Годишњица НАТО бомбардовања телевизије: Зашто РТС?

У згради Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду те ноћи 22. на 23. април 1999. године у тренутку када су је погодили пројектили НАТО-а било је више од стотину људи, а погинуло је 16 запослених ове медијске куће

Емитовање „Руковети“ Стевана Стојановића Мокрањца на програму требало је да буде знак радницима Радио-телевизије Србије да одмах напусте зграду. Почели су дани бомбардовања 1999. године и шушкања да ће и телевизија бити један од циљева НАТО бомби. Била је спремљена касета са Мокрањчевим „Руковетима“ која је требало да буде пуштена у случају да буде наређена евакуација телевизије.

„Као што знате, никада нисмо пустили ‘Руковети’ тих дана“, каже за РТ Балкан Мирослав Медић, радник РТС-а чији је брат Синиша погинуо у НАТО бомбардовању телевизије.

У згради Радио-телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду те ноћи 22. на 23. април 1999. године било је више од сто људи у тренутку када су је погодили пројектили НАТО-а. Било је 02.06 сати и емитовале су се вести.

Био је то први пут да је Северноатлантска алијанса током агресије на СР Југославију гађала зграду пуну људи и први пут да је једна медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ. Од 16 радника РТС-а који су погинули те ноћи, шесторо их је имало мање од тридесет година. Петоро њих је имало тек нешто више од тридесет.

Те ноћи када је први и до сада једини пут бомбардована национална телевизија једне земље на својим радним местима погинули су: двадесетпетогодишњи Дарко Стоименовски, техничар у размени, двадесетшестогодишњи Небојша Стојановић, техничар у мастеру, шминкерка Јелица Мунитлак (27), видео-миксер Ксенија Банковић (27), радник обезбеђења Драгорад Драгојевић (27), електричар Драган Тасић (29), тридесетогодишњи Александар Делетић, камерман, Славиша Стевановић (32) техничар, Синиша Медић (32) дизајнер програма, Иван Стукало (33) техничар, Дејан Марковић (39) радник обезбеђења, Милан Јоксимовић (47) радник обезбеђења, Бранислав Јовановић (50), техничар у мастеру, Слободан Јонтић (54) монтер, Милован Јанковић (59) прецизни механичар и Томислав Митровић (61) режисер програма.

На споменику у Ташмајданском парку подигнутом у сећање на њих, изнад њихових имена није исписано шест новинарских питања већ само једно на које ни данас нема одговора: Зашто?

Зашто је гађана телевизија?

Тих дана бомбардовања 1999. године у згради РТС-а сваке вечери је било између 150 и 160 људи, то је основно особље које треба да упосли мастер, тејпове, режије, обезбеђење, били су ту дежурни новинари, шминкери, чак и дежурни прецизни механичар и електричар, прича Медић.

„Смене су биле од седам увече до седам ујутру, по 12 сати. Имали смо наредбу да не напуштамо своја радна места. Више пута наши надређени одлазили су код тадашњег директора телевизије Драгољуба Милановића јер су око три недеље после почетка бомбардовања, НАТО и страни медији најављивали да би РТС могао да буде потенцијална мета. Нисмо се осећали лагодно, али смо били убеђени и били убеђивани од стране руководства да има ко да мисли о томе, да има ко је задужен за то и да води рачуна када ћемо и да ли ћемо се евакуисати из зграде у Абердаревој“, каже Мирослав Медић.

РТС је радио 24 сата без прекида, додаје наш саговорник, у телевизију су долазили и страни извештачи који су одатле слали извештаје својим медијским кућама, али би они свој посао завршили обично до 20- 21 сат и ноћу их није било у згради.

„Тражили смо да барем ноћу будемо измештени. И НАТО је добро знао колико је људи ноћу у згради јер је и Си-Ен-Ен држао своју опрему у нашој телевизији до недељу дана пред бомбардовање“, каже наш саговорник.

Он подсећа да је из телевизија „Кошава“ и „Пинк“, које су биле у згради Централног комитета која је такође бомбардована, била извучена чак и опрема, а да су касније сазнали да је и ТВ Војводина изместила своје људе из зграде. РТС то није учинио.

Данас се много прича и нагађа о томе коме је наводно дојављено да ће зграда бити гађана, ко је изашао, ко није, који је страни дописник добио информацију о томе да ће РТС бити бомбардован, а који није…

„Колико ја знам, нико нама није рекао експлицитно да ћемо бити бомбардовани. Није уопште било упозорења, него су то биле кулоарске приче: неко каже да ћемо бити бомбардовани, други кажу да нећемо. Били смо уверавани да ће нас на време обавестити ако буде било потребно да се евакуишемо“, прича Медић.

Зашто није било измештања?

За страдање 16 медијских радника у згради РТС-а одговарао је само Драгољуб Милановић који је 2002. године осуђен на десет година затвора јер није испоштовао наредбу владе да људство и технику склони на сигурно место. Сваки други покушај породица страдалих радника РТС-а да покрену даљу истрагу, сазнају више о наредбама и командама око РТС-а остао је, за сада, без успеха.

