ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА: Судбоносни ток Београдске операције
ПРИПАДНИЦИ народноослободилачких јединица, којима је командовао Пеко Дапчевић, и снаге Црвене армије, којима је командовао генерал – лајтант Владимир Иванович Жданов, срели су се 11. октобра, ујутру, на левој обали Мораве и заједнички кренули у битку за Београд.
За офанзивну операцију „Београд“ Совјети су одвојили значајан део снага, цео Трећи украјински фронт и део Другог, које су скренули са главног правца напредовања Првог украјинског фронта Црвене армије ка Будимпешти и Берлину. У састав ударне групације совјетских јединица Трећег украјинског фронта улазили су 57. армија, 4. гардијски мотомеханизовани корпус и 5. самостална гардијска мотопешадијска бригада. За спровођење те операције групација је добила значајна ојачања: две ударне артиљеријске дивизије, 27 самосталних артиљеријских и минобацачких пукова, са више од 2.200 топова и минобацача и 140 реактивних оруђа „каћуша“, 358 тенкова и самоходних топова.
Ова јединица била је ојачана великим бројем формација разних родова. Ударну групацију помагала је Дунавска флотила са 80 бродова и 17. ваздухопловна армија са 1.292 авиона. У београдској опарацији учествовао је и део јединица 2. украјинског фронта, 46. армија и јединице за подршку, међу њима и авијација…
КАО ОДГОВОР, Врховна команда Трећег рајха је у августу почела хитно пребацивање елитних јединица из НДХ и Грчке: 1. брдску дивизију, 7. СС-брдску дивизију „Принц Еуген“, три пука дивизије „Бранденбург“ за специјална дејства, 92. гренадирску моторизовану бригаду, 117. ловачку дивизију, 12. тенковски батаљон за нарочиту употребу, 202. тенковски батаљон, 191. бригаду јуришних топова, пук „Родос“ посебне намене.
Совјетска авијација је уочила покрете немачких снага и непрестано је бомбардовала железничке коридоре из Грчке уништивши више од 200 композиција. Премештање немачких јединица је још било у току док је Црвена армија већ улазила у Србију.
СНАГЕ НОВ Југославије чинила је Прва армијска група, под командом генерал-лајтнанта Пека Дапчевића, коју су сачињавале: Прва пролетерска дивизија, Пета крајишка дивизија, Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла“, 11. крајишка ударна дивизија, 16. војвођанска ударна дивизија, 21. српска ударна дивизија, 28. славонска ударна дивизија, 36. војвођанска ударна дивизија. У операцији је такође садејствовала 23. српска ударна дивизија. Ове јединице су на дан 5. октобра имале 32.000 бораца под оружјем. Захваљујући константном приливу добровољаца, овај број се до 14. октобра повећао на око 40.000.
Борбе на прилазима Београду
У ТОКУ 13. октобра комбинованим снагама савладани су организовани немачки одбрамбени положају у области Авале. Према немачким подацима уништено је чак 29 тенкова, али темпо напада није јењавао.
Најзначајнији догађај одиграо се на североисточном правцу. У току ноћи 13/14. октобра, у околини Болеча 15. гардијска механизована бригада из покрета је извршила напад у бок и позадину моторизованог пука дивизије „Бранденбург“….
Немачка одбрана Београда, пре свега из јужног правца, била је врло тврдокорна. Тај бедем који се протезао између Саве и Дунава преко Авале прво је напала артиљерија, а највећу панику међу Немцима изазивале су „каћуше“, први мобилни вишецевни ракетни лансери. Иза њихове завесе од усијаног гвожђа ишли су руски „сапери“, инжењерци деминери, правећи рупе у немачком обдрамбеном зиду од минских поља и најразличитијих препрека и замки за пешадију и тенкове.
Немачка елитна пешадија из, по злу чувеног, Првог брдског стрељачког пука, пружала је огорчен отпор на Авали. Ветерани са Источног фронта су одбили црвеноармејски позив на предају чак и када су били потпуно опкољени. Водиле су се крваве борбе прса у прса између немачких алпинаца и специјалаца Абверове дивизије „Бранденбург“ са „шишмишима“ извиђачима и командосима ГРУ, војне обавештајне службе СССР.
„Кад смо стигли на два километра иза раскршћа под Авалом идући ка Раљи, напад на Немце био је у пуном јеку. Неколико хиљада Немаца успело је да пређе крагујевачки друм и пругу Београд – Раља покушавајући да се пробије ка Сави. Црвеноармејци су брзо постављали топове. „Каћуше“ засвираше у правцу Рипња. Стајао сам поред једног нашег митраљеза који је тукао по Немцима. Доле крај друма ишли су на јуриш Руси у својим белим униформама, а поред њих наши Козарчани. Дошао је празник и на наше улице. Деца Козаре испод Авале с црвеноармејцима јуришају на Немце! А како нам је Павелић бацао летке 1942. објављујући да је Козара поражена: Црвена армија је далеко на две и по хиљаде километара и никад се с њом нећете срести.“ (Владимир Дедијер, ратни дневник.)
Уличне борбе
ВЕЋИ део града је 14. и 15. октобра био ослобођен. Непријатељ се држао само у његовом северозападном делу, на линији: железничка станица „Дунав“ – Ботаничка башта – Народна скупштина – Теразије – блок зграда министарстава – Главна железничка станица, као и на Чукарици, где су немачке јединице биле одсечене од својих снага у граду.
Када је почела битка за град, по сведочењу руског генерала Владимира Толбука, огромну улогу одиграли су Београђани који су се латили оружја, и што је било још важније, служили су као водичи и обавештајци јединицама Црвене армије и НОВЈ које су се нашле у градском лавиринту пуном замки и заседа. Руски и извиђачи и инжењерци чинили су чуда откривајући и неутралишући хиљаде замки под ураганском ватром.
Београдска операција је 14. октобра 1944. ушла у завршну фазу. На ободу града из свих праваца концентрисале су се нападне снаге: XII корпус НОВЈ са запада и југозапада, десно од њега, са југа, Први пролетерски корпус, са истока 5. и 21. дивизија НОВЈ. Ове јединице су на лицу места формирале комбиноване нападне саставе са деловима оклопних и механизованих јединица Црвене армије. У току преподнева 14. октобра Прва пролетерска дивизија ојачана совјетским тенковима освојила је бањички вис и наставила напредовање у правцу Аутокоманде и Славије…
„Тек пред поноћ избисмо надомак Аутокоманде. Од јаке експлозије ту, на цести, плануше два совјетска тенка, горе као да су од луча. Група Нијемаца сачекала их панцерфаустима, а затим покушала да побјегне у ноћ. Запаљени су трећи и четврти тенк – два прва су пропустили да прођу. Ова група, тројица Њемаца, налетјела је на вод Вида Јовићевића, који их је већ био прошао. Ухваћена су сва тројица. Од експлозије, поред тенка ми је погинуо један борац, један од оних Космајаца који су нам се на Златибору прикључили. Овдје, на излазу из Јајинаца, сјетих се борбе коју смо 1944. водили на Имљанима. Пет бораца је погинуло док смо извукли рањеника, који је послије два сата умро. А сада посматрам тенкове – буктиње у којима посаде запомажу и моле за помоћ.. Нико им се не примиче. Остали тенкови обилазе буктиње и продужавају напријед. Посаде су изгореле с тенковима.“ (Саво Пузић, командир 3. чете 1. батаљона Прве пролетерске бригаде)
Ослобађење центра града
ОСМА бригада 1. пролетерске дивизије, заједно с јединицама Црвене армије,17. и 18. октобра, продирући у правцу Калемегдана, дошла је до зграде „Албанија“. Прва пролетерска бригада освојила је зграду Народног позоришта и Ратнички дом (данашњи Дом војске). Борбе су се водиле из улице у улицу, од куће до куће, и унутар зграда. Група бораца Прве пролетерске упала је у зграду Народног позоришта из Улице браће Југовића, под ватром се пребацила кроз позоришну салу и, једну по једну, ручним бомбама уништила групе Немаца у предњем делу зграде и на спрату.
До краја дана 18. октобра, после жестоких петодневних уличних борби, непријатељ је у граду био притиснут ка Сави. Нарочито крваве борбе водиле су се за јако утврђену зграду Министарства саобраћаја (данас Железнички музеј), Главну железничку станицу, хотел „Москву“, Градску општину и Радионицу војне одеће. До краја 19. октобра непријатељ је држао у својим рукама само Калемегдан, зграду „Албанија“, Теразије, ужи рејон Савског моста и Чукарицу. Затим је почео да напушта и ова последња упоришта, ужурбано пребацујући своје трупе на леву обалу Саве.
У ноћи 19/20. октобра заузета је зграда „Албанија“, у то време највиша у Београду. У зору 20. октобра преостале немачке снаге из Београда ужурбано су се повлачиле преко савског моста на леву обалу, ометани од совјетске авијације и артиљерије. Инжењерци су извршили припреме да по повлачењу својих јединица, сруше мост. Међутим, овај план омео је пензионисани учитељ Миладин Зарић.
Немачко изненађење одмах су искористили делови 13. гардијске механизоване бригаде и делови 814. и 211. стрељачког пука Црвене армије, Прва личка и 13. пролетерска бригада, пребацили се преко моста и, уз подршку артиљерије са Калемегдана, формирали мостобран на левој обали Саве. У току пребацивања Немци су покушали неколико самоубилачких напада на мост, али без успеха.
ПОЧЕТАК НАПАДА: ПЕКО ИСПАЉУЈЕ ПРВИ ПЛОТУН
НАПАД на немачку посаду у Београду је почео 14. октобра после подне артиљеријском припремом из преко 300 топова и 24 „каћуше“. Част да испали први хитац добио је Пеко Дапчевић, а Жданов је командовао: „Агоњ!“ Скоро пола сата више од 300 топова и минобацача са Авале смртоносном ватром разарало је све живо на малом простору од четири квадратна километра. Совјетски артиљерци су били упозорени да не поруше споменик на Авали, па је он био само окрзнут.
ДОБРОВОЉЦИ ИЗ СРБИЈЕ ПОПУЊАВАЈУ ПРВУ АРМИЈУ
ПРВА армијска група НОВЈ, кад је основана половином септембра 1944. имала је око 25.000 бораца. Према Београду 5. октобра кренуло их је око 30.000, а првог дана београдске операције дивизије су имале преко 40.000 бораца, што јасно показује како су јединице НОВЈ брзо попуњавали добровољци из Србије. Тако је уочи напада на Београд командант 1. пролетерске дивизије пуковник Васо Јовановић извештавао да је од 8.500 наоружано 4.800 бораца. Данило Лекић, командант 12. корпуса, извештавао је: „Имамо 3.000 ненаоружаних, голих и босих“…
МИТИНГ НА СТАДИОНУ
НА фудбалском игралишту „Југославија“ (сада стадион Црвене звезде) 8. октобра сазван је митинг омладине и осталих грађана Београда. Том приликом одржали су говоре: Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ-а, и руководиоци СКОЈ-а из Србије Драги Стаменковић и Бора Дреновац. Већи део присутних омладинаца добровољно се пријавио у НОВЈ и после завршеног митинга кренуо у борбу за коначно ослобођење Београда.
