ЕМИР КУСТУРИЦА: Србе вековима шиба латинска неправда

Редитељ рича о нашој модерној драми, Хагу, Бакировој Босни, Брегзиту и Каталонији: На Балкану су једино профитирали Албанци: успели су да обједине и језик и територију.

Модерну драму Србије, латинску неправду према нама, започео је још Наполеон. Од његовог времена до данас, негују се на Балкану, без прекида, јужнословенски „национализми судњег дана“, сви засновани на идеји да морамо живети завађени. Светске империје су у континуитету сејале синдром разједињавања међу Словенима, а на овим просторима једини су профитирали Албанци уједињујући територије под својим језиком.

У Мећавнику, усред општег празничног затишја, Емир Кустурица говори, за „Новости“, где смо данас међу силама Истока и Запада, о свету који се ужурбано наоружава до зуба, „брегзиту“ и Каталонији, о младима и паметнима који ће једног дана остварење ипак наћи у сопственој држави…

– Наполеона спомињем јер је француска буржоаска револуција утицала на Први српски устанак, на нашу прву револуцију. Срби су поверовали да су правда и политика једно. Тако је у Наполеоново време „пао“ први чин наше модерне драме са непромењеним насловом – Латинска неправда према Србима. Да би привукао католичку Аустроугарску, Наполеон је практично одредио позицију западних сила према српском питању. Увео је тренд који и данас траје, а то је потреба Запада да нас разједињује. У његовом времену, живела је идеја да је један народ повезан једним језиком. То нико, па чак ни Немци који су ово виђење научно патентирали, није успео да оствари, да територије „под својим језиком“ потпуно обједини. Што нису могли Немци, на Балкану су могли Албанци.

* Како су то успели?

– Они се, за разлику од Срба, никада нису могли наметнути у култури, науци или макар у фудбалу, нису постигли нешто што би према мерилима рационалистичких цивилизација било позитивно. Али им је прво чињено, да Руси не би ставили прст на обалу Дунава. Затим су фаворизовани као дестабилизујући фактор Јужним Словенима. Тако је и данас. Теорија немачких лингвиста који су пронашли да је језик унутрашња веза нације, на Словене није могла бити примењена. Током формирања јужног дела Хабзбуршког царства, подгајан је интерес о разједињењу. У таквом стању, које и данас траје, готово је немогуће деловати културолошки. А ја ипак инвестирам у културу, јер то знам да радим.

* Срби су и у овако лошим историјским околностима опстали, али су постали расадник народа и неких нових језика…

– Сетимо се Фукујаме, харвардског ђака за кога сам деведесетих јасно рекао да је обичан идиот. Тај Фукујама, доктор политичких наука, имао је тезу „да је дошао крај историје“. То је, не тако давно, била крунска интелектуална прича у коју је требало да поверујемо. Многи нису били глупи, али наши мондијалисти јесу. Или су скопчани у интересне сфере, па су то прогутали радећи на општем заглупљивању. Шта њих брига за научну или историјску истину. Зато волим да подсетим да се наш народ вековима, од нестанка са лица земље, духовно скривао у манастирима, одатле „регрутујући“ племство. Они су одржали српски мит. У сеобама су носили мошти кнеза Лазара, баш као што су Јевреји чинили са заветним ковчегом. У говорној култури под Османлијама су имали политичку свест о себи. Нема другог народа коме је било потребно да напамет зна више песама да би опстао. Замислите то вежбање мозга у Срба! Да би постојао, треба да знаш песме и предања свог рода напамет. Пукне зима, ту је огњиште, креће поезија. Зашто смо у потоњим вековима били у стању да свету дамо највеће синове и кћери, у науци и уметности? Јер смо имали у том кршу ђедове који су држали банку и знали како се говори, апострофира, украшава.

