ФЕЂА ДИМОВИЋ, БЕОГРАДСКИ СИНДИКАТ: Чавез и Гадафи нису желели да буду марионете

Наша борба има смисла утолико колико је битно рећи нешто без страха. Ако нас већ силују, не треба да облачимо танге и халтере и да им се лепо намештамо већ треба да констатујемо где је проблем и да се против тога бунимо колико год можемо, каже Феђа Димовић из „Београдског синдиката“.

Песма Систем те лаже „Београдског синдиката“ (БС) највећи је регионални хит са више од осам милиона прегледа на Јутјубу за две недеље. Феђа Димовић, један од чланова БС каже да су је снимили пре три-четири месеца и да су је објавили за време избора не би ли још јаче одјекнула.

„Имали смо срећу да направимо сјајан спот који је употпунио речи песме и кад је то кренуло, схватили смо да ћемо имати репризу онога што смо имали са Говедином, али ово је превазишло то што се дешавало 2002. Песма је на исти начин схваћена и у региону и у неким другим земљама јер видим да људи траже превод песме на енглески, да је популарна у Русији. То су неке универзалне теме које не тиште само људе у Србији, што и јесте била наша идеја јер ова песма је више антиглобалистички настројена него што је дневно-политички као што је била Говедина. Схватили смо да су дневна политика и политичари који тренутно воде Србију потпуно небитни и да је више битан тај систем, односно крупни капитал и мултинационалне корпорације које владају светом и које утичу на то да политичка сцена у Србији изгледа као што данас изгледа“, каже Димовић.

Како бисте дефинисали „систем“?

— За мене је систем тај крупни капитал. Кад погледате књиге економиста који су критички настројени према неолиберализму и постмодернистичком друштву, схватите да врло мали проценат људи, власника капитала, држи комплетан не само капитал већ и ресурсе на овом свету, са тенденцијом да преузму све. У свим земљама где успостављају своје марионетске власти и где се успоставља такав поредак који ће ићи наруку не грађанима већ управо тим мултинационалним корпорацијама, ми обични људи треба да будемо њихови робови. Кад погледате да су главна мантра свих евро-оријентисаних политичара управо те стране инвестиције које нама, наводно, треба да спасу живот и да је главна идеја да се даје власницима страних фабрика субвенције од 10.000 евра да би запослили некога ко ће сутра радити за 200 евра и мокрити у пелене, као што је случај у „Јури“, онда схватимо да је то тај систем. То је тај либерално-капиталистички сурови систем где је човек човеку вук и где се ради на томе да се заради што више новца за тај мали број људи по цену да ми сви живимо лоше.

У једној песми спомињете Гадафија и Уга Чавеза као лидере слободног света наспрам бројних марионета. Колики део планете је, по вама, слободан?

— Чавез и Гадафи су примери људи који нису желели да буду марионете и знамо како су завршили. Либија је била земља која је имала леп живот и социјалну правду, а Гадафи се трудио да либијска нафта припада либијском народу, а њега су буквално растргли на улици и сад имамо пет фракција које се међусобно сукобљавају, имамо терористичке нападе, опште сиромаштво, хаос. Чавез који је национализовао мултинационалне корпорације и заузео став да венецуеланска нафта треба да припадне венецуеланском народу, умро је под неразјашњеним околностима, од канцера кога је ко зна како зарадио. Било је још таквих примера у историји. Помињемо и Исланд, зато што је народ Исланда кад су пропале велике банке и кад је Влада Исланда хтела да уради исто што и Обама у САД — да упумпа новац пореских обвезника у пропале банке — улетео у банке и покушај да се народ оглоби није успео. Они су чак одјавили ММФ и обуставили преговоре са ЕУ и народ Исланда је реаговао на прави начин. А марионета има свуда. Барак Обама је само пример једног човека који би на папиру требало да буде најмоћнији политичар на свету пошто је лидер највеће силе, како они кажу „лидер слободног света“, али долази на власт новцем са Волстрита који потиче од крупног капитала и он је одговоран њима а не народу који га је бирао.