„Никакав други процес није покренут. Посебно је Жанка Стојановић, мајка погинулог Небојше Стојановића, учествовала у томе, пошто она има сву документацију о случају бомбардовања телевизије. Имала је и изјаве неких људи који су говорили да је дежурни оперативни у војном центру пресрео разговор НАТО пилота и да је он јавио да ће телевизија те ноћи бити бомбардована. Али, тадашњи министар одбране Драган Шутановац више пута нам је рекао да су прегледали сву ту архиву и да нигде нису могли да дођу до тог извештаја“, каже Медић.

Он истиче да је постојао ратни план и за РТС, као и за сваку радну организацију, да је постојала и особа у војсци задужена за његово спровођење.

„По том плану је РТС требало да буде измештен по почетку објаве ратног стања, да ради са резервне локације у Кошутњаку. Због те ‘Наредбе 37’ је и осуђен Драгољуб Милановић јер није поступио по наредби савезне владе да се измести на резервно место рада. Али иза Милановића постоје људи који су били задужени за РТС и у војсци да спроводе тај ратни план и да контролишу зашто се не спроводи. Зашто све то није урађено то нам до дан-данас није јасно. Нико ко је био надређен Милановићу није ни процесиуран ни позван на неки разговор или на неку одговорност“, истиче Медић.

Зашто нико са Запада није процесуиран?

Међународна организација „Амнести интернешенел“ у извештају из 2000. године навела је да напад на РТС представља ратни злочин и директан напад на цивилни објекат. Исте године међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ саопштила је да није било никаквог оправдања за бомбардовање зграде телевизије, а „Репортери без граница“ навели су 2002. године да би „напад на Радио-телевизију Србије могао да послужи као опасан преседан и отвори пут за сличне нападе на медије у будућим сукобима„.

Ни оцене међународних организација нису биле довољне да буде покренут процес пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу. Годину дана након бомбардовања, у циничном саопштењу Хашког суда препоручује се да не треба отварати истрагу о бомбардовању РТС-а уз истицање да су цивилне жртве „нажалост велике, али не изгледа као да су несразмерне„.

Тадашња главна тужитељка Хашког суда Карла дел Понте тврдила је у својој аутобиографији да је од људи из НАТО сазнала да је Слободан Милошевић обавештен да ће РТС бити бомбардован. Као да би то требало да буде оправдање за напад на медијску кућу или доказ милосрђа, то је поновио и командант НАТО-а у време бомбардовања СРЈ Весли Кларк у интервјуу из 2007. године. Додуше, у истом интервјуу рекао је и да мисли да је у ваздушном нападу на телевизију погинуло шесторо људи, па његова сећања вероватно треба узети с резервом.

Зашто се оправдава бомбардовање?

Крајем марта, неколико дана после овогодишње годишњице почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, београдски дневни лист „Данас“ објавио је ауторски текст у којем се садашњи уредници националног јавног сервиса оптужују, зато што је спикерка изговорила речи „милосрдни анђео“ како се образлаже, да иду стопама „Милановића и Комракова који су од своје медијске установе начинили легитимну мету бомбардовања“.

И додаје се: „У Абердаревој улици није била болница па да се жртве догоде грешком навигатора, већ производни погон тенденциозног информативног ђубрета. Директор и уредници су тачно знали чиме се баве и у какву опасност стављају запослене, због чега је на концу Милановић и допао десетогодишњег затвора“.

Да ли аутор и уредници овог београдског дневног листа „тачно знају чиме се баве“ када објављују текст у којем се легитимним проглашава да су новинари и медијски радници легитимне војне мете, нека буде реторичко питање. Јер заиста је тешко одговорити због које је то уређивачке политике, макар је звали и најцрњом пропагандом, оправдано убиство медијских радника и то не од стране неке терористичке организације, већ од војног савеза држава који и дан-данас за себе тврди да је одбрамбени.

„После 24 године први пут да је неко од наших медија покушао да оправда бомбардовање РТС-а и послужио се речима које су користили челници НАТО-а да у Абердаревој улици није била болница него место где се производило информативно ђубре и да је било нормално да се то на неки начин уништи, а најбољи начин да се то уништи су томахавк ракете. То је оно што нас као породице посебно боли“, каже Медић.

Он се пита да ли то значи да ако се неко не слаже са неком уређивачком политиком, мада погинули у РТС-у нису креирали уређивачку политику овог медија, да је дозвољено да можеш да га убијеш и прођеш некажњено.

„У то време РТС је покушавао да покаже ону истину за коју НАТО није желео да се види у свету, све оно што су радили, што су убијали људе, проглашавали колатералном штетом и зато су одлучили да нас ућуткају и да убију невине људе само зато што им се може и што нико не може да их казни за то“, каже Медић.

Он додаје да је Жанка Стојановић покренула приватну тужбу и пред Међународним судом за људска права у Стразбуру против челника НАТО, али је и она, попут оне хашке, одбачена. Суд се прогласио ненадлежним.