Фото: intermagazin.rs

Потписивање Кумановског споразума 1999. била је мудра државничка одлука јер је Милошевић морао да бира између уништења свог народа и заустављања рата. Међутим, Србија је те године показала да и једна релативно мала земља може да се супротстави агресији најмоћнијих земаља на свету зато што је по територији мала, али има велики народ. У ситуацији када сте „један против свих“, најважнија је вера војника, а њу су Срби имали.

Овако, евоцирајући сећања на НАТО агресију на тадашњу СР Југославију, почиње разговор пуковник Жак Огар, некадашњи командант специјалних јединица француског контингента Кфора који је 1999. одбио наређење претпостављених и тако спасао манастир Девич од уништења.

Због овог чина одликован је Орденом Светог Саве, а на Дан државности Србије је добио и Златну медаљу „Милош Обилић“. У интервјуу за „Вести“ Огар говори о Косову, али и изазовима исламског тероризма који је постао већ свакодневица Европе.

Недавно сте изјавили да жалите због „криминалног чина“ НАТО-а 1999. године. Да ли сте употребили праву реч?

– Мислим да је то управо прави израз за напад на тадашњу СРЈ. То је била криминална акција НАТО-а.

Јесте ли били изненађени да ВЈ и поред толико ваздушних удара није претрпела веће губитке?

– Кад сам ушао на Косово, јуна 1999. године, из хеликоптера сам видео положаје југословенске војске на српско-македонској граници. Веома су добро осмислили тактику, позиционирање на терену и тврдим да би НАТО имао озбиљне губитке да је дошло до копнене инвазије, али и да би тај рат трајао много дуже него што ико може да претпостави.

Хоћете да кажете да су српски генерали тада надмудрили НАТО?

– Нажалост, нису их надмудрили, НАТО је победио у том рату. Али, српски војници су показали да су добри ратници, да су знали како да се парира ваздушним ударима јер агресија на СРЈ је био рат из ваздуха. То је била кампања која је за циљ имала да се створе психолошки услови за предају.

Ипак, прошле године сте изјавили да рат на Косову још није завршен?

– Није. Сви смо сведоци да тај рат још траје.

Значи ли то да Србија још има шансе да поврати део своје територије?

– Ситуација с Косовом је прилично конфузна. С једне стране, имате међународно право према коме република Косово не постоји. Ту државу нису признале ни УН, ни многе велике државе. Дакле, ако међународно право признаје Косово као део Србије, тада је просто неизбежно да Србија у једном тренутку поврати свој суверенитет у овој провинцији. Када ће се и како то догодити не знам, али знам да када се исрцпе све друге опције, а међународно право је прекршено, тада рат узима своје право. То правило је старо колико и свет.

И већина Срба сматра да се Косово може повратити само ратом. Велики део земаља света је већ признао „независност“, па је то готова ствар.

– Морам да вас исправим, чак и у Европи многе велике земље, попут Шпаније, нису признале Косово.

Француска јесте?

– Француска је направила лош избор, али верујем да ће већ за пар недеља имати могућност да исправи грешку.

Да поништи одлуку о признању? Да ли је тако нешто могуће?

– Наравно да јесте. Француска би на тај начин заправо повратила своју сувереност. За француске патриоте је неиздрживо да је наша земља „послушник“ америчких, а не својих интереса, а одлука о признању је била одлука подршке САД, а не поштовању међународног права.

Тешко је поверовати у такав сценарио.

– А зашто вам је тешко да поверујете? Од троје председничких кандидата, двоје њих, и Мари Ле Пен и Франсоа Фијон су то јавно изјавили.

Зар није такав исход нереалан у ситуацији када је Косову, да би и формално било држава, потребна још само војска?

– Све и да буде та војска буде формирана, нисам сигуран каква би то оружана сила била. Али, вас Србе то не треба да занима. Ви искључиво морате бити фокусирани на то да никада не одустанете од своје јужне провинције. То је база, то је основа свега. Наравно, потом је веома битно да се изврши дипломатски и медијски притисак на међународну заједницу. Али, то је могуће само ако се Србија ослони на праве пријатеље.

А то су?

– То је, дубоко сам уверен, Русија. Она вам је много бољи пријатељ од Америке или Британије.

И за Француску се говорило да је вековни пријатељ Србије. Где је, по Вашем мишљењу, нестало то пријатељство?

– То пријатељство није нестало, оно и даље траје несмањеним интензитетом, али морате разумети да Француска нису само њени легални представници. Они могу да чине пропусте, греше, то су ипак политичари. Много је важније шта о томе мисли традиционална Француска, а она и даље воли и поштује Србију. За мене је та Француска она права и једина, чак и уколико тренутно није та која влада.

Стопама деде и оца

* Из официрске породице, Жаку Огару су отац, деда и стриц били генерали. Рођен је 1955. у Сен Мандеу, а завршио је престижну Војну академију Сен Сир.
Неколико година је био официр у падобранским јединицама Легије странаца.
* Службовао је у више афричких земаља, Македонији, а каријеру је завршио после ангажмана на Косову 1999. године.
* Објавио је две књиге: „Сузе части“ 2005. и „Европа је скончала у Приштини“, 2014. године.

Заказали обавештајци

Очекујете ли пораз ИД?

– Рат против Исламске државе је кренуо у другом правцу тек 2015. године, када се у интервенцију укључила Русија. Ипак, биће потребно много времена да исламисти буду уништени.

Плашите ли се да се тај сукоби не пребаце на тло Европе?

– То се већ догодило, али није крива за све ИД. Већина терористичких напада у Француској су резултат лошег обавештајног рада наших служби. Саркози је буквално уништио ту обавештајну инфраструктуру, а при том је изградио правни апарат који могу једино да опишем речју „болесним“. Потребно је обновити обавештајну службу, али и изградити нови правни систем који ће бити праведан, али немилосрдан. У супротном, Француска и Европа ће се наћи у ситуацији у којој се нашла Југославија.

Спасавање Девича

Одбили сте наређење и тиме спасли манастир Девич. Међутим, убрзо сте изашли из службе мада вам се смешила успешна генералска каријера.

– Та цела 1999. је била јако тешка за мене, и професионално и приватно. Армију сам напустио на свој рођендан, 6. децембра, и то је за мене била веома болна одлука. Војска је била моја друга породица. Јесте, приређен ми је леп опроштај, добио сам и орден за заслуге, биле су присутне своје моје старешине, али сам ипак био веома тужан. Истовремено, баш у време када сам одлазио на Косово, мој отац је оболео од рака. Недуго по мом повратку је преминуо, а шест месеци касније је и моја мајка.

Ко вам је усадио љубав према Србји?

– То је био управо мој отац. Он је био генерал и научио ме је свему што знам, а највише љубави према Србима. Чак сам и о историји вашег народа сазнао од њега. Кад сам се вратио са Косово питао ме је само једно: „Јеси ли био добар према Србима?“ Имао сам одговор на то питање.