ФЕСТ, ПОДСЕЋАЊЕ НА ЗЛАТНЕ ДАНЕ СРПСКЕ КИНЕМАТОГРАФИЈЕ: Кустурица – “сакупљач Палми”
Пре три деценије највише признање фестивала у Кану припало филму “Отац на службеном путу”, а пре 20 година “Подземљу”. Овогодишњи Фест подсетиће нас на “златне” дане наше кинематографије, специјалним пројекцијама ова два ремек-дела.
Када су мене питали у Сарајеву зашто ја нисам у Кану примио “Златну палму”, пронашао сам најбољи одговор и рекао: “Намештао сам паркет у стану пријатеља Младена Матерића!”
Овим речима се редитељ Емир Кустурица у аутобиографији “Смрт је непровјерена гласина” присетио свог великог тријумфа на Канском фестивалу 1985. године. Само деценију касније са “Подземљем” ће освојити још једну “Палму”. Овогодишњи Фест подсетиће нас на “златне” дане наше кинематографије, специјалним пројекцијама Кустуричиних ремек-дела “Оца…” и “Подземља”, која су пре 30, односно, 20 година тријумфовала на најугледнијој филмској смотри на свету.
Мада је у својој биографији већ уписао вредну награду, “Златног лава” у Венецији за први филм “Сећаш ли се Доли Бел”, новински натписи с почетка осамдесетих сведоче да Кустуричин пут ка првој “Палми” није био нимало лак. Снимање филма, по сценарију Абдулаха Сидрана, одлагано је неколико година, од редитеља се тражила дорада текста, додатна образложења, “уклапање у буџет”… У својој аутобиографији, Кустурица записује да му је све то личило као да “траже начин да охладе главу острашћеног уметника и постепено га одврате од снимања филма”.
Прича о оцу иза чијег се “службеног пута” заправо крије одлазак на Голи оток због наоко наивних примедби смештена је у 1948, време идеолошког разлаза Тита и Стаљина. Испричан из перспективе дечака Малика, филм говори о породици која је остала иза осуђеника и борби за преживљавање. Мада је редитељ покушавао да објасни да то није историјски филм, новинари су забележили сумње да у “Оцу на службеном путу” има “извесних идеолошких проблема”.
Тријумф у Кану прошао је без Кустурице, јер се кући вратио три дана пре краја фестивала. Тако је пропустио јавну честитку једног од својих узора и председника жирија те године Милоша Формана.
– Постављање паркета у Младеновом стану, као образложење мог недоласка по “Златну палму” био је покушај да духовитошћу избегнем опис лоших односа са босанском влашћу – записао је Кустурица.
Десет година касније, 1995, редитељ се, овога пута лично, попео на сцену у препуној дворани “Лимијер” и из руку Шерон Стоун примио другу “Палму” за “Подземље”. Мада је у Кан тада стигао као већ потврђени редитељ, Кустурица је, уместо на филмска питања био принуђен да одговара на политичке теме. Јер, филм са поднасловом “Била једном једна земља”, који говори о Београду, рату, Југославији победио је у Кану усред телевизијских прилога о рату у Босни. Новинаре је занимала и симболика последње сцене, кад се одваја комад земље на којој су јунаци и креће низ воду. “Да ли је то метафора Југославије”, питали су аутора.
– Тај филм је кројен од краја према почетку, прво сам знао крај, па тек онда почетак – записао је Кустурица у аутобиографији. – Када бих снимао наставак “Подземља” опет, унапред, знам крај. Сада не би више пуцала земља. Распукло би се небо на крају.
Тријумф тросатне приче те године у Кану испраћен је овацијама гледалаца и хвалоспевима критичара, али и једним скандалом.
Примајући “утешну награду” Гран при жирија, за свој филм “Одисејев поглед”, славни грчки редитељ Тео Ангелопулос је са бине поручио да “нема шта да изјави, јер је припремио говор захвалности за прву награду коју је очекивао”. Дан касније, вероватно у покушају да ублажи неуобичајени иступ на завршној церемонији, Ангелопулос је изјавио новинарима да је његов говор био – само неуспела шала.
И док су грчки медији преносили речи свог редитеља да “трофеј и награда не говоре много о филму”, већина светских новинара писала је хвалоспеве о двоструком освајачу “Златне палме”. Француска штампа је писала да је победа “Подземља” била “једина могућа”, “Њујорк тајмс” је своје читаоце обавештавао о “магији Емира Кустурице”, италијанске новине су говориле о “величанственој уметничкој победи”, а шпанске га називале “сакупљачем Палми”.
– Кан је једина сцена која редитељима из малих земаља омогућава улазак у светску кинематографију – изјавио је тада Кустурица.
На најпрестижнијој филмској смотри, српски редитељ и даље ужива статус звезде, без обзира да ли црвеним тепихом на “Кроазети” корача као аутор или као члан жирија. О његовом угледу у Кану сведочи и директор фестивала Тјери Фремо, који сваке године редовно посећује “свог пријатеља” на Мокрој Гори, током “Кустендорфа”.
ОКУПИРАЛИ ПЛАТНО
Београдска публика, која воли победнике, на светској премијери “Подземља” спремила је величанствен дочек екипи. “Новости” су тада забележиле да је неколико хиљада заљубљеника у филм чак два сата пре пројекције “окупирало” плато испред “Сава центра”.
– Канска премијера није се много разликовала од београдске. Филм је успео да продре до свих гледалаца без обзира одакле су – рекао је тада Славко Штимац за наш лист.
Тагови: Емир Кустурица, Кан, Кинематографија, Фестивал, Филм
