ГЕНЕРАЛ ДИКОВИЋ: Српски војник ће се вратити на Косово, нисмо изгубили рат 1999. године!

НАТО 1999. године није остварио свој циљ – уништење одбрамбених потенцијала Југославије, и то не само на простору Косова и Метохије него и шире. Планови НАТО нису се остварили, они су очекивали да ћемо ми за кратко време – три до пет дана – капитулирати и потписати све што траже.

То се није десило. Нису очекивали да ће све то трајати 78 дана, каже у интервјуу бивши начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић. Повод за разговор с чувеним генералом у пензији била је годишњица завршетка бомбардовања Југославије, коју је тог 9. јуна 1999. дочекао на Косову, али дотакли смо се и других питања.

Ових дана се навршава годишњица завршетка НАТО бомбардовања Србије 1999. Чега се данас прво сетите кад помислите на то?

– Сећања не могу и не треба да избледе. Ништа не треба и не сме да се заборави. Сећам се херојске одбране земље, посебно на простору КиМ. Сећам се жртава, на свим странама, и наших и албанских и НАТО припадника. То је стварно да се човек запита да ли је све то било потребно. Наравно да није било потребно и наравно да до тога није требало да дође. Даље, сећам се разарања једне суверене државе, без иједне одлуке легитимних међународних институција, као што је Савет безбедности Уједињених нација. Сила је надвладала конвенције и оно што је прописано као правила понашања. Сила се јавила као начин решавања проблема у међународним односима, то је био пораз дипломатије… Дотадашњи поредак који је функционисао је нарушен и у први план избија моћ у међународним односима. Сећам се и осиромашеног уранијума и данас видимо последице свега тога по здравље људи.

Где сте тачно дочекали крај бомбардовања? Како је то изгледало?

– На простору Дренице, између Србице и Глоговца, на командном месту. Ту сам дочекао информацију да је потписан Кумановски споразум и да ће доћи до прекида бомбардовања. Мада, то није бомбардовање, то је агресија, напад на суверену земљу… Одлично се сећам кад су снаге Кфора дошле на Косово, био сам на раскрсници путева Глоговац-Кормате и Приштина-Пећ, пролазили су британски специјалци, ми смо почели да се извлачимо с КиМ, тада сам видео запрепашћеност код Британаца оним што су видели – једну силу која је избачена са тог простора, а мислило се да је уништено 80 одсто Војске Југославије на Космету… Искрено речено, у њиховим очима сам видео и страх од могућих сукоба и дејстава, јер није им било свеједно да уђу на КиМ и гледају наше војнике како пролазе поред њих, а да немају зазор од инцидената, освете… Наравно, није тога било.

Годинама слушамо разне приче – да смо победили НАТО и натерали их да траже примирје, да је то пак био непотребан рат у који смо ушли не размишљајући о последицама, да је Алијанса могла да нас сравни са земљом само да је то хтела…

– Да, нарасле су у последње време те приче о томе ко је победио, а ко је изгубио. Највише је изгубио слободарски свет, изгубила су правила понашања у међународним односима, поштовање конвенција… Тада је ступило на сцену нешто ново, дотад невиђено, а то је – можете да радите шта хоћете ако располажете са довољно моћи да то урадите.

Па да ли је НАТО победио српску војску на Косову?

– Српска војска сигурно није изгубила рат на Косову. Мада има оних који тврде супротно. Као војник, не осећам се пораженим. Ми нисмо поражени већ смо изашли на основу Кумановског споразума, који је потписан између НАТО и Југославије. Јесмо ли ми потписали капитулацију? Не, мислим да то није капитулација. То је био споразум који је обавезује и једну и другу страну. Споразум је, иначе, предвиђао и присуство наших снага на КиМ, то се не поштује, али то је друга ствар, то је већ виђено од стране политике. Да закључим, не мислим да је Србија поражена од НАТО на Косову, не мислим ни да је НАТО поражен од наше стране, изашло се из сукоба споразумом, који је у том моменту одговарао и нама и Алијанси. Политичка одлука. Повукли смо војску с КиМ, нису нас протерали, нису нас окружили, уништили…

Како бисте уопште описали тај рат?

– Ако ратове делимо на праведне и неправедне, на ослободилачке и поробљивачке, НАТО је водио неправедан и освајачки рат, а ми смо водили одбрамбени и ослободилачки рат. То је јако велика разлика. А ако ратове делимо према средствима којима се води, мора се рећи да је 1999. године, нажалост, употребљавано и хемијско оружје, које је употребљавано и у Првом и Другом светском рату. Током 1999. тако је коришћен осиромашени уранијум, а последице, ево, осећамо данас. Огромна количина хемијског оружја је присутна у светским војним потенцијалима и арсеналима. Оно се употребљава и развија зато што даје највеће ефекте. Употреба је, иначе, конвенцијом забрањена, али се ипак употребљавало, јер те забране очигледно ништа не важе. Користиће се и у будућности.

Да ли ће се српски војник икада вратити на Косово?

– Тешко питање. Хоће, вратиће се… Точак историје се окреће. Као што су се створили услови да српски војник мора да изађе са КиМ, тако ће се створити услови да се српски војник врати на КиМ. Када ће се то десити, било би некоректно да прогнозирам и тврдим. Али сам сигуран да ће се то једном десити.

Како вам данас изгледа Косово?

– У економском смислу – много лошије него пре НАТО агресије. У безбедносном смислу – веома ризично. Нисам дуго био на Косову, али нисам сигуран да срећно живе и да им је боље данас него што им је било пре рата. Сада су на Косову и Метохији угрожени Срби, а то су били уназад 60 година.

Балкан је, чини се, и даље занимљив и важан великим силама…

– Када посматрамо мало историју Балкана, а пре тога и Балканско полуострво, видимо да су то рубни простори, граничне области, где су границе цивилизације, верске и политичке границе… Та гранична подручја су изузетна за изазивање сукоба, јер има пуно различитости, које се могу искористити у зависности од интереса великих сила. А интереси великих сила за Балкан никада нису престајали. И онда, да би остварили своје интересе, дођу и заваде нас, ми се закрвимо, па онда исти ти који су нас посвађали дођу да нас мире. Онда један период све функционише како ваља, па онда нас опет свађају и тако у круг. Најбоље је да ми који живимо на Балкану сами решавамо проблеме и зато народи морају да верују једни другима. Можемо ми то, имамо снаге…

Јесте ли, гледано са стране, задовољни стањем у Војсци Србије?

– Војска Србије је данас добро организована, солидно опремљена, врло добро обучена институција, која је способна да заштити суверенитет Републике Србије и безбедност њених грађана.

Шта је војсци сада најпотребније?

– Људи су најпотребнији. И увек су најпотребнији људи. Није важно толико каквим потенцијалом опремљености се располаже, важно је ко то користи, какав је потенцијал људи… Ми смо тај потенцијал показивали и током НАТО агресије 1999. и у Првом светском рату и у Другом светском рату. Евидентно је, иначе, да је опремљеност Војске Србије у последње време изузетно нарасла и да је она ојачала, посебно када је реч о противваздушној одбрани, а новим средствима је оснажена и копнена компонента.

Једном приликом сте споменули да је својевремено било понуда да се некој страној војној сили препусти контрола нашег ваздушног простора, као и да се војска сведе на протоколарне активности…

– Да, то је било на столу. Сећам се и кад смо једном генерал Ранко Живак, тада као командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, и ја, као начелник Генералштаба, седели и разговарали о томе да ли ћемо баш нас двојица бити гробари нашег славног Ратног ваздухопловства… На срећу, то се није догодило. Данас смо господари нашег неба. Евидентно је да имамо очувано Ратно ваздухопловство, које треба још развијати и усавршавати.

Како оцењујете материјални положај српских војника?

– Припадник војске можда не мора да буде у потпуности задовољан статусом, али мора да буде материјално сигуран, да не размишља о својој егзистенцији, већ да своја размишљања подреди обавезама у систему одбране. Евидентно је да је данас стандард припадника војске бољи него што је био претходних година. А за пет година тај стандард треба да буде бољи него што је данас.

На крају, имали сте сусрете с бројним начелницима генералштаба широм света, међутим, посебно је занимљив један с руским… Хоћете ли испричати детаље тог сусрета?

– У то време војни односи с Руском Федерацијом нису били онакви какве смо желели. Имали смо занемарљив број заједничких активности – с њима смо имали две-три активности, а са НАТО више од стотину. То није било логично и Руси то ниси са аплаузом дочекивали. Требало је подићи сарадњу на виши ниво, али нам Руси просто нису веровали. На састанку с начелником руског генералштаба у Москви видео сам да нам не верују, јер је с њихове стране све време некако провејавало питање – а НАТО, а НАТО… Онда сам ја рекао: „Слушајте, руско оружје је прославило српског војника, а српски војник је прославио руско оружје.“ И од тада се променио однос и почиње боља сарадња.

У време док сте били начелник Генералштаба, променила су се шесторица министара одбране. С ким је била најбоља сарадња?

– Узећу ту слободу да оценим, ризикујући да ће неко да се увреди. Сви министри су били добри на свој начин и лоши на свој начин. Не мислим да је неко намерно радио нешто лоше. За мене је најбољи био Вучић, и то зато што је апсолутно уважавао струку, поштовао предлоге струке и чинио све у оним тешким временима да захтеви струке буду испоштовани и да, колико се може, буду преточени у реалност. Када је дошао на чело Министарства одбране, он је рекао да му не пада на памет да се меша у моје одлуке, да ја треба да радим како знам, а да је његово да обезбеди добре услове за рад. И тако је и било.

Враћање обавезног војног рока – да или не?

– То је стратегијски важно питање и никакве одлуке не треба доносити преко ноћи. Треба пажљиво све сагледати, анализирати и онда донети одлуку без обзира на то да ли се она некоме свиђа или не. Лично, ја сам за обавезно служење војног рока. Наравно, треба га прилагодити савременим условима, на бази нашег искуства, али и на бази искустава других држава.

(Курир)