Годишњица НАТО агресије на СРЈ: Анатомија злочина и Васкрс српског витештва!

У удруженом злочиначком подухвату чак 19 земаља свијета, на Југославију се обрушила војна сила, која је према процјенама експерата, била чак 600 пута већа од борбених ефектива Војске Југославије

„Поштовани гледаоци, добро вече. Непријатељски авиони агресорских НАТО снага, око 20 часова, извршили су прве ракетне нападе на нашу земљу. Авијација НАТО-а је вечерас, у првом таласу агресије на нашу земљу, гађала циљеве у Приштини, Куршумлији, Ужицу, Даниловграду, Новом Саду, Панчеву и Подгорици – незванично сазнаје Тањуг од војних власти.“ Овим ријечима, на данашњи дан, 24. марта 1999. године, тачно у 22 часа и 39 минута, спикер РТС-а је упознао грађане Савезне Републике Југославије са првим информацијама о злочиначкој НАТО интервецији.

Дан раније, предсједник Владе СРЈ Момир Булатовић је, испоставило се више него оправдано, саопштио јавности Одлуку о проглашењу наступања неосредне ратне опасности, јер, како је рекао, сада већ покојни Булатовић: „Постоји опасност од агресије на Савезну Републику Југославију. Ова одлука ступа на снагу одмах“.

Ти први дани прољећа 1999. неодољиво су подсјећали на љето 1914. и онај злосудни телеграм пун ултиматума и прекора, који је из Беча послат тада најутицајнијем политичару Краљевине Србије Николи Пашићу, али и цијелом српском народу.

На крају 20. вијека, историја нам се поновила у лице и то у свом најмрачнијем издању. Била је то још једна ратна година заредом и још један злосутни историјски изазов. Српски народ је, по ко зна који пут у својој историји, криминализован до бестидности и означен за плијен. 

Овога пута, као повод за напад је искоришћен обрачун српске полиције са албанским терористима у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише сет ултиматума у Рамбујеу.

Истовремено, свјетски медији су разапињали српски народ. У мору антисрпских изјава америчких званичника попут Ричарда Холбрука, Медлин Олбрајт и других, најсликовитији приказ антисрпске хистерије приказан је на насловној страници једног од најтиражнијих свјетских часописа „Newsweek“, на којој су Срби представљени као разбојничка нација.

Међутим, као и толико пута до тада, агресора је дочекао витешки дух који се граничио са митом, али опет тако стваран – сав постојан у осмјесима и очима оних голобрадих младића из документарног филма „Воз“, који се укрцавају у вагоне и крећу на Косово, као испомоћ легендарном Приштинском корпусу. Отаџбина зове, а мајке, сестре, супруге и дјеца испраћају, са сузним очима и жаром у срцу. Рекло би се – свевременска слика српског војника.

Не обазирући се на међународно право, одлуку Савјета безбједности ОУН и конвенције о правилима ратовања, у маниру класичних силеџија, свјетски центри моћи одлучују да казне српски православни народ.

Бомбардовање је трајало читавих 78 дана и за то вријеме је убијено између 1 500 и 2 000 цивила, погинуло је 1 002 војника, док је око 6 000 људи рањено. На Југославију је испаљено преко 50 000 пројектила у скоро 59 000 налета НАТО авиона. Бачено је преко 25 000 тона експлозива, срушено 60 мостова, уништено 300 фабрика, оштећено 190 школа и 20 болница…

Ипак, од свих губитака и материјалних разарања која се мјере милијардама, највећи губитак за српски народ било је убиство 79 дјеце.

У удруженом злочиначком подухвату чак 19 земаља свијета, на Југославију се обрушила војна сила, која је према процјенама експерата, била чак 600 пута већа од борбених ефектива Војске Југославије. У овом противцивилизацијском и вулгарно неравноправном размјеру снага, Војска Југославије је пружила величанствен отпор. Основни циљ НАТО интервенције био је војнички слом Војске Југослације.

Међутим, командант терористичке УЧК, Рамуш Харадинај, отворено је признао да нису успјели поразити српског војника на бојном пољу; док је амерички генерал Херберт Рејмонд Макмастер изјавио: „Мање од 5 одсто српских борбених састава уништено је за 78 дана бомбардовања. НАТО-ови напори у нападима на непријатељску копнену војску очито нису успјели. Сва размјера неуспјеха постала је очигледна тек кад је рат био готов“.

Двадесет и три године касније, Србија и Црна Гора егзистирају као двије државе, док, захваљујући витешкој одбрани српског војника – који је изборио Резолуцију 1244, јужна српска покрајина Косово и Метохија и даље фигурира као међународно непризната творевина. Најновија прекомпозиција геополитичке мапе свијета и тренд повлачења признавања терористичке псеудодржаве Косово наговијештава неки сасвим другачији и праведнији расплет овог питања.

Данас, упркос вишегодишњој бестијалној индоктринацији домаће и свјетске јавности, са циљем да се оправда срамни чин бомбардовања једне међународно признате државе и једног слободарског народа, прегрштом чињеница и свједочанстава је непогрешиво оцртана анатомија једног тешког злочина и истинске хуманитарне катастрофе коју је изазвало бомбардовање СРЈ; док су у ликовима припадника Војске Југославије, попут Небојше Павковића, Владимира Лазаревића, Горана Остојића, Миленка Павловића, Предрага Леовца, Ивана Васојевића и многих других, исписане најљепше странице из достојанства, правдољубивости и витештва.