У Београду је попуњено мање од половине буџетских места, основне студије србистике у Нишу уписало је 28, а на Универзитету у Новом Саду, који на тој катедри прима 75 студената, свега њих 20 је уписало овај смер као прву жељу.

Глобализација брише све пред собом

Шта су разлози оволике незаинтересованости за студирање српског језика и књижевности питали смо професора Филолошког факултета др Мила Ломпара, који сматра да је више узрока довело до тога да млади хрле искључиво на техничке факултете.

Он каже да су због глобализације хуманистичке науке већ дуго у дефанзиви, јер је у дефанзиви и сама мисао о човеку, па и вредност човека у свету.

„Од хуманистичких наука још понајбоље стоји историја, зато што је њена политичка употребљивост највећа, а критеријум употребљивости у једној изразито суженој димензији је оно што управља савременим светом. Сведоци смо смањивања или затварања катедри језика и књижевности и у најразвијенијим државама Европе, а када је реч о славистичким студијама, у Немачкој, која је најчувенија славистичка земља, оне су у ишчезавању“, каже Ломпар.

У колонијама нема хуманизма

Он сматра да је други ниво проблема у томе што се прави, како каже, колонијална структура друштва, таква је привредна расподела, таква је јавна свест, а у таквом друштву нису потребне науке које одговарају оном ко управља свим процесима, а то су и оне везане за српски језик и књижевност. Ломпар сматра да смо временом прихватили мишљење да је само мануелна или само инструментална димензија занимања битна за људску професију.

Он каже да људи који владају земљом истовремено инсистирају на симболичким представама, као што су споменичко и традицијско наслеђе, али када то треба претворити у практично дејство, које ће се у животу остваривати са једнаком уверљивошћу, није тако.

„Непрекидно говоримо о затирању ћирилице, а да режим одбија да било шта учини у корист поправљања њеног положаја. Такође, врло често говоримо о великим догађајима и личностима из прошлости, а да у исто време не унапређујемо, на живи, стваралачки начин њихово присуство унутар јавне свести“, каже професор Ломпар.

Отимају се за инжењере

Док на Филолошком факултету у Београду очајавају, на Факултету техничких наука у Новом Саду кажу да никада већи број младих није био заинтересован за упис. Тај факултет је ове године уписало скоро 2.700 студената.
Декан др Раде Дорословачки за Спутњик каже да ова чињеница не треба да нас чуди, јер је инжењерство веома важна дисциплина за егзистенцију сваке државе.

Имају сектор електротехнике, енергетике, електронике, телекомуникације, студије машинства, архитектуре, грађевине, а највише младих заинтересовано је за ИТ сектор, посебно за анимацију, на коју се увек пријави дупло више деце, која касније као професионалци праве видео-игрице.

Дорословачки каже да су безмало сви студијски програми такви да млади одмах могу да се запосле.

„Инжењерство је важно за егзистенцију сваког друштва, мада мислим и истичем да су стубови образовања математика и језик. Нема довољно инжењера које ми производимо, за њих се и буквално отимају. Од две и по хиљаде студената које упишемо, чак 900 су у ИТ сектору, а иза њих иду машинци и грађевинци. Једноставно, нема их довољно, али сада ће их бити, јер смо у нову зграду од 30 хиљада квадрата сместили факултет, али и научно-технолошки парк. У истој згради ће бити и моћне компаније“, каже Дорословачки.

Млади све чешће остају у Србији

Он додаје да од 900 студената који упишу неки од ИТ смерова, велика већина и заврши факултет, а безмало сви се запосле, јер је школа на добром гласу и ван граница наше земље.

„Стране компаније које инвестирају у Србију, праве фабрике, долазе само због тога што су чули за ФТН, да производи тако велики број квалитетних инжењера. Наша је срећа да је број генијалаца који заврше код нас и који одлазе напоље драстично мањи него пре 10 или 20 година. Тада сам писао стотине препорука деци која су одлазила напоље, сада се то драстично смањило захваљујући компанијама“, тврди Дорословачки.

Декана најпопуларнијег факултета у Србији питали смо да ли људи из света науке уопште размишљају о томе како ће изгледати Србија кроз десет или двадесет година, ако се млади потпуно посвете техничким наукама, јер ако се овај темпо настави, деци и унуцима његових студената у школи неће имати ко да предаје српски језик.

„Потпуно сте у праву, слажем се да је то проблем, а тако мали број студената српског језика је фрапантан. Ту појединац не може да помогне, то је ствар целог друштва које мора да мисли о томе. Наравно да су те струке неопходне. Држава мора да размишља како да реши тај проблем. Вероватно би требало повести рачуна и о платама професора српског језика. То би сигурно могао бити један од разлога малог интересовања за тај смер“, каже др Дорословачки.

Мило Ломпар додаје да је занимање професора дубоко деградирано, што узрокује потцењивачки однос према њима. Осећају се одбаченима и непотребним, а то има последице на дух младих и њихове циљеве. То се, каже, посебно види у хуманистичким наукама.

Реформа по угледу на Русију

Он додаје да је драстичном смањењу студената српског језика и књижевности допринео и крут, схематичан однос према настави језика и књижевности који академска заједница нема жељу да мења, као ни структуру, природу тих студија и садржаја.

Подсећа да је одавно изнет предлог да српском језику треба дати надпредметни статус, што значи да број часова не подлеже ниједној реформи, да га треба повећати барем за два, а такав пример у Европи постоји.

„У Русији настава руског језика има надпредметни статус, као и настава математике, али они имају другачији концепт образовања. Дакле, те мере је могуће применити, уз другу врсту активности. Требало би у свим овим сегментима понешто поправити и осмислити, али мислим да стање у коме се налази наше друштво није такво да би промена била могућа.“

Ломпар на крају разговора за Спутњик подсећа да је српски језик једна од најважнијих чињеница српског културног препознавања, истовремено и предмет друштвеног и културног инжењеринга, а ствари не стоје боље ни када је у питању књижевност.

„У књижевности се налази читав један симболички свет који одређује српски културни идентитет и утолико је настава књижевности некада имала шири карактер од проучавања саме уметности речи. Тако да је ово негативни правац који сада добија на убрзању“, каже Ломпар и додаје да би могло да се размисли о трогодишњим студијама српског језика, односно петогодишњим научним студијама, али да би ова промена подразумевала и промену структуре универзитета.