Годишњица обарања „невидљивог“ авиона Ф-117А: Зашто је „ноћни јастреб“ завршио у сремском блату

Пре тачно 24 године, у блатњаве њиве сремског села Буђановци срушен је амерички „невидљиви“ бомбардер Ф-117 „најт хок“ (срб. „ноћни јастреб“) који је представљао понос америчког ратног ваздухопловства, и летелицу око које су се испредале приче из домена научне фантастике.

Захваљујући примени „стелт“ технологије, која је у то време представљала једну врсту мистерије, напредног нападно-навигацијског комплекса и високопрецизних авио-бомби велике разорне снаге, овај авион је био права енигма за велики број војних стручњака и новинара, чију су супериорност на бојном пољу у „инспиративним“ текстовима неретко поредили са НЛО.

После успешне борбене примене у ратним операцијама Војске САД у Панами, и посебно Ираку, америчка команда је ове авионе ангажовала и у НАТО агресији на СР Југославију.

Ове летелице су имале задатак да гађају земаљске циљеве Војске Југославије од стратешког значаја, командна места, системе везе, радио чворишта, али и индустријске објекте и елементе критичне инфраструктуре. За ту сврху ангажоване су једна или две ваздухопловне ескадриле у којима се налазило 22-25 авиона овог типа.

Концепт „ноћног сокола“

Иако у свом префиксу носи слово „Ф“ које у номенклатури америчког ратног ваздухопловства представља борбени авон који је намењен за ловачка дејства, Ф-117А је класични тактички бомбардер. То је први оперативни авион који је пројектован по тзв. „стелт“ технологији, која му омогућава мали радарски одраз. Спољашња структура летелице и примењени материјали су тако обликовани да скрену и „распу“ радарске таласе, тачније да летелицу учине практично невидљивом за радарске капацитете у систему противничке ПВО.

Ф-117А је авион нискокрилац, са израженим углом стреле крила и репном површином у продужетку трупа у облику латиничног слова „V“. Делови трупа са електронским уређајима су заштићени екранима транспарентне проводне мреже која има задатак да распе долазеће радарске зраке емитоване од стране непријатељских радара. Поклопац кабине је у циљу расипања радарских зрака постављен под великим нагибом, у троугластом облику, са веома уским ветробраном. Крила су направљена од легуре алуминијума и спојена са трупом летелице где се налазе бројни детаљи који додатно смањују рефлексију летелице.

Међутим, захваљујући специфичном дизајну маневарске способности „ноћног јастреба“ су прилично „мршаве“, тачније ова летелица не би имала никакве шансе да се упусти у ваздушну борбу са класичним ловцима које су у то време поседовале ваздухопловне јединице Војска Југославије, као што је то МиГ-29.

Непостојање стандардног радара који има функцију детекције, праћења и захвата циља, као ни адекватног наоружања, његову употребу у ловачким задацима су чинили немогућом. Његов нападно-навигацијски систем IRADS  је искључиво намењен за гађање земаљских циљева који обухвата термовизијске (иц) уређаје и ласерске обележиваче циља за навођење бомби.

Највећа предност ове летелице је била у њеној „невидљивости“, тачније могућности да се неопажено прикраде зони у којој се налази циљ, погоди га муницијом велике прецизности и разорне моћи, и на исти начин се врати у своју базу.

Скупа цена америчког самопоуздања

Према званичним подацима Војске САД овај авион је у Ираку остварио готово 1300 борбених полетања где је употребљено око 2000 тона убојних средстава са оствареном стопом прецизности од чак 80 одсто. О фреквенцији употребе ових авиона у укупној суми ваздушних удара на ирачке положаје сведочи податак да је групација од 42 „стелт“ бомбардера Ф-117 која је чинила једва 2, 5 одсто ангажованих ловачко-бомбардерских ефектива коалиције, остварила 31 одсто напада током првих 24 часа. Упркос масовној употреби ових авиона у уводном делу кампање, када је противничка ПВО нетакнута, нису регистровани губици нити оштећења ових летелица.

На бази богатог искуства коју су стечена из рата у Персијском заливу Команда америчке војске је са огромним самопоуздањем решила да ове летелице употреби и у НАТО агресији против СР Југославије, и још једном потврди доминацију концепта „стелтности“. За ово размишљање је постојало покриће.

Американци су сматрали да ПВО Војске Југославије у квалитативном смислу није ништа боље у односу на ирачку ПВО, као и да су дугогодишње санкције узеле маха када је у питању одржавање виталних капацитета, где је и запостављање војске нарушило унутрашњу кохезију њених припадника.