* То нас је заправо и одржало у свим историјским ломовима…

– Култура је реалан основ постојања народа. Питање опстанка мале земље лежи у културном деловању. Данас се, по оној Фукујаминој, све може одредити политички. На пример, да старословенски језик никада није постојао. Да ни Словена нема, јер су нас у једном историјском моменту подводили под Илире. Можда је радије, уместо српског, некада постојао нпр. црнски језик, или горски, мислим да је и то неко измислио. То политичко право да се лаже нико не може да заустави. Пошто људи занесени свакодневицом најчешће не знају о чему се овде ради, нека макар имају свест да напори за њихово разједињавање и стално сукобљавање постоје и да дуго трају.

* Вишеград је добио бисту Мехмед-паше Соколовића, а Андрићев институт се бавио расветљавањем његове личности. Како је изгледало конкретно спровођење идеје мултикултурализма на делу у години на измаку?

– Кроз дуге периоде историје, само су личне везе стварале добре услове за опстанак Срба. Тако је усред највеће исламизације, у тренутку непостојања српске државе, Пећка патријаршија обновљена захваљујући родбинској вези Мехмед-паше и патријарха Макарија. Патријарха српског, по султановој наредби, нико није смео да дира све док Марија Терезија није одредила Сремске Карловце за средиште нове патријаршије. То што је Бајо из Соколовића, у 18. години из Милешеве одведен у јањичаре да постане највећа личност османске империје после султана, што је сачувао српски народ, требало би да има значаја не само за историчаре, већ и за обичне људе. Да виде да је ретко када све црно-бело. Ми данас не можемо и никада не смемо бити против исламске заједнице. Муслимани су, као и Срби, дуго били раштркани. Сеоба Срба из јужне Угарске у Русију догодила се због унијатског деловања латина. Неке наше владике ту идеју о унијаћењу и данас гаје, из других основа.

* Постоји страховање да мир између православаца и муслимана у данашњој Босни није трајан, нарочито када видимо нервозне политичке јавне наступе. Један се догодио недавно, а актер је био Бакир Изетбеговић?

– Шта Бакир нуди хришћанима? Чиме је то његов отац задужио Србе? Шта је требало да поверују оцу на почетку рата и шта да сину верују данас? Срби имају легитимно право да негују заветну идеју косовске легенде и своје наслеђе јер оно има културолошку позадину. Република Српска је исходиште једног рата, а питање њеног опстанка је питање личности. Ко је тај ко ће је сачувати а да притом атрибути њене културе буду сачувани? Није проблем у томе што Латини, православни и муслимани живе заједно. Напротив, питање је, шта је већински народ пред рат у Босни нудио, и шта после рата нуди тим заједницама? Одбили су Милошевића да буду савезници, а православнима су понудили репризу Другог светског рата: хајде да вас убијамо, па ћемо вам се на крају придружити ако се деси да изгубимо, као 1945. године. Оживели су идеју о шеријату. Да је неко од Сарајева хтео да направи мултиетнички град, могао је у ратном вихору да задржи Србе и да понуди решење, а не да их по Казанима убијају, па да им из града оде 150.000 људи једне вероисповести. Да ли је понуда да људе као доктора Најдановића скидају голе, и да их јавно, као што су њему учинили, сунете па убију? Данас би Сарајево било мултиетнички град, да то од ових људи не зависи.

* Мислите ли да Бакир Изетбеговић доследно наставља идеје свог оца?

– Наставља потпуно на истом курсу. Вучића су покушали да убију. Оно у Сребреници је био покушај атентата. Вучић је пристао на тај ризик и на тај шамар. А испливала је на површину истина о Бакировој визији Босне. То је Босна у којој Срби себе не би могли препознати. Дизајнирали су је чак без српског језика, из ког су рођени ови нови језици, са својим новим именима. Где смо ми ту? Где су ту Срби?

* Трибунал у Хагу завршава свој мандат. Какав је исход хашке епопеје, коју је неко назвао „српским суочавањем са истином“?

