Ф. РОДИЋ: Зона сумрака – небо над Великом Хочом

ИСКРА на Фејсбуку

фото: СПЦ/Епархија зворничко-тузланска

Приштина, а и многи други у региону и свету, требало би да схвате да, за разлику од признања једнострано проглашене независности Косова, Нобелову награду није могуће повући. То што они доделу признања Хандкеу оспоравају на политичком, а не на књижевном нивоу говори само о томе да је њихова перцепција награде и уметности потпуно погрешна.

Салман Ружди, један од најчувенијих писаца на свету, не толико због квалитета свог дела, колико због контроверзи и гнева које је оно изазвало широм (муслиманског) света, предложио је 1999. године свог колегу Петера Хандкеа за „Међународног морона године“, „награду“ коју додељује британски „Гардијан“.

Када су га двадесет година касније из редакције овог листа позвали да прокоментарише доделу Нобелове награде за књижевност аустријском писцу, Ружди је одговорио да „нема ништа ново да дода, али да остаје при ономе што је ономад написао“ – да је Хандке „морончина“ због „серије пасионираних апологија геноцидном режиму Слободана Милошевића“.

Ко год имало зна о Руждијевом животном путу, биће изненађен одлуком овог писца да остане при нечему што је написао пре две деценије, посебно ако се узме у обзир да је због сопствене користи, безбедности и живота био спреман да се одрекне свог дела, књиге која га је прославила, уверења, ставова, принципа. Он је, наиме, 1990. суочен са исламском фатвом и проблемима које му је стварала чињеница да су сви муслимани на свету позвани да га убију, изјавио да се враћа исламу и да с гнушањем одбацује своје дело „Сатански стихови“.

Пошто тај покушај није имао успеха међу муслиманима, иначе несклоним праштању када је вређање њихових светиња у питању, Руждију није требало много да се поново порекне и јавност обавести да се, када се кајао, само „претварао“. За разлику од Руждија, Ханкде никада није одустајао од својих принципа. Ни када га је либерални Запад, због његове подршке сатанизованом српском народу, бојкотовао и гурао на маргину. Награде и признања које српски пријатељ Хандке није добио ускраћене су му због његових ставова, а оне које је добио, укључујући и ову најновију, добио је упркос тим ставовима.

Руждијев став само је ехо преовлађујућег мишљења и о Хандкеу, и о „његовим“ Србима које имају либерални Запад и српски пријатељи у окружењу. Никога не чуди што су бројни у окружењу, од лидера хрватске државе, преко Сарајева, до Приштине на Хандкеов успех реаговали алергијом каква се јавља само још код албанских чланова косовске изборне комисије када им у руке доспу коверте с гласовима из централне Србије. Не чуди што Вљора Читаку Хандкеа пореди с апологетама нацизма и екстремног исламизма, јер су њој Срби управо то – највећа могућа пошаст на лицу Земље, или што се Едију Рами „повраћа“ (горепоменута алергија).

Не чуди што косовски Албанци, уверени да се и ова награда, попут признања њихове независности, може повући, расписују којекакве петиције. Не чуди ни што су против тога Шефик Џаферовић, „Мајке Сребренице“ или хрватско Министарство спољних послова. Чудно је и поражавајуће што и неки унутар српског друштва имају исту алергију као и сви претходно наведени. Тако су се писац Иван Ивањи и издавач Гојко Божовић сложили да је Хандкеова љубав према Србији, Србима и српству само плод његове потребе да „непрестано провоцира јавност“, те да би да је Србин, како је Ивањи рекао, „стопроцентно био за Албанце“. Какав је то „прелом мозга“ када је неко просто неспособан да схвати да би било ко разуман могао да из неког принципа и смисленог става буде уз Србе? Не могавши, за разлику од Руждија, да му одузму неспорни интелект, а истовремено нити да појме да ико здрав може волети и разумети овај народ, они то приписују његовој ексцентричности, лудилу, неконтролисаној потреби за провокацијом.

Јер ко би нормалан могао да воли „рупчагу“ попут Велике Хоче и крезубе и затуцане житеље те косовске енклаве? Ко нормалан може да мисли да Велика Хоча може бити „место са Божјим благословом, али пуно несрећних људи“ и да „воли да разговара и пије вино са тим људима“, као што је Хандке рекао. А шта, него провокација и „несналажење на просторима политике“, може бити пишчева одлука да овом месту поклања шестоцифрене суме новца?

Занимљиво је и што Ружди, којем је био узор, ни „ПЕН Америка“, који му је објавио читуљу пре четири године, ни косовски Албанци, ни Бошњаци, а камоли Хрвати никакав проблем нису имали с ангажманом Нобеловог лауреата за књижевност из 1999. године Гинтера Граса, који се борио у Вафен СС дивизији „Фрундсберг“. Када је, после 60 година, признао јавности своју улогу у Другом светском рату, Грас је рекао да је „био регрутован“, али истина је да се у СС није регрутовало – тамо се ишло добровољно и није се баш лако „уписивало“.

Ово није сметало ни Ивањију који с поносом истиче да се с немачким писцем „спријатељио“. Да ли је могуће да је у данашњем свету боље бити нациста, него волети Србе? Да цитирамо Вљору Читаку и њен твит о Хандкеу: „Нешто је пошло по злу.“

Аутор: Филип Родић

standard.rs, Печат

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.