподне, у граду се затекло тек око 50 Срба, а Албанци који су стигли углавном аутобусима из околних места, спалили су на подручју града Саборни храм Богородице Љевишке  из 12. века, Цркву Светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, Цркву Светог Николе из 14. века, Цркву Светог Гeоргија из 15. века, Цркву Свете Недеље из 14. века, запаљен је и манастир Светих Архангела, монаси су евакисани. Истог дана запаљена је зграда Богословије „Кирило и Методије“ зграда Епископије, у подруму зграде Богословије нађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.

Албанци су покушали да уђу у базу КФОР-а у Призрену у којој је било склоњено 58 Срба,  али је њихов напад одбијен.

У Пећи су запаљене цркве, Албанци су успели да уђу у повратничко село Бело Поље где су спалили 25 кућа Срба повратника, оскрнавили су и православно гробље, цркву Ваведења Пресвете Богородице. Срби су евакуисани у базу КФОР-а у селу Загрмље. У Гњилану је убијен професор Слободан Перић, спаљено је 18 кућа, претучено 20-так углавном старијих мушкараца. У Витини је, према тадашњим извештајима, неколико Албанаца покушало да спречи паљење српских кућа, док су припадници УНМИК-а и КФОР-а посматрали догађаје, неки обучени у цивилна одела. И у Ђаковици су спаљене цркве, пет старица које су живеле у порти цркве Пресвете Богородице евакусане су у последњи час.

Доступни подаци говоре да је 17. и 18. марта 2004. године из својих кућа прогнано најмање 4.000 Срба, 28 људи је погинуло, 35 православних манастира је спаљено, уништено, оскрнављено, запаљено је и уништено близу 1.000 српских кућа.

Албанац Алем Курти, упамћен по снимку на коме се види како ломи крст на храму Светог Илије у Подујеву, преминуо је пре седам година, у Клиничком центру у Приштини.

Медији у Приштини пренели су да је умро у тешким мукама.