Помињете и Асада у тој песми. Шта мислите каква је његова судбина и колико је у његовом отпору свим силама које су га удариле допринела Русија као други најважнији међународни чинилац?

— Асад се, за сада, некако батрга. Интересантно је да су и Асада и Гадафија, лидере једине две исламске државе које су биле секуларне и социјалистички опредељене, прогласили за дикататоре, а да Саудијску Арабију, где људима секу главе насред трга и окаче лешеве да висе на крановима, нико не опомиње за недостатак људских права и демократије. Видећемо каква ће бити Аасадова судбина. Појава Русије у Сирији спречила је да он буде скинут с власти у тренутку кад је изгледало да ће то бити готова ствар, поготово што смо с једне стране имали Турску која финансира наводне побуњенике, а са друге стране ДАЕШ који је под протекторатом САД. Међутим, питање је да ли ће Русија бити до краја принципијелна или ће зарад неких других глобалних интереса и договора пустити Асада низ воду. Мислим да ни то не би било изненађење.

Да ли видите неку клицу мултиполарног света, односно да ли видите неки „други свет“ наспрам тзв. „слободног света“ у који улазе Русија, Кина, Бразил, Индија?

— Видим клицу тога и искрено се надам да ће таква нова геополитичка подела света заживети, јер би нама Србима, који живимо на месту где се свет поделио на Исток и Запад, то одговарало. Кад смо имали јаку Русију, онда је и Србија могла у тој констелацији да нађе неко своје место. Нисам заговорник идеје да Србија треба да буде везана блоковски за било коју страну. Ми у целој тој причи треба да тражимо своје место и да водимо политику која нама највише иде у корист.

Може ли Србија у овом тренутку да води такву политику?

— Србија са овим људима који је тренутно воде тешко да може да буде бастион слободе. Ми као мала и богата земља пољопривредним ресурсима, можемо лако да се организујемо и да усмеримо све у пољопривреду и будемо главни произвођачи органске хране.

Кажете да Србија не може у овом тренутку да води слободарску политику, па је логично питање има ли ваша борба смисла у овом окружењу?

— Наша борба има смисла утолико колико је битно рећи нешто без страха. У тренутку кад нам је отето Косово и кад је једнострано проглашена независност, написао сам текст који се звао Да урламо када нас боли. Дакле, није могло да се реши то питање, али је идеја била да, ако нас већ силују, не треба да облачимо танге и халтере и да им се лепо намештамо већ треба да констатујемо где је проблем и да се против тога бунимо колико год можемо. Ако не сада, онда нека то остане негде урезано у мозговима млађих генерација. Ако нико не прича о томе, а са друге стране се врши невероватна пропаганда да прихватимо све што је лоше и што нам се намеће, онда ће то постати опште стање свести нације. И генерално постаје, јер смо толико апатични да више никог није брига шта нам се дешава нити се ко буни и зато је песма Систем те лаже изазвала толику пажњу јер су људи препознали да је коначно неко изашао и нешто рекао, ништа ново и епохално, али је на уметнички начин дефинисао нешто што сви знамо, директно у главу и без икаквог страха. Мислим да је таква ствар увек преко потребна.

Да ли се слажете са реченицом Тонија Парсонса која гласи: „Музика не може променити свет, али може променити тебе“?

— Не слажем се, јер ако свако може да промени себе, онда може да промени и свет. Ја бих се ту вратио на речи владике Николаја који каже: „Да би победио зло око себе, прво мораш да победиш зло у самом себи“. Ми годинама, осим што причамо о политичком и економском систему, причамо и о систему вредности који се овде изгубио. То су неке основне људске вредности које сви узимамо здраво за готово као да су оне нешто што се подразумева, а видимо да се то полако губи. Причамо о потреби да истрајеш да будеш добар човек. Кад бисмо сви били добри људи, мислим да би такав систем вредности изнедрио неке нове лидере који би ову земљу усмерили на прави пут и водили је у интересу свих нас. Данас је већи проблем што се млађе генерације угледају на људе који воде ову земљу и главна им је идеја да постану подмладак неке политичке партије, не због идеологије, већ због чисте користи.

Ових дана имамо две годишњице везане за Јосипа Броза Тита. Како Вам данас изгледа то време у контексту система вредности који је у то време постојао, какав год он био?

— Ми смо последња генерација пионира и од малена смо под утицајем те пропаганде и неких лажи, али са друге стране, постојао је систем вредности. Као Титови пионири имали смо оно: поштен, истрајан, одан… цео сет порука које су садржане у речи „пионир“, имали смо емисије на телевизији која је тада била другачија него сада, из културе и образовања. Која је разлика између тадашње и садашње државе? Тада је постојала држава. Неко се у тој држави, каква год она била, бавио и културом и образовањем и васпитањем. А пошто ово није држава него протекторат, ми живимо у стању општег хаоса где је све дозвољено и све се мери кроз новац.

Из целе ваше досадашње приче, дало би се закључити да нема смисла гласати на изборима у Србији, али сте у једном скорашњем интервјуу рекли да редовно гласате. Зашто излазите на изборе ако је све тако црно?

— Увек излазим на изборе са идејом да треба дати глас некоме ко прича другачију причу од оне која је мејнстрим, али нисам од оних који очекују да ће се на изборима десити не знам каква промена. Искрено кажем, нисам био заинтересован шта ће се све издешавати јер сам очекивао да ће резултати овакви бити. Међутим, кад се десила ова срамота са изборном крађом, где је потпуно јасно да владајућа странка и премијер Вучић имају намеру да оборе део опозиције испод цензуса како би добили већи број мандата, онда сам сматрао да као слободан човек морам да дигнем глас против тога. То је таква брука и срамота.

Ја гласам од времена Милошевића и не памтим да је неко овако бахато, глупо и провидно крао као што краду Вучић и СНС. Драго ми је што се опозиција ујединила, без обзира на идеолошке разлике, али нисам видео да се међународна заједница огласила на начин на који су оптуживали Милошевића 5. октобра, па видимо да су ови што воде државу добили мандат од Запада да раде шта хоће — могу да краду, лажу све док испуњавају шта се од њих захтева. Никад нисам био за Чедомира Јовановић, његова политика је супротна од онога за шта се ја залажем, али кад би га покрали, а било је и таквих назнака, нормално је рећи да си против тога јер не желиш да живиш у земљи у којој се тако нешто дешава. Шта смо ми онда? Нека афричка земља у којој ће сутра доћи неки ворлорд и све ће нас стрељати на улици. Ако данас дозволимо изборну крађу, сутра ће се завести диктатура и на крају ћемо имати Аргентину ’70-их где ће људи нестајати у току ноћи ако говоре као што ја сада говорим. Морамо негде подвући црту и почети да се боримо за основне, пристојне ствари.

Који су даљи планови БС?

— Прво, да завршимо албум који смо почели да радимо маја прошле године. Радимо га колико можемо да стигнемо пошто смо људи који се не баве професионално музиком и имамо своје послове и обавезе. Идеја је да се албум заврши, да се избаци још неки спот, и наравно, концерти. Кад завршимо албум, намеравамо да направимо већи концерт у Београду.

Арена или Ушће?

— Не знам, видећемо. Можда Ташмајдан који је поново отворен и где смо увек имали жељу да наступимо. Мало је сад проблем што не постоји више „Београдска арена“ већ „Комбанк арена“ а да наступамо на месту које носи име по банци, а ми се боримо против банкарске олигархије, не иде једно с другим.

Тагови: Београдски синдикат, Феђа Димовић