– Суд нас је додатно разјединио „на овим просторима“. Било је ту и злочинаца у рангу канибала, али они нису осуђени. Довољно је једноставно, суд је вратио у живот идеју из турског периода, правно више него несавршену: кадија те тужи, кадија ти суди.

* На унутрашњем плану, Србија се још не „суочава са истином“, провереном, да је нови талас младих, образованих и способних људи отишао из земље. Хоћемо ли дочекати дан када ће бити могуће да неки Тесла постане то што јесте, овде у Србији?

– Тесла је наравно изузетак, један међу милионима. Али млади, међу њима и они најбољи, заиста одлазе осујећени да се остваре овде, у слабим условима, са мало шанси за успех. Остаће, када Србија почне да ствара вишкове. Ми се заваравамо „новим радним местима“. Она су пука егзистенција. Али вишак од ког се стварају успешно домаћинство или држава, одлази у мултинационалне компаније. Нема вишка код нас, никада. Таксе и порези подмирују администрацију, не и процват државе. Кад будемо способни да подвучемо рачун и кажемо „остало нам је оволико“, млади ће остати, а држава ће расти. Од пуких радних места неће, то је ниво егзистенције најсиромашнијих делова Азије. Волимо да надничимо за друге. Фискална консолидација није мала ствар, али наше домаћинство и даље не ствара вишкове.

* Ни на међународном плану ствари не изгледају добро. Трамп се у САД учврстио на власти уз оцену да Русија остаје непријатељ број један, непромењена је и америчка политика на Балкану…

– Америка је настављач аустроугарске политике на Балкану. Србија данас има добру спољну политику, то ме радује, али видећемо исход. Никада не треба заборавити да је на Балкану све могуће у сваком тренутку. Милорад Екмечић лепо каже да се историја Балкана најбоље може пројектовати кроз историју деловања тајних служби. И данас је Београд највећи обавештајни центар на Балкану, где их пола, ових домаћих, ради на добровољној основи. Већ смо имали једну полууспелу револуцију 5. октобра. Душко Ковачевић би рекао да нигде на свету нема да неко из знатижеље воли да шпијунира. Из љубави, не за лову.

* Свет кључа и мимо нас…

– Тамо, на руским границама, није било оволико војске још од Хитлера. Па је онда много и руских подморница на обалама Атлантика. Ништа више није као што је било. Војна стратегија Русије више није да се нужно брани на својим границама. Сирија је велики преокрет. Руси су се и демографски средили. Само је код Трампа све исто. Западна пројекција од две теорије опстаје: да су Руси непријатељи и да се национална економија остварује кроз ратни профит. Без рата, Американци би морали уводити планску економију, на социјалистички начин. А за то време, у Русији свега! Наполеон је кренуо на Русију са 600.000, а вратио се са 30 војника. Ова „ситница“ задржава Американце, иначе би одавно покушали да се докопају злата, гаса, нафте и ловорика. Тако се све свело на звецкање оружјем и спортске санкције, а оне су за Русију добра ствар. Подстичу локалне умове, да досегну до висина. Ми сада продајемо јабуке Русима. За три године нећемо продавати ниједну, јер ће они сами подићи производњу. Прошле године су произвели више жита од САД, сами себе хране, а могли би потенцијално и Европу. Санкције су изазване чињеницом да су Руси сада у стању да потроше пуно новца за рат далеко од куће. Само је непромењена грабежљивост Трампових сународника. Синдикат им је ослабљен. Кина кроз ниске цене љуља најјачу економију света. Ускоро ће преузети вођство, као највећа економска сила. Десиће се да ће Евроазија трговати јуаном уместо доларом.

* Европска унија је после „брегзита“ на каталонском испиту. Са каквим успехом ће се „провући“?

