1.
У јеку пољских догађаја везаних за укидање синдиката Солидарношћ, примио сам писмо са печатом NIE CENZUROWANO. Шта ове речи треба да значе? Њима се, ваљда, жели рећи да у земљи одакле је писмо послато нема цензуре. Али то може да значи и да су сва писма без те ознаке подвргнута цензури, што би сведочило о селективности званичних органа, који у неке грађане имају поверења, док другима то поверење не указују. То би могло, наравно, да се тумачи и тако да је управо писмо на којем пише да није цензурисано прошло кроз руке контроле. Но, све у свему, тај многозначни амблематични печат говори нам о духу цензуре, који истовремено жели да истакне своју легитимност и да се, кроз сопствено порицање, прикрије. Јер цензура, ма колико себе сматрала историјском нужношћу и институцијом намењеном заштити јавног реда и поретка, нерадо признаје своје постојање. Она се понаша као нужно и привремено зло система у вечном ратном стању. Цензура је, дакле, само привремена мера, која ће се укинути онога часа када сви који пишу, писма или књиге свеједно, буду пунолетни и политички зрели, и када старатељство државе и власти над грађанима неће бити потребно.

Ово је почетак есеја Цензура/Аутоцензура, кључног есеја српско-југословенског писца Данила Киша (рођен 1935. у Суботици, крај мађарско-југословенске границе, умро у Паризу 1989).

Објављен у анонимном преводу на енглески 1986, Кишов есеј о цензури звучи као лични манифест, док се ослања на настојања многих дисидената хладноратовског миљеа да објасне одређене структуре моћи у застрашујућем совјетском систему цензуре који их је спречавао да објављују књиге, снимају филмове и телевизијске програме. Дисидентима у затвореним друштвима, или друштвима на путу ка затварању, по природи ствари блиске су идеје Етјена де ла Боесијеа из 16. века, где је држава апстракција чију вољу извршавају грађани-појединци.

Киш је био фасциниран маниром тог извршења. Његова систематизација цензуре је тројака и хијерархизована: на врху је званични апарат – разне службе са задатком да формулишу и спроведу правила и одлуке. Испод тог званичног, налази се јавно читљив или популарни ниво, свет медија као што су дневне новине, магазини и издавачке куће, чије странице чувају директори и уредници. По Кишовом мишљењу, они су у стању да спроводе цензуру управо зато што „нису само цензори“ већ су директори издавачких кућа и уредници. Званичне титуле им служе као покриће у извршењу посла који од њих захтева држава, а који није обликовање и стварање текста, већ његова деформација и уништење. Коначно, на дну Кишове хијерархије налазе се они које назива последњом „мером“: штампари који ће „као најсвеснији део радничке класе, одбити да штампају инкриминисани текст“.

Међутим, ту није крај цензорском апарату. Постоје и они које бих назвао „првом мером“, цензори који су истовремено и испод и изнад свих: писац који сам себе цензурише – особа коју бисмо у савременим терминима интернета могли звати „креатор“ садржаја. Та особа сам ја – и то сте ви. То је неко ко преузима терет цензуре на себе, без наредбе званичног или прикривеног цензора. По Кишовој процени, та особа прети да постане крајње средство или отелотворење Државе, она која је интернализовала своју потлаченост и спроводи је сама над собом. Према Кишу, што се више цензуре одвија на том нивоу – на марксистичком нивоу производње, или на нивоу ваше објаве на Фејсбуку, Инстаграму или Твитеру – тим је присуство цензуре, заправо и само постојање цензуре, скривеније од јавности.

Размислите о томе: ако се забрана спроводи у вашем властитом дому, ако ви забрањујете свој властити говор, ко ће за то знати? И како ћете моћи да зовете у помоћ?

2.
У филозофији и логици познат је парадокс лажљивца, који се приписује Еубулиду. Класична верзија гласи: „Ова реченица је лаж“. Како проценити истинитост исказа? Може ли се проценити? Сваки покушај води у парадокс.

На исти парадокс наилази сваки покушај расправе о цензури са цензурисанима, а нарочито о аутоцензури са онима који сами себе цензуришу. Како почети? Одакле? NIE CENZUROWANO: „Ова изјава није цензурисана“.

Киш, који је замало умакао Холокаусту и чије је дело бивало скрајнуто у Југославији, са жаром је писао о тој борби:

Без обзира на то које ће видове да поприми, цензура је међутим само спољна манифестација једног патолошког стања, сигнал једне хроничне болести која се развија упоредо са њом – аутоцензуре. Невидљива а присутна, далеко од очију јавности, потиснута у најскривеније пределе духа, она свој посао обавља ефикасније од сваке цензуре. Мада се обе служе истим средствима – претњом, страхом и уценом – аутоцензура прикрива или бар не денунцира постојање присиле. Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења и стида због колаборационизма.

Аутоцензура је читање свог сопственог текста туђим очима, где ви сами постајете свој сопствени тужилац, сумњичавији и строжи од сваког другог, јер ви у тој улози знате и оно што никад ниједан цензор неће открити у вашем тексту, оно што сте прећутали и оно што никад нисте ставили на хартију, али што је, чини вам се, остало „између редова“. Стога том имагинарном цензору приписујете и оне особине које ви сами немате, а свом тексту значења која он не садржи у себи. Јер тај ваш двојник прати вашу мисао до апсурда, до њеног вртоглавог краја, тамо где је све субверзивно, где је приступ опасан и кажњив.

„Усамљеничка и без сведока“, „опасан и кажњив“ – Кишови савршени и трагични придеви описују оно како се многи људи данас осећају, суочени са мноштвом могућности интернета за презентацију самих себе и једнако много могућности за самоуништење. Под немилосрдним оком масовног надзора, које сваки и најпровизорнији клик уноси у наш трајни досије, почињемо да надзиремо сами себе.

За разлику од Кишовог миљеа, или од савремене Северне Кореје или Саудијске Арабије, апарат принуде не мора нужно да буде тајна полиција која ће покуцати на ваша врата. Из страха од губитка посла, или од одбијања пријема у школу, или од губитка права на живот у земљи рођења, или од друштвеног остракизма, многи од најбољих умова данашњице у назови слободним, демократским државама престали су да теже да изразе оно што мисле и осећају, већ су ућутали. Или то, или су усвојили партијску линију које год партије за чијим позивом жуде – од које зависе њихова средства за живот.

То је ефекат преливања институционалне експлоатације интернета и корпоративних алгоритама који бујају на свађи и раздору: деградација душе на извор профита и моћи.

Превела Милица Јовановић

Насловна фотографија: Wikimedia/Goldfinger, CC BY 2.5 

Извор Сноуденов билтен, 22. јун 2021./Пешчаник, 09. септембар 2021.