ГОДИНА КЉУЧНОГ ОКРШАЈА: Шта чека Косово у 2019?
Фото: AP Photo / Visar Kryeziu
Протекла година није баш била година успеха за Приштину — јер није успела да натера Србију на признање, а и изостала је и очекивана међународна подршка жестоком притиску на Београд. Идућа година ће им почети суочавањем са злочинима које је терористичка ОВК починила над Србима и другим неалбанцима током свог деловања.
„Победили смо Србију у рату, победићемо и у миру!“, том реченицом је такозвани косовски председник Хашим Тачи завршио 2018. годину, која није донела велике успехе за самопроглашено Косово. Али година испред нас доноси нове велике изазове у бици Београда и Приштине за статус јужне српске покрајине, у коју се све отвореније и активније укључују и Американци.
Косово своју „независност“ зида циглу, по циглу. Добили су споразум о придруживању и стабилизацији са Европском унијом, покренули су процес визне либерализације и оформили су своју војску. Формирали су, како тврде, тим једниства за финалне преговоре са Београдом и очито успели у широком луку да заобиђу обавезе из Бриселског споразума, наравно на штету Срба, јер ЗСО није формирана, а све је извесније и да неће, бар не у оном формату који је договорен у Бриселу.
Паралелно са „успесима“, лажна државност им се и „крунила“. Нису примљени у Интерпол, бројне земље су повукле признања, нису успели да преко западних моћника натерају Београд на коначно попуштање. И услед видљиве нервозе због тих неуспеха увели су стопроцентне таксе на сву робу из централне Србије и БиХ.
Нову 2019. годину две стране дочекују са различитим пројекцијама. Приштина најављује промену формата преговора и укључивање Американаца, док Београд очекује да се отворе разговори о разграничењу, у којима би, ако се укључи САД, морала да буде и Руска Федерација.
Извесно је да Србија неће директно признати Косово без целокупног договора који би подразумевао и задовољење српских националних интереса. Уколико би био решен проблем у вези са ЗСО и направљен договор о разграничењу, за који председник Србије Александар Вучић каже да је јако далеко, Приштина би можда могла да се нада да ће у 2019. години успети у ономе што није у претходној — да барем добије статус чланице посматрача у Уједињеним нацијама и оствари напредак на путу ка чланству у Интерполу… Али за тако нешто су нужни озбиљни уступци према Београду.
Идућа година ће у Приштини почети са суочавањем са злочинима које је терористичка ОВК починила над Србима и другим неалбанцима током свог деловања. Међу првима које ће Специјални суд за злочине на КиМ угостити је познати командант терористичке ОВК звани Султан, који би имао штошта да каже на тему ОВК, али и готово целе врхушке у косовској власти.
План Косова за идућу годину врти се око две ствари — чланства у НАТО-у и споразума са Београдом. У првом се делимично могу и надати неком помаку, док ће други део њихових намера, извесно је, ићи мало теже него што се надају, посебно ако се цела дипломатска борба измести из Брисела, где је доживела фијаско, и врати у УН где Београд има недвосмислену подршку Русије и Кине.
Косово ће Нову годину започети и интегрисањем граница са Албанијом. Та прича је већ одавно договорена, а реализација би требало да буде „показана вежба“ не само Србији, већ и свету да Албанци имају „кеца у рукаву“ уколико не буде ишло по њиховом и да врло лако могу да остваре и друге науме као што је референдум о припајању Косова Албанији. Реализација тог пројекта дефинитивно би изменила мапу Балкана и довела до нових прекрајања граница, а можда чак и до сукоба.
На северу Косова су врло вероватне нове тензије, које ће бити можда и највећи испит за Београд, јер уколико новоформирана војска Косова или специјалне снаге КПС-а крену да се распоређују по Северу и да „штите“ објекте од националног значаја, попут језера Газиводе, термоелектране „Обилић“, рудника „Трепче“, безбедносне прилике би ушле у „црвену зону“.
Јер то би на неки начин значило окупацију севера Косова од стране албанских „дугих цеви“ и непознаница је како би Београд реаговао у том случају, мада смо више пута са врха државе чули да постоји апсолутна спремност да се Срби заштите — на све начине. А пошто је Кфор дао благослов РОСУ и за улазак на Север, нека конфронтација би, у најгорем случају, могла да доведе до окршаја српских и међународних снага.
У међувремену, проблем који је Приштина изазвала дизањем таксе на српску робу на 100 одсто, могао би, макар привремено, како се чује из Тачијевог кабинета, да буде гурнут под тепих. И то само да би се Београд појавио на преговорима у Бриселу који би требало да се одрже у јануару.
А циљ Приштине није да са Београдом, пред одлазећом гарнитуром ЕУ, утаначи када и како ће спровести обавезе из Бриселског споразума, већ да га званично обавести да ће преговори тећи у новом оделу, у којем ЕУ неће имати водећу улогу.
Оно што би Приштини могло да „квари игру“ јесте наставак тренда повлачења признања Косова, што је у 2018. учинило 12 држава. Србији у рукама остаје чврст аргумент и тапија на Косово у облику Резолуције 1244 која је за сада глогов колац не само у срцима косовских Албанаца, већ и у срцу „велике Албаније“. Још само да то схвати и свет.
