ФОРИН АФЕРС: Вучићев плес између Русије и Запада

Прелазак на умерену политику је омогућио премијеру Србије Александру Вучићу да задобије посебно место у политици Србије, као и да добије личну пажњу и подршку глобалних сила, каже у најновијој анализи политике премијера Србије угледни часопис Форин аферс.

На крају Хладног рата, изгледало је да ће линија између тзв међународне левице и деснице нестати. Али то се није десило. У ствари, како Русија поново потврђује своје сфере утицаја, а САД и европске силе граде своју коалицију, глобална политика је поларизованија више него у било ком тренутку од 1989. године, наводи часопис.

Неколико земаља на европској периферији, као што су Грчка, Мађарска, Македонија и Словенија, нагињу ка Русији. Неколико других држава мами економски напредак који Русија обећава преко свог ревитализованог енергетског пројекта Балкански ток. Дакле, то што је Србија, традиционални савезник Русије, изгледа спремна да иде на Запад, за западне лидере је добродошло изненађење. Ипак, остаје да се види, да ли ће ови рани сигнали постати стварност, наводи се у анализи.

Током јунске посете Вашингтону српски премијер је говорио о свом плану да изгради партнерски однос са Сједињеним Државама и Европом. Током говора у Школи за напредне међународне студије Универзитета Џонс Хопкинс, Вучић је објаснио да је за њега економски опоравак Србије приоритет.

Од преласка из комунистичког система ка тржишној економији, привреда Србије је доживела јак пад током ратова 1990-их, а тешко је погођена последицама кризе из 2008. која је захватила читав регион. Вучић је рекао и да ће стварање „отвореног и динамичног друштва” бити централна компонента његових реформи, поред економске реформе.

У свом говору је поновио и оно што је током прошле године у више наврата рекао својим европским колегама: да планира да се Србија придружи Европској унији.

Говорећи о приступању Србије ЕУ, Вучић је говорио о економским реформама које је покренуо, укључујући и мере штедње и смањење пензија.

У светлу грчке кризе, од пресудног значаја су његови покушаји да обузда потрошњу, поведе борбу против корупције, обнови правосудни систем нације, и промовише земљу као обећавајућу прилику за пословање, оцењује Форин аферс.

Са новом прозападном спољном политиком Вучић је у Европи већ проглашен за човека који је „Београд извукао из хладне сенке.„ Вучићеве планове за нову Србију су такође топло прихватиле и Сједињене државе.

Форин аферс упркос томе позива западне владе да застану, пре него што у потпуности прихвате Вучића.

Вучић је у Вашингтону опрезно нагласио кораке које је предузео да нормализује односе Србије са суседима.

Током говора у Вашингтону, говорио је о свом првом путовању у Босну у својству шефа српске државе, у мају 2014. године, и о посети Хрватској поводом инаугурације новог председника те земље у фебруару.

Србија је била у рату са обе земље, а Вучић је напоменуо и састанак са албанским премијером Едијем Рамом у Тирани, у мају прошле године, која је значила прву посету једног српског шефа државе Албанији за скоро 70 година.

Вучићева посета Вашингтону овог лета била је од пресудног значаја: она је значила прву званичну посету једног српског шефа државе САД у последњих 16 година.

Говорећи пред америчким дипломатама, он је објавио да Запад „неће имати проблема са Србијом у вези био ког њеног суседа”, а да је његов циљ да нација „буде поуздан партнер Сједињеним Државама”.

Настојао је да убеди публику да ће преокрет унутрашње и спољне политике Србије, после деценија лошег управљања, бити херкуловски задатак.

Сада Вучићева влада од Светске банке чека на одобрење 74 милиона долара кредита за реформу јавног сектора, а он има доста разлога да наглашава своја реформска пуномоћја и продобије пријатеље на Западу.

У ствари, Вучићу је потребна страна подршка, упркос чињеници да је његова популарност у Србији много већа од његових противника; у анкети рађеној прошлог јануара, око 53 одсто Срба је рекло да има поверење у своје вођство, док је рејтинг других политичара био једноцифрен.

Форин аферс сматра да је српски премијер ипак ухваћен у борбу за власт са садашњим председником Србије Томиславом Николићем, саоснивачем СНС, који је изгубио власт у странци, и бившим премијером Ивицом Дачићем, који је био председник владе пре Вучића, а сада му рапортира. Такође, у сенци чека и Војислав Шешељ, Вучићев бивши колега из радикалне странке, а сада политички ривал, који је, пошто је пуштен из Хашког трибунала из здравствених разлога, још једном преузео кормило СРС и обећао да ће политички срушити Вучића и остале бивше савезнике који су га напустили.

Западни лидери осећају да је он потенцијални бедем против радикалних гласова у Србији, и зато, оцењује часопис, могу бити мање склони да пажљиво погледају како он води земљу.

Форин аферс подсећа у том контексту да је Србија, која је наводно на путу ка чланству у ЕУ, одбила да се придружи санкцијама ЕУ према Русији

На питање зашто се Србија није придружила европским санкцијама, Вучић је рекао: „Ми не можемо наметнути санкције: морамо да једемо. То не значи да играмо на обе стране”.

Али ипак, контрадикторни сигнали су баш створили овакав ефекат, оцењује часопис.

Лист подсећа и да је у октобру прошле године, Путин допутовао у Београд да потпише споразуме са Србијом о трговини а између осталог и војној и техничкој сарадњи.

Када је Путин стигао у Београд, био је позван на војну параду којом се обележавало и учешће Совјетског Савеза у ослобођењу Југославије током Другог светског рата.

Насупрот томе, када је овог лета позван на прославу 4. јула у америчку амбасаду у Београду, Вучић је одбио да одложи седницу парламента, што је спречило владине званичнике да присуствују пријему.

Прелазак на умерену политику је омогућио Вучићу да задобије посебно место у политици Србије, као и да добије личну пажњу и подршку глобалних сила. Његово драстично политичко репозиционирање, у земљи и иностранству је вероватно само прагматизам. Креатори америчке политике треба да буду једнако прагматичан када је у питању Вучић, и да буду мало више скептични према његовом геополитичком ставу, закључује Форин аферс.

Тагови: Александар Вучић, Запад, Политика, Русија