– У ЕУ постоје комесари, као некада у Совјетском Савезу. То су неизабрани људи, пука номенклатура, лажни левичари у бирократском систему без стварне узајамности. Кад је у Румунији поплава, Европа не осећа да им треба помоћи у мери у којој би било неопходно. Кад у Луизијани крене поплава, Вашингтон одмах отвара федералне резерве и шаље новац. Европска унија никада до краја политички није заживела, јер у основи има идеју о „великој Немачкој“. Немам ја ништа против јаке Немачке, али „брегзит“ је намонтиран да Британци изађу из опасности зване „велика Намачка“. А то што Шпанија проживљава је репетиција југословенског сценарија, с разликом што се још не пуца. Зато што нису признали Косово, ја сам Шпанцима захвалан, а са друге стране, у Барселони се осећам добро и постоји тај дуалитет, а знање из историје би морало пресудити.

ФИЛМ ЋЕ ДОЖИВЕТИ СУДБИНУ ОПЕРЕ

* КУСТЕНДОРФ, по значају и дометима највећи „мали“ фестивал на свету, једанаести по реду, почиње 15. јануара. Шта да очекујемо?

– Имаћемо „страшне“ госте и надмашићемо нека ранија издања. Живимо у времену огромних промена. Данас је све, у политичком и комерцијалном смислу, подређено популизму. Друштвени живот се, преко преносилаца информација, збија у формације, у навијачке групе. Тај систем не задовољава потребе слободних људи. А нема ни просветитељско дејство. Кустендорф је супротност и ексклузивитет. Он је митско место. Ту долазе најзначајнији светски аутори, од Депа и браће Дарден, Кончаловског и Сорентина, Изабел Ипер и Монике Белучи, до Михалкова или Џармуша… То говори да је мимо матрице направљен уступак култури, и то у тренутку када је филмска уметност на заласку. Информатичка револуција је тек почела, вештачка интелигенција ће нас извести на правац где ће наша осећања и све заједничко међу људима доживети пораз. Ја се надам најбољем могућем исходишту за филм: да ће доживети судбину опере и да ће понеки град бити као Епидаурус. Тамо је, на Пелопонезу, по 10.000 Грка из свих крајева стизало на представе. Долазили су да се излече, да науче, да постану паметнији. Та катарза је била одлучујућа за њихов живот. У тим градовима, фестивали ће, као у Мокрој Гори, говорити о човеку, о његовим егзистенцијалним, историјским, политичким и личним проблемима. А данас је филм тек модни тренд.

СИДРАН КАО БОШЊАЧКИ МРТВИ КАПИТАЛ

У БЕОГРАДУ се, чујем, недавно појавио мртви капитал БиХ. Име му је Сидран и он мисли да је морал оно што се мора. Има и своју генезу. Од писца звучних песама ушао је у филм, где се није дуго задржао. Он има особину да је, по сопственом признању, сачињен од 95 одсто страха и пет одсто човека. А ја не могу да не споменем ону особину која ме је од њега раздвојила. Овај мртви капитал БиХ, није се могао уденути у неку системску вредност, јер себи није могао остати макар мало веран. Да јесте, не би долазио код мене по „пет глава“, да поправи вид. Вид је спасао. Али како да једна култура прежали што је спасавањем вида остала без – бошњачког Филипа Вишњића! Овде смо штету претрпели и БиХ и ја. БиХ је добила мртви капитал, а ја остадох без пет глава.

БОЉИ САМ ФУДБАЛЕР ОД ШЕРБЕЏИЈЕ

* ПРЕДСТАВЉАЈУЋИ своју нову књигу у Београду, Раде Шербеџија је рекао да су међу уметницима најбољи фудбалери Душан Ковачевић, он, па ви…

– Не може бити, ја још увек играм на велике голове. Навикао сам тако, још од времена кад сам Златка Лагумџију, сина градоначелника сарајевског, слао по лопту. Не може он бити бољи фудбалер од мене, ја сам учио да играм узбрдо, а Раде на равном. Али јесте, играли смо фудбал заједно у Београду, само му редослед не признајем.

Тагови: Бакир Изетбеговић, Вишеград, Емир Кустурица, Кустендорф, Русија, САД, Срби