ПВО Војске Југославије се у 90-тим годинама ослањало на радарско-осматрачке системе америчке производње који су радили и сантиметарском/дециметарском режиму емитовања радарских таласа. Међутим, поред њих ту су били и времешни совјетски радари П-12 и П-18 коју су емитовали радио таласе дужине и до 2 метра. Испоставило се да су управо ови радари били кључни приликом детекције америчког „ноћног јастреба“ који је те ноћи 27. марта 1999. године сијао смрт изнад Београда.

Захваљујући обучености и сналажљивости припадника  250. ракетне бригаде ВЈ, тачније њеног 3.ракетног дивизиона који је био размештен у ширем рејону Београда, ракетом лансираном из ПВО система С-125 „нева“ успешно је погођен и оборен Ф-117.

Према сведочењу оператера на овом систему осматрачки радар је открио Ф-117 на даљини од 23 километра, након чега је по њему дејствовано са две ракете, од који је једна нашла пут до свог циља.

Ускоро се легенда о супер-авиону у виду запаљене олупине расула по сремским њивама. Тајне које су до тада биле предмет потраге бројних служби, преко ноћи су се нашле под ногама вредних сремских домаћица. Вест је попут грома одјекнула у свим домаћим и светским медијима, где је изазвала ерупцију одушевљења, како грађана СРЈ, тако и других народа.

Контроверзни и недокучиви „ноћни јастреб“ је срушен ватром са земље, а сам догађај је имао снажан утицај на његову даљу судбину.

Војне тајне почеле да цуре

Америчка војска се убрзо суочила са проблемом неконтролисаног одлива војних тајни првог приоритета, што је био резултат обарања „невидљивог“ бомбардера од стране југословенске ПВО. Неслужбено, витални делови обореног авиона су дошли у руке руских и кинеских ваздухопловних специјалиста. Ова сазнања су употребљена за развој њиховог ваздухопловног програма ловаца 5 генерације, али и за модификације и даљи развој ракетних ПВО система и радарско-осматрачких станица различитог типа.

Све ово је проузроковало да америчко ратно ваздухопловство повуче из оперативне употребе „ноћне јастребове“ где је предност дата развоју и производњи вишенаменских борбених авиона са стелтним карактеристикама Ф-22 „раптор“. Ове летелице, у принципу, могу да одговоре задацима које решавају тактички бомбардери, док истовремено имају способност за остваривање превласти у ваздушном простору, што Ф-117 није имао.

Ипак, превремена пензија „ноћног јастреба“ је значајно оптеретила амерички војни буџет јер се морала наћи брза алтернатива за његову замену на тактичком нивоу, када је у питању „стелтна“ авијација. Званично од 2006. године „раптор“ је ушао у оперативно наоружање, што је створило услове да се две године касније пензионише Ф-117.

У међувремену америчка авијација је веома ретко користила „рапторе“ у борбеним мисијама, да јој се не би поновила бламажа из 1999.године. Приликом борбене употребе ових авиона пажљиво су се бирале мете које по правилу располажу никаквим, или крајње ограниченим капацитетима за ПВО.

Прва службена употреба „раптора“ је регистрована 2014. године приликом ракетирања исламистичких позиција у рејону града Рака (Сирија), док се данас користи за обарање загонетних стратосферских балона, који су се почетком године појавили изнад територије САД и Канаде.

Поред „раптора“ у америчким ваздухопловним снагама су се појавили и ловачки авиони Ф-35 „лајтинг“ које су током читавог развоја али и оперативне употребе пратиле бројне контроверзе.

Баснословна количина новца која је потрошена у програм развоја и производње, као и куповину нових ваздухоплова са „стелтним“ карактеристикама, покренула је бројне дискусије у стручним круговима о ефикасности „невидиљивих“ летелица, у односу на стандардне авионе. У аргументима су се наводила и негативна искуства у рату против СРЈ где су се појавиле информације  да је и поред снажног електронског ометања погођено још неколико „ноћних соколова“.

Одређен број америчких експерата сматра да су летелице са стелтним карактеристикама машина за усисавање новца из америчког буџета, да је њихова набавка и одржавање прескупа, тачније да је однос цена-ефикасност неодржив.

На пример, за цену једног бомбардера Б-2 се може комплетирати неколико ваздухопловних ескадрила опремљених ловцима-бомбардерима Ф-16 са неупоредиво већом количином убојног терета. Од класичне бомбардерске авијације која је остала у оперативној употреби америчког ратног ваздухопловства, „стелтне“ карактеристике поседују управо стратегијски бомбардери Б-2.