ЏУЛИЈА ГОРИН: Рачак – обмана која је изазвала рат!

(Вилијам Вокер, некадашњи изасланик верификационе мисије ОЕБС–а на Косову, који је фингирао хуманитарну катастрофу у селу Рачак, због чега је и бомбардована СРЈ, поново је на Косову. Овај пут у својству госта и то у Дечанима где су му поводом 17 година од догађаја у Рачку (15. јануар 1999.) албанске власти уручиле две награде — „Награду народног хероја Шкељзена Харадинаја“ и „Награду захвалности града“.

„Искра“  данас објављује текст новинарке и писца, стручњака за Балкан Џулије Горин о позадини инсценираног догађаја у селу Рачак 1999. године који је био повод за бомбардовање Србије неколико месеци касније. Текст је објављен 2009. годину на  сајту Епархије рашко – призренске и косовско – метохијске.)

Када се 16. јануара 1999. године дознало да је у селу Рачак на Косову пронађено 45 мртвих Албанаца – наводно цивила, хладнокрвно масакрираних од стране „Милошевићевих снага“ – западни медији су побеснели.Џулија Горин[1].

Шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, амерички дипломата Вилијам Вокер, одмах је изјавио да су кривци Срби: „Судећи по ономе што сам видео, без имало оклевања тврдим да је ово покољ, злочин против човечности. Исто тако без имало оклевања оптужујем владине снаге безбедности као одговорне за ово дело“. Тврдње Београда да су убијени заправо борци ОВК погинули у борбама у околини с презиром су одбачене као „српска пропаганда“. Овај догађај био један од кључних разлога за напад од стране НАТО-а два месеца потом.

На десетогодишњицу „масакра у Рачку“, 15. јануара 2009. године, „премијер Косова” Хашим Тачи и „председник Косова“ Фатмир Сејдиу одликовали су г. Вокера Златном медаљом за услуге човечанству. Лидери су искористили ову церемонију посвећену „мученицима покоља у Рачку“ да истакну да „српски злочини никада неће бити заборављени“.

Тешко је замислити трагикомичније обележавање 2009. године, када се навршава и десет година НАТО-вог рата. Церемонија је одржана девет година пошто је сâм Тачи признао годину дана после догађаја у Рачку да му је смицалица добро успела. У изјави коју је дао Фондацији „Лорд Бајрон“, Луис Мекензи, канадски генерал у пензији и бивши командант Заштитних снага УН у Босни, цитирао је признање бившег лидера ОВК:

[Тачи] је признао да је цео сраман „масакр“ у Рачку инсценирала ОВК која је пресвукла лешеве у цивилна одела, изрешетала их митраљезима и бацила у ров, да би после тврдила да су Срби масакрирали цивиле. НАТО је прихватио подвалу, и у потрази за новом улогом у свету после хладног рата, на дан педесетогодишњице свог постојања, постао је ваздухопловство ОВК: безбедно, са висине од око 3000 метара, бомбардовао је једну суверену државу.

У јануару 1999. године Тачи је рекао на Би-Би-Сију: „Једна наша кључна јединица је била у региону. Битка је била жестока. Нажалост, имали смо много жртава. Али и многи Срби су изгинули.“ У фебруару 2000. године, у истом духу али безобзирније, хвалисао се пред просторијом пуном страних новинара. Већина је задржала за себе оно што је могло бити прича деценије. Једино је руски национални радио пренео оно што је Тачи рекао репортерима:

[Говорећи] о методима демонизације Срба, тј. како су његови терористи из ОВК вршили злочине у циљу изазивања хитне војне интервенције Запада у Југославији… [он] је признао да је ОВК убила четири српска полицајца у Рачку. И стварно, полиција је реаговала, али то није била казнена експедиција српских специјалних јединица против албанских сељака, већ легитимна операција против албанских екстремиста који су имали упориште у Рачку… Упркос томе, НАТО је са водећим западним земљама оптужио Београд за убијање албанских сељака у Рачку. То је била прва у низу оптужби у оквиру већ разрађеног сценарија за обману међународне јавности, тј. за припрему НАТО агресије на Југославију.

Из биографије финског патолога Хелене Ранте, објављене октобра 2008. године види се да је њен извештај о масакру, у коме се заобилази идентитет жртава, био изнуђен. Лист Хелсингин саномат, чији је оперативни уредник аутор биографије, извештава да су извршени јаки званични притисци на Ранту пошто је од стране Европске Уније постављена да води истрагу о догађајима у Рачку.

„Три службеника Министарства спољних послова електронском поштом тражила су далекосежније закључке“ рекла је Ранта. „Сачувала сам те поруке“… Радна група, која је под Рантом обављала истрагу, била је у врло напетом стању од самог почетка. Сви су претпостављали да су Срби извршили масакр… По Рантиним речима, у зиму 1999. године Вилијам Вокер, шеф ОЕБС-ове Верификационе мисије на Косову, сломио је оловку на два дела и њима гађао Ранту када је одбила да за Србе употреби претерано оштре речи.

Вокер и дан данас тврди да је почињен масакр и да су Срби кривци, „али ја то никад нисам рекла. Никад нисам поменула ко су починиоци злочина“, рекла је Ранта новинарима кад је њена биографија била објављена. „Никада нисам ни једном речју поменула ко стоји иза онога што се догодило у Рачку. О томе одлучују судије, а ми патолози само обављамо истраживања“. Оптужила је Вокера да је покушавао да је наведе на одређену врсту изјаве. „Оно што га је највише љутило је то је што сам одбијала да употребим реч „масакр“ и кажем ко је одговоран за догађаје у Рачку“.

По завршетку истраге Рантин извештај није био објављен у целости. У то време је сазвала конференцију за штампу на којој је била врло неодређена, али је признала да није било трагова мучења и касапљења и да су југословенске власти биле кооперативне. Али је догађај назвала „злочином против човечности“, што је на Западу одмах протумачено као да је догађај у Рачку био масакр с предумишљајем.

Треба обратити пажњу на чињеницу да је 2003. године Ранта била један од сведока на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Године 2004, изјавила је за Берлинер цајтунг да је било „негативно“ то што су у оптужници против Милошевића поменути и догађаји у Рачку углавном засновани на Вокеровој верзији. Овај немачки дневни лист је имао увид у све налазе финског патолога на основу којих је закључио „да масакра у Рачку највероватније није ни било“.

Одмах после догађаја у Рачку Весли Кларк, командант НАТО-а је Милошевићу предочио фотографије жртава „То није масакр“, рекао је Милошевић. „То је намештено“.

Њујорк Тајмс је објавио овај разговор 18. априла 1999. године, три месеца пошто се водио, али је пропустио да дода да је Милошевић вероватно био у праву. У то време већ се озбиљно сумњало у веродостојност наводног масакра.

Само неколико дана после „масакра“, 21. јануара 1999. године, Ле Монд је забележио да су Вилијам Вокер и Албанци дали верзију догађаја после које су ти догађаји били још мање јасни него пре. „Зар није масакр у Рачку некако исувише савршен,“ упитао је овај француски лист.

Како су српски полицајци успели да покупе групу људи и нечујно их одведу на место погубљења док су били под сталном паљбом од стране ОВК? Како житељи тог њима врло познатог места нису приметили ров на крају села пре него што је пао мрак?И како се догодило да ни посматрачи који су провели читава два сата у овом врло малом селу нису приметили ров?Зашто има тако мало чаура око лешева и мало крви у том шанцу где су 23 човека наводно убијена сваки са по неколико хитаца у главу?Нису ли тела Албанаца убијених у борбама са српском полицијом бачена заједно у ров да би се створила слика ужаса и да би се изазвао сасвим предвидљив гнев јавног мњења?

Као што су судски истражитељи потом приметили, изгледало је да су на тела навучена цивилна одела, да је у свако испаљено по неколико хитаца и да су потом избодена ножевима неколико часова после смрти да би се симулирао брутални масакр. Па ипак је Мадлен Олбрајт на ЦБС-овом програму „Пред лицем народа“ (Фаце тхе Натион) рекла да су нађене десетине „закланих“ људи и да су „хуманитарни напади из ваздуха“ једино решење.

Вилијаму Волкеру је ОВК допустила да уђе у Рачак што није било дозвољено судским истражитељима. Уместо да предузме мере да се обезбеди место на коме је почињен злочин, Волкер је довео новинаре до рова и пустио их да га изгазе. Један од тих новинара био је немачки репортер Франц Јосеф Хуч. Према његовом каснијем сведочењу, Вокер је мирно стајао по страни док су новинари премештали тела тамо-амо да би их боље сликали. Хуч је, на пример, рекао да су тела „постављали у усправан положај уз руб падине како би се велике озледе на глави нашле у сенци и не би биле видне на фотографијама. Тела су померена с места на коме су првобитно лежала“.

Хелена Ранта још није отворено порекла нејасне изјаве које је дала 1999. године. Али значајно је да су тужиоци у Хагу избацили делове који се односе на Рачак из оптужница против бившег председника Југославије Слободана Милошевића и против бившег председника Србије Милана Милутиновића (који је ослобођен свих оптужби у фебруару 2009), као и против још петорице југословенских и српских званичника.

Пет дана пре него што су почели напади из ваздуха Клинтон је грмео: „Не смемо заборавити шта се догодило у Рачку… невини мушкарци, жене и деца изведени су из својих домова, одведени у јаругу, где су били натерани да клекну на земљу да би били покошени ватреним оружјем”. Лондон Тајмс је био још маштовитији тврдећи да су „жртвама биле ископане очи, главе размрскане, лица разнета хицима с малог растојања“. Жртве су били „сељаци, радници, житељи села старости од 12 до 74 године – мушкарци, жене и деца“.

Рено Жирар, извештач француског листа Ле Фигаро сасвим другачије описује оно што је видео:

Пред зору интервентне снаге српске полиције су прво опколиле а онда напале село Рачак, познато као упориште сепаратистичких герилаца. Полиција очигледно није имала ништа да крије јер је у 8 ч. и 30 м. позвала екипу телевизије (два новинара из АП ТВ) да снима целу операцију. Обавестили су и ОЕБС, који је послао на место збивања двоје кола са америчким дипломатским таблицама. Посматрачи су провели цео дан на брду одакле су могли да виде село.

У 15 ч. Међународни центар за штампу у Приштини добио је саопштење полиције да је убијено 15 „терориста“ у борби у Рачку и да је заплењена велика количина оружја. У 15 ч. 30 м. полицијске снаге су напустиле село, а за њима је пошла и екипа АП ТВ. У 16 ч. и 40 м. један француски новинар је прошао колима кроз село и сусрео се са три ОЕБС-ова возила наранџасте боје. Међународни посматрачи су мирно разговарали са тројицом средовечних Албанаца у цивилу. Трагали су за [евентуалним] цивилима међу жртвама. По повратку у село у 18. ч. новинар је видео како посматрачи одводе два лако рањена старца и две жене.

Призор албанских лешева у цивилном оделу поређаних у рову, који је касније шокирао свет, био је откривен тек сутрадан око 9 ч. изјутра. Открили су га новинари за којима су ускоро дошли посматрачи ОЕБС-а. Тада су село поново заузели наоружани војници ОВК који су повели странце, чим су ови дошли, ка месту на коме се догодио наводни масакр. Око подне је дошао и Вилијам Вокер лично и изразио своје згражавање.

Сви албански сведоци су дали исту изјаву: у подне је дошла полиција, силом је ушла у домове, одвојила жене од мушкараца и ове одвела у брда где их је без оклевања погубила.

Слике које је снимила екипа АП ТВ – у које је Ле Фигаро имао увид пре него што је објавио свој извештај – у потпуности су порицале ову верзију. У ствари, када је ујутро полиција ушла у село, држећи се зидова, оно је било празно. Полиција је била под жестоком паљбом јер је ОВК пуцала из ровова са околних брда.

На брдима изнад села битка је постајала све жешћа. Новинари АП ТВ, који су се налазили у селу поред џамије и одатле посматрали битку, схватили су да су герилци ОВК опкољени и да се очајнички боре да се извуку из обруча. Њих двадесетак је у томе и успело, што је и сама полиција признала.

Шта се заправо десило?Да ли је ОВК ноћу покупила тела оних који су пали под српским хицима и инсценирала масакр? Постоји једна забрињавајућа чињеница: у суботу ујутро новинари су нашли врло мали број чаура око рова где се масакр наводно догодио. Да ли је ОВК дошла на паметну идеју да покуша да војни пораз претвори у политичку победу?

Као што су многи приметили и на цивилним оделима, као и у рову, било је врло мало крви. А Вокер је одлучно тврдио да су „очигледно погубљени ту где су и нађени“. У његовом извештају за ОЕБС он је писао о „неселективним хапшењима, убијању и касапљењу цивила“ у Рачку.

Али све то није нимало пореметило план западних вођа.

* НАТО објављује да ће следећег дана одржати ванредