ЕВО ШТА НАС ЧЕКА: Ово је Сорошев план за Србију!

Како присталице Саше Јанковића праве поделу на подобне и неподобне медије, и како лица повезана са Џорџом Сорошем праве невидљиву мрежу у Србији која сад намерава да се укључи и у избор нашег председника

Прошле недеље сазнали смо да ће кандидат кога ће на председничким изборима следеће године подржати Демократска странка морати да подржи увођење санкција Русији. Ове пак недеље сазнадосмо и да би, а да тога нисмо ни свесни, и Џорџ Сорош на изборима у Србији могао да има, такорећи, сопственог председничког кандидата, и права је штета – за потенцијалног кандидата, то јест – што Сорошу у последње време, од брегзита до пораза његове кандидаткиње Хилари Клинтон, невидљиви политички инжењеринг баш и не иде онако успешно као што је навикао…

ГЛОБАЛНИ ШПЕКУЛАНТ

Најпре о том Сорошевом прикривеном политичком инжењерингу, тек да отклонимо евентуалне сумње око тога да ли овај шпекулант глобалном филантропијом заиста има политичке циљеве које спроводи подаље од очију јавности коју ти његови циљеви директно погађају. Укратко, да, заиста их има, и заиста их, и то с предумишљајем, спроводи у потаји. Али не верујте нама на реч да је тако. Сам Сорош то, наиме, признаје, у документу „Циљеви и стратегије 2014–2017“ његовог Института отвореног друштва за европске политике (ОСЕПИ) који је део глобалне Фондације за отворено друштво (ОСФ); овај документ, узгред буди речено, није био намењен (и) нашим очима али је, ето, захваљујући хакерској организацији дцлеакс, објављен на интернету да га сви проуче. „Мисија ОСЕПИ-ја састоји се у неговању отворених друштава кроз притисак на политике ЕУ, законодавство, финансирање и политички утицај“, наводи се у првој реченици овог документа који је, иначе, углавном посвећен стратегији борбе против „нових политичких играча који покушавају да подрију инфраструктуру коју су ОСФ и његови партнери пажљиво однеговали током последњих деценија“. „Наредни мандат Европске комисије и парламента пружа нам свежу прилику да извршимо утицај на агенду ЕУ“, признају отворено овај човек и његови сарадници своју намеру да се – неизабрани, што ће рећи, недемократски – умешају у политичке процесе који би морали да буду и демократски и транспарентни. И то чине тајно, свесни онога што чине: „Знаћемо да успевамо када се ЕУ одазове на нашу акцију. Често желимо да други присвоје заслуге, јер желимо да допринесемо више него да за то покупимо заслуге.“ Главни начини деловања, како су набројани у овом документу: „директни контакти с доносиоцима одлука“, „генерисање медијске пажње око наших тема“, „стварање нових политичких агенди“, „окупљање савезника изнутра, који ће спроводити наше циљеве у свом свакодневном раду, на пример, дипломате додељене Служби ЕУ за спољне послове“, „притисак цивилног друштва на политику“… „Начини утицаја ЕУ високо су развијени и отворени за наш инпут“, наводи се даље, и додаје да „ОСЕПИ има више капацитета и бољи приступ него већина других невладиних организација (НВО), тако да ми можемо да одржимо конзистентан притисак којим ћемо постепено обликовати структуре ЕУ… Иза затворених врата, употребићемо наш приступ доносиоцима одлука у ЕУ“. Каже се још и да ће се ангажовати како би се (на изборима за ЕП који су имали да уследе) „редуковао број опонената отвореног друштва“ и да ће се ангажовати код „паневропских партија како би утицали на њихове изборне програме и тактике у кампањама“, и да ће „у Бриселу и у националним престоницама извршити притисак за спровођење промена кроз сарадњу с НВО-има и фондацијама које деле наше циљеве и имају улогу у њиховом спровођењу“…

Укратко, да резимирамо овај део приче, имамо посла с човеком и организацијом који никада нису изашли ни на једне изборе, нису дакле пружили прилику народу да се изјасни о њима и њиховим циљевима, а који свеједно, без трунке демократског легитимитета, користе свој новац и свој утицај на политичаре, бирократе, медије, невладине организације…, за спровођење сопствених циљева. Какви год ти циљеви били, они се очигледно спроводе недозвољеним, недемократским средствима.

АПЕЛ САШИ ЈАНКОВИЋУ

Али какве све то има везе са апелом овдашњих јавних личности овдашњем заштитнику грађана Саши Јанковићу да се кандидује на председничким изборима у Србији следеће године? Реч је, за оне који га можда нису приметили, о апелу „100 јавних личности“ који су, у организацији НВО „Грађански став“, до ове среде потписале 1.182 особе, а у коме се каже да се Србија „већ годинама суочава са дубоком и тешком кризом која прати недовршену транзицију државе и друштва… Грађани Србије имају прилику да почну да мењају ствари на председничким изборима следеће године“. „Са несумњивим легитимитетом директно изабраног представника грађана, председник може и мора да утиче на Владу Србије и буде корективни фактор у извршној власти. Председник мора да буде човек који равноправно разговара са партнерима из других држава, и чијих се поступака и изјава нико у Србији неће постидети. Ми, долепотписани, позивамо актуелног Заштитника грађана Сашу Јанковића, коме следеће године истиче мандат, да се кандидује за функцију председника када за то дође време, као нестраначки кандидат групе грађана… Одмереност, храброст коју је показао у тешким тренуцима, посвећеност одбрани владавине права и заштити људских права, професионални резултати у изградњи важне институције – гаранција су да би Србија у њему добила председника каквог заслужује“, наводи се у апелу јавних и осталих личности. Лепо, а томе додајемо и закључак да је између аутора апела и самог Јанковића било извесне координације пре његовог објављивања, ако не и раније. „Нисам изненађен апелом да се кандидујем за председника Републике, знао сам да се потписује“, наводи сам Јанковић (у реаговању које је објавио на интернет-сајту Заштитника грађана, што би се могло схватити и као злоупотреба државне функције у приватне сврхе, но добро), из чијих речи закључујемо и да потписницима, када је сазнао шта потписују, није рекао да то не чине јер му не пада на памет да се кандидује за председника; да им је то, наиме, рекао – претпостављамо – они би од свог узалудног апела одустали.

ГРАЂАНСКИ СТАВ

О Саши Јанковићу зна се много тога. Јавност је још боље упозната с ликом и делом многих међу долепотписанима, попут писца Драгана Великића, редитеља Горана Марковића, глумаца Небојше Глоговца, Воје Брајовића, Бранке Катић, Николе Која…, бивше председнице Врховног суда Србије Виде Петровић Шкеро и бившег судије тог суда Зорана Ивошевића, водитеља Игора Бракуса, новинара Душана Машића, Михајла Ковача, Бошка Јакшића… и да не набрајамо даље.

И све је то сасвим у реду, него, приметисмо да само ништа не знамо о покретачу читаве акције, о НВО „Грађански став“ на чијем интернет-сајту ни слова нема о оснивачима и члановима овог удружења, о његовим финансијерима и донаторима… Ништа осим адресе, Кнеза Милоша 4 у Београду, што је иначе адреса Куће људских права и демократије чији су оснивачи Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права и Центар за практичну политику. Претрагом регистра Агенције за привредне регистре дођосмо пак до податка да је Удружење „Грађански став“ основано недавно, 20. септембра ове године, а заступник му је Драган Поповић који је истовремено и заступник и директор оног Центра за практичну политику који је међу оснивачима Куће људских права и демократије и на чијој се адреси сад налази „Грађански став“ који апелује на Сашу Јанковића да се кандидује за председника Србије.

Елем, да не бисмо нагађали, „Грађанском ставу“ упутили смо неколико питања; верујемо, сасвим оправданих будући да је реч о организацији која се укључује у политички процес у Србији а о којој јавност не зна ништа, а то, јел’, није ни лепо ни демократски а ни транспарентно. Питали смо ко су чланови и руководиоци овог удружења, какав је однос „Грађанског става“ с Кућом људских права и НВО-има који је чине а са којима дели адресу, питали смо, најзад, и ко финансира ову НВО: „Да ли сте, и од кога, до сада добили прилоге, донације, поклоне и/или финансијске субвенције, како је уопште финансиран досадашњи рад удружења, да ли сте (из којих извора и у којим износима) обезбедили средства за ваш будући рад, односно да ли сте и код којих организација и у земљи и у иностранству аплицирали за доделу средстава, за које пројекте и у коликом износу?“ „Како члан 14 Статута вашег удружења наводи да је ’рад Удружења јаван’“, закључили смо обраћање „Грађанском ставу“, „а члан 2 међу циљевима Удружења наводи и промовисање владавине права и демократизације, а уз то сам уверен и да делите моје мишљење да је што већа транспарентност свих учесника у политичком процесу од кључног значаја за даљи процес демократизације и успостављања владавине права, надам се брзим и исцрпним одговорима на ова питања.“

ПОДОБНИ И НЕПОДОБНИ

Уследио је одговор: „Не дајемо изјаве за ’Печат’. Поздрав, Драган Поповић, председник, Грађански став, Кнеза Милоша 4, Београд.“ Па је уследило наше питање: „Зар вам се не чини да оваквим ставом стварате листе подобних и неподобних медија и тиме, директно, негирате прокламоване циљеве сопственог удружења? Или је пак ово начин да избегнете да одговорите на конкретна и легитимна питања која сам вам поставио?“ Одговор Драгана Поповића свео се на потврду наше сумње о списковима подобних и неподобних медија, и неколико личних увреда на које нисмо нашли за сходно да одговоримо јер нас такав начин комуникације не узбуђује а при том је и непристојан. „Господине Врзићу“, написао је Драган Поповић, „иако ваш рад не ценим нимало, то ми није од значаја за одговор на питања (а сва су питања легитимна), те бих вама одговорио да радите за неки други медиј. Али ви радите за Милорада Вучелића… Нема теоретске шансе да бих себи могао да опростим да ми се изјава у било ком контексту нађе у његовим новинама.“

Мишљење Драгана Поповића је, наравно, његова лична ствар на коју он има право као и било ко други, али пажњу, па и забринутост, овде завређује овако јасно демонстрирана тоталитарност свести која не дозвољава право на другачије мишљење, а која уз то не исказује намеру да остане затворена међу своја четири зида већ, напротив, демонстрира заинтересованост да се прошири на читаву Србију тиме што би њен жељени представник Саша Јанковић заиста постао председник наше земље. С тим у вези, како Саша Јанковић, и као заштитник грађана и као потенцијални кандидат Драгана Поповића, реагује на Поповићево разврставање медија на подобне и неподобне, увреде да и не спомињемо јер је то у домену личног сензибилитета и васпитања? Такође, како на ово реагују остали потписници Поповићевог апела Јанковићу, будући да се у апелу који су потписали каже и да је „дијалог о идеолошким разликама неопходан и треба да постоји у сваком демократском друштву“ и говори о „темељним вредностима демократије, владавине права и заштите људских права“? У случају Драгана Поповића ова је борба, очигледно, веома недоследна и/или поприлично лицемерна, и питамо се – углавном реторички – да ли су такви и остали који су се потписали испод његовог апела Саши Јанковићу? Што би значило да су га кандидовали под лажним изговором.

СРПСКА МРЕЖА ЏОРЏА СОРОША

Но кудикамо је значајније – за општи контекст нарочито – Поповићево избегавање да пружи информације које смо затражили, пре свега, у вези с финансирањем и везама „Грађанског става“, организације за коју се, с обзиром на скорашњи датум оснивања и с обзиром на то да је апел Саши Јанковићу једина досад идентификована конкретна акција коју је „Грађански став“ предузео, може посумњати да је управо у ту сврху и направљена. Кога „Грађански став“ сакрива? Ово је питање утолико важније што је, понављамо, овде реч о организацији која тежи да се директно укључи у политичке процесе у нашој земљи, те је сасвим природно, обавезно заправо, да јавност сазна ко финансира њене активности. Тим пре ако се сви слажемо, а слажемо се, да је транспарентност у финансирању политичких партија од виталног значаја за опстанак демократских процеса, и нема разлога да исту обавезу немају и сви остали учесници у политичком животу, и наше земље а и иначе, ако се већ тврдимо да живимо у демократском друштву.

У сваком случају, оно што нам није дато да сазнамо директно покушаћемо да наслутимо индиректно, пратећи јавно доступне изворе и везе креатора апела Саши Јанковићу.

Председник „Грађанског става“ Драган Поповић, као што рекосмо, истовремено је и председник Центра за практичну политику. Међу партнерима Центра за практичну политику, наведено је на сајту ове организације, налазе се и Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша и Центар за евроатлантске студије и Грађанске иницијативе, којима је донатор, опет, Џорџ Сорош преко својих организација и фондација за отворено друштво. У Кући за људска права и демократију, у којој је седиште „Грађанског става“, Сорош финансира све осниваче, и Центар за практичну политику, и Београдски центар за људска права, и Комитет правника за људска права и Грађанске иницијативе и Хелсиншки одбор за људска права, а апел Саши Јанковићу потписали су председавајућа Куће људских права и извршна директорка Грађанских иницијатива Маја Стојановић, и Драган Поповић и прва дама Хелсиншког одбора за људска права Соња Бисерко, а уз њих и Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију чији је спонзор, опет, Џорџ Сорош преко својих организација за отворено друштво, Сташа Зајовић, оснивачица „Жена у црном“ које су такође – открили су дцлеакс хакери у једном од објављених докумената – финансирале Сорошеве организације, Недим Сејдиновић, председник НДНВ-а који је и сам (НДНВ, да не буде забуне) добијао донације овог филантропа с политичким предумишљајем…

Сорошева невидљива мрежа у Србији можда се најбоље назире у Националном конвенту о Европској унији, „телу за посебну сарадњу Народне скупштине Републике Србије и цивилног друштва у процесу приступних преговора“ у чијем је делокругу и „дефинисање препорука и мишљења на преговарачке позиције Србије“, „у складу са принципом обавезности консултовања цивилног друштва у изради законских и стратегијских докумената који је прописала Влада Републике Србије“. Своју прву пленарну седницу Национални конвент је, под покровитељством Сорошеве Фондације за отворено друштво и Балканског фонда за демократију, одржао у Народној скупштини Србије 20. јуна 2014, дакле, у време актуелне владајуће већине. Укратко, Национални конвент подељен је на радне групе које покривају свако од 35 преговарачких поглавља (поједине су задужене и за више од једног поглавља), и свака од њих има свог координатора. Од 22 радне групе, 16 их има координаторе с директним (јавним) везама са Сорошевим организацијама („Слободно кретање робе“ – Центар за европске политике, „Слободно кретање радника, социјалну политику и запошљавање“ – Фондација центар за демократију, „Право оснивања предузећа…“ – Факултет за економију, финансије и администрацију, „Јавне набавке, финансијска контрола“ – Центар за развој непрофитног сектора, „Политика конкуренције“ – НАЛЕД, „Пољопривреда и рурални развој…“, „Регионална политика…“ и „Финансије и буџетске одредбе“ – Европски покрет Србија, „Правосуђе и основна права“ – Кућа људских права, „Правда, слобода и безбедност“ – Београдски центар за безбедносну политику, „Заштита потрошача и заштита здравља“ – Центар за европске политике, „Наука и истраживање, образовање и култура“ – Центар за образовне политике, „Спољни односи, спољна, безбедносна и одбрамбена политика“ – ИСАЦ, „Остала питања – Косово“ – Центар за практичну политику Драгана Поповића који с тим у вези наводи да је „сваки корак напред у успостављању комуникације и промени званичне политике Србије према Косову истовремено и корак ка успостављању нормалних, добросуседских односа и трајног мира на Балкану“, „Енергетика“ – Београдски фонд за политичку изузетност Соње Лихт, оснивачице Сорошеве Фондације за отворено друштво у Србији, „Слобода изражавања и медији“ – Грађанске иницијативе).

А сада би ова Сорошева мрежа, која се увукла и дубоко и капиларно у државне структуре, да нам наметне и свог председничког кандидата, сакривајући се – у складу с оном несебичном или пак поквареном сорошевском жељом „да други присвоје заслуге“ – иза јавних личности које су потписале онај апел Саши Јанковићу. Ако ништа друго, сад макар мало боље знамо шта нам се то дешава. А транспарентност може да буде и лековита…

(Никола Врзић за pecat.co.rs)

Тагови: Џорџ Сорош