Фантастични свет Михаела Мартенса: Легенда о егзодусу Срба са КиМ и друге приче

Већ сте чули све могуће теорије, погрде и покуде о косовском миту, измишљеној српској фасцинацији, како се представља у тим памфлетима, некаквом битком која се наводно одиграла 1389. године на неком Косову и у којем је неки изфантазирани кнез Лазар изашао на мегдан турској војсци, која је можда једина била стварна у целој причи.

Време је за нову „демонтажу“: распакивање „српске легенде о езгодусу Срба са Косова“ и Метохије, како то назива немачки новинар Михаел Мартенс. Уз чланак у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ за који ради, Мартенс на Иксу растура за вас „легенду о егзодусу“ уз помоћ броја здравствених осигураника и података којих нема у публикацијама на које се позива.

Мартенсов закључак је да се број Срба пензионера, ученика основних школа, новорођених беба, смањује у сличним процентима као и у Србији и да Срби напуштају тзв. Косово, као што то чине и они у централној Србији, али и као што Хрвати одлазе из Хрватске, а Бугари из Бугарске. Да ли нам ту Мартенс из нехата открива понешто о Европској унији којој тежимо? Становништво две чланице ЕУ подједнако бежи из своје земље као што и Срби беже из своје, јадне, уназађене и не-ЕУосвећене.

Мартенсов метод разоткривања српске легенде о егзодусу, како нам је сам објаснио, био је да нас убије сопственим оружјем: подацима из званичних српских статистика које је обрадила „фантастична Европска иницијатива за стабилност“ (ЕСИ). Из њих Мартенс извлачи закључак да никаквог егзодуса није било и да Срби на КиМ живе сасвим лепо и нормално, у складу са генерално опадајућим европским трендом.

Пре него што пређемо на Мартенсове бројке, ево мало званичних података којих код њега нема, ако је баш потребно илустровати очигледно статистикама.

„Комесаријат за избеглице и миграције је марта 2000. године у сарадњи са Високим комесаријатом Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) организовао попис интерно расељених са Косова и Метохије, када је регистровано 187.129 лица. У периоду од 2000. до 2005. године, са Косова и Метохије дошло је још око 20.000 лица, тако да је крајем 2005. године број интерно расељених лица у Републици Србији без Косова и Метохије износио 209.021 лице, а тренутно их је 196.140“, наводи се на званичном сајту Комесаријата.

Мартенс почиње са подацима о здравственим осигураницима и наводи: године 2017. било је око 109.000 Срба осигураника на тзв. Косову, а шест година касније 107.000 – и где је ту егзодус, пита се Мартенс.

Као прво, 2017. године осигурано је било 109.433 људи. Као друго, то није 109.000 Срба јер Републички фонд за здравствено осигурање даје само укупан број здравствених осигураника – не разврстава их по националности. А можда би Мартенс био шокиран открићем да РФЗО не осигурава само Србе. Коначно, он наводи 2017. годину: после дивљања ОВК, после НАТО бомбардовања, после мартовског погрома, после проглашења једностране независности.

Мартенс даље износи податке о броју ђака у основним и средњим школама, па каже 2004. године било их је мање од 14.500, а 2021. мање од 10.700, с тим што је такав пад, од око 25 одсто, забележен и у српским школама.

Заобилажење година као што су, на пример, барем 1998. или раније, примећујете постаје већ Мартенсов манир. Па ево да га прекинемо овде: према подацима из Пописа становништва из 1991. године на Косову и Метохији у узрасној групи од пет до 19 година, дакле нису баш све школска деца, био је 47.601 Србин. За разлику од здравствених осигураника који се приликом издавања здравствене књижице не изјашњавају о националној припадности, на попису се испитаници изјашњавају о томе, па овај податак треба узети као релевантан.

Мартенс се приликом изношења података о ђацима, даље позива на званичне публикације: „Општине у Србији 2005 – Редовне основне и средње школе, 2003/2004, Крај школске године“, „Основно образовање – крај школске године, 2020/2021, број ученика у редовним школама“ и „Број ученика на почетку школске године по полу и разредима“, 2023. У ове три публикације на званичном сајту Републичког завода за статистику, који је и њихов аутор, података за Косово и Метохију – нема.

Као што их нема ни у пописима из 2002. и 2011. године „због непостојања основних услова за његово обављање“, како је образложила ова државна институција. То непостојање основних услова, међутим, није за Мартенса проблем, као што не види никакав проблем у томе да се позива на новинске текстове у којима се говори о „броју ђака у српским срединама“.

Ако су сви ђаци одређене националности на некој територији сконцентрисани само у одређене средине – да ли то пали неки аларм или је са тим све ОК. Можда је гето, али је земља у којој се живи као у ЕУ, како нас поучава Мартенс.

Немачки новинар дијагностикује да је пад броја пензионера већи него у Србији, али како каже, „пензионерски егзодус“ траје деценијама и то није ништа ново.

Занимљиво је како је Мартенс само код пензионера дијагностиковао вишедеценијски егзодус, а промакло му је да деценије потегне и код неких других старосних група Срба код којих није добацио даље од 2004. године.

Није, зато згорег, подсетити се шта је било пре више деценија у бројкама и вратити се Попису из 1991. године. Дакле, према тим подацима на КиМ је живело 194.190 Срба. Ко би хтео да оде и корак даље видео би да их је 1981. године било 209.497, али да не ширимо причу.

Колико данас има Срба на Косову и Метохији то су само процене, а председник Србије Александар Вучић у јавности најчешће говори о броју од око 95.000 Срба на КиМ.

Дакле, 194.190 Срба у 1991. години и 95.000 њих 2021. године.

Треба ли поставити питање: где је ту егзодус или вам треба дигитрон?