ГДЕ ЈЕ СРЦЕ БЕОГРАДА: Зашто Капору не дају трећину Мачванске улице

Где је срце Београда, запитао се својевремено Момо Капор

„Свугде и нигде. Крије се у отменој лежерности чистача ципела… У јединственом хаосу његових зелених пијаца… У осећању да сте код куће, да не можете пропасти јер сте међу својима…” Знаменити писац и сликар, по којем би део Мачванске улице у Београду, од Боре Станковића до Тамнавске, овог лета требало да добије име, некако је био убеђен и да „план београдских улица постаје нешто слично топографској карти нашег срца”.

„Тај ће нас град опчинити шармом, а никад нам неће открити тајну шифру те чудне љубави, којој не знамо разлога. Остаћемо заувек његови добровољни заточеници који су између безброј градова ремек-дела изабрали баш Београд да у њему проживе свој једини живот који им је дан”, записао је Капор.

Као да је већ тада знао шта ће се догодити. Великан писане речи за живот је изабрао управо Београд, да би заузврат, како је и сам могао да претпостави, остао међу својима, као његов „добровољни заточеник”.

У топографским картама Београда његово име биће уписано, поручују у Скупштини Београда, и то одмах иза Храма Светог Саве, недалеко од места одакле је на крају и заувек отишао. Али, то парче Мачванске, та 134 метра која ће понети име Моме Капора неће присвојити велики Капор, већ ће му га од срца доделити Београђани, уверени су његови пријатељи и колеге. Тиме што ће се трећина улице, чија је дужина 393 метра, предати на чување Моми Капору свакако неће умањити историјски значај мачванских војника који су бранили отаџбину.

Удружење љубитеља мачванске традиције и обичаја „Мачва” негодује, али не диже глас против Капора. Само пружа подршку Мачванима који су страдали „да Србија и Београд буду слободни”.

Мачвани не доживљавају, кажу, Мачванску улицу у српској престоници само као географски појам. Она је део њихових предака у престоници за коју су ти исти преци највише пролили крви, посебно у последња два века од српских устанака, балканских и оба светска рата.

– Подсећамо да ниједан део Српства није толико страдао у ратовима као Мачвани. А страдао је да Србија и Београд буду слободни. Свакако се придружујемо предлогу листа „Политика” да једна улица у Београду носи назив по великану српске културе Моми Капору, јер је својим уметничким радом овековечио престони град Србије. Било би поштено да добије улицу тамо где је живео у Београду, у Кичевској или Небојшиној, а најбоље да то буде Београдска улица – предлажу у удружењу, питајући се „шта ће у Београду Београдска улица када су, ваљда, све улице у Београду београдске”.

– Може свакако и Сарајевска. Момо је рођен у Сарајеву. Али, Мачванска не! Какве везе Момо има са Мачвом!? Не пристајемо ни да се окрњи Мачванска улица. То је тек срамоћење, и Мачвана и Моме Капора. И зато вас молимо да ову ствар не гледате са позиције силе власти и ако имате право на то – каже Миомир Филиповић, секретар удружења и повремени сарадник „Политике” из Сремске Митровице.

Одлуком града да се делић врачарске улице назове по Капору неће бити укинута Мачванска улица, поручује Матија Бећковић, песник.

– Зар је важно колико је дугачка нека улица? Ако некоме смета нека је онда надлежни назову Мачванском улицом Моме Капора и сви ће бити задовољни. Мада, коју год да му доделе у центру града не би погрешили, јер је Момо сваком од њих прошетао, а већину и опевао, онако како и доликује – поручује Бећковић, уз опаску да је свака расправа на релацији Мачванска и Улица Моме Капора бесмислена, посебно што се данас више нико не чуди томе што у главном граду постоје и улице које су дате по именима неких људи за које више нико и не зна.

– Момо Капор чак и није мањи Мачванин од осталих, јер је волео све што је видео, па и Мачву. Али, да је данас жив рекао би да ураде како год хоће, како им је милије. Не би сметала ниједна одлука Београђана – сигуран је Бећковић.

Новинарку и писца Мирјану Бобић-Мојсиловић није изненадило то што одлуком о преименовању дела Мачванске улице нису задовољни баш сви.

– Увек ће бити оних који ће негодовати на неку одлуку која се донесе у нашем друштву. Сматрам да је Капор заслужио целу, а не пола улице, али нема смисла коментарисати о човеку кога више нема. Уосталом, да је он данас са нама, рекао би свима: довиђења и пријатно! Хвала најлепше, не треба да ме провлачите по новинама – кратка је Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Задужили су Србију Мачвани ратовањем за слободу, али задужио је овај град и Момо Капор не само као сликар и писац, него и као родољуб.

– Зато и верујем да они због којих у Београду постоји Мачванска улица могу бити срећни да је са њим поделе – уверена је Рада Ђуричин, глумица.

Ако би се питао Милован Витезовић, писац, коју би улицу требало назвати Капоровим именом, то би сигурно био неки ћошак на Тргу републике.

– Момо је био човек из Кнез Михаилове, и то баш у времену које је претходило писању „Фолираната”. Ту сте га увек могли видети. После тога постао је човек Скадарлије, и тако редом, било га је свуда по граду – присећа се Витезовић.

Тагови: Београд, Момо Капор, Улица