Економиста др Горан Николић примећује да је чак и лондонски „Економист“ оценио да је нови европски пројекат бесмислица.

„Реално гледано 300 милијарди долара које се помињу не постоје, него је то нешто што у ЕУ мисле да је могуће. У суштини, ради се о много мањим парама јер су ту укалкулисани и пројекти који су већ у току, па разни планови да приватни сектор да инвестира, да земље чланице треба да инвестирају — што немају обавезу, да Европска банка за обнову и развој и Европска инвестициона банка направе пројекте… И, као, разликују се од Кине која даје зајмове. Па шта друго ЕУ даје, свакако не донације“, објашњава Николић који сматра да је прича о инiцијативи ЕУ „бура у чаши воде око скоро ничега“.

Он сумња да ће реализација најављеног пројекта бити ширих размера и због европске бирократије, као и због тога што ништа од најављених средстава није предвиђено европским буџетом, нити европске банке имају конкретне планове.

Он скреће пажњу и на чињеницу да је „Глобална капија“ на известан начин везана за шири амерички пројекат „Изградимо опет бољи свет“ (B3W) те да је и ова иницијатива базирана на сличним вредностима, али то, како каже, неће бити вредности оних у које се инвестира него оних који инвестирају а то су вредности у које су уткани и интереси носилаца тих пројеката.

Др Рајко Петровић са Института за европске студије истиче да је истовремено јасно да „Глобална капија“ од самог почетка има јасну политичку димензију те да званичници ЕУ не крију намеру да желе да она буде противтежа не само економском већ и политичком утицају Кине на глобалном нивоу. Међутим, како каже, разлика између оваквих предлога ЕУ и Кине је и садржинска и суштинска јер Кина инсистира на тзв. вин-вин сарадњи, док карактер европских иницијатива илуструје примером зелене агенде.

„Што се тиче Србије, јасно је да све оно што долази из бриселске или вашингтонске кухиње има политичку позадину. ‘Глобална капија’ међу пројектима помиње и еколошку политику. То је занимљиво ако погледамо шта се у последње време се дешава у нашем случају. Нас Зелени из Немачке уче како да заштитимо своју животну средину а сећамо се да је њихов лидер Јошка Фишер био један од главних заговорника бомбардовања наше земље које је произвело катастрофалне еколошке последице“, каже Петровић, додајући да је зато важно да свака земља има и еколошки суверенитет и да се и у тој области ослања на сопствене снаге и пројекте.

На питање постоји ли представа како ће изгледати квалификовање за пројекте у оквиру нове европске иницијативе Горан Николић износи претпоставку да се процес неће разликовати од досадашње европске праксе где се грантови добијају за израду пројекта што обично раде западне фирме, док се остало реализује кроз кофинансирање.

Рајко Петровић напомиње да притом Пекинг нема ништа против европских иницијатива, па је и реагујући на најављену „Глобалну капију“ рекао да је сваки пројекат за неразвијене земље добродошао али да се нада да западни центри неће минирати кинеске пројекте нити тражити од земаља где се спроводе да их се одрекну.

„Западни центри моћи дотле за сваку врсту пројеката па чак и оне који су изразити економски говоре да кад долазе из руског или кинеског извора представљају неку врсту малигног утицаја. И ‘Глобална капија’ носи индиректну поруку земљама да морају да елиминишу кинеско присуство. Суштина и јесте, како је рекла и Фон дер Лајен, да се потисне економска моћ Кине како се не би прелила у политичку“, каже наш саговорник уз оцену да то неће поколебати Кину која има велику предност у односу на Запад јер је сваким даном у економско успону.

За Кину ради време, она нема потребу да жури и, како наводи Петровић, она може да се повуче корак назад па да у неком наредном периоду направи три корака напред.

„Толико је ресурса уложено у ‘Појас и пут’, да није логично да се повуче. Ако узмемо пример пропалог Јужног тока видимо да су такве врсте инвестиција као вода, увек нађу пут, па смо добили Турски ток. Тако ће и Појас и пут увек наћи пут“, констатује овај стручњак.

Предност „Појаса и пута“, слаже се Николић, јесте што је већ уходан, иза њега стоји једна држава, имају средства, логистику, предузећа, диверсификацију и све функционише, а ЕУ треба да почне из почетка.

Саговорници Спутњика изнели су оцену резултата који би „Глобална капија“ могла да има за Балкан и за Србију.

Пракса је показала да смо у неким ситуацијама, како истиче Петровић, ЕУ доводили пред свршен чин да уколико не жели да реализацију било ког пројекта препустимо Кинезима или Русима, морају да дају повољнију цену.

„То је луксуз земље која колико-толико успева да заштити свој суверенитет. Тај геополитички и геостратешки положај који имамо и који нам је најчешће доносио више зла него добра у данашњем умреженом свету, глобалном селу показује неке добре стране. Србија је практично незаобилазни део сваке озбиљније интернационалне иницијативе у економском смислу. Оно што ми показујемо својим примером не само земљама сличног профила већ и у ЕУ јесте колико је повољније, сигурније и извесније гледати превасходно своје националне интересе“, децидан је Петровић.

Он закључује да ће ЕУ, кад већ не жели да Србију прими у своје редове, морати да више одреши кесу ако жели да нас задржи у својој орбити, иако Запад дугорочно гледано не може да парира ни руским ресурсима, ни уходаним путевима и потенцијалу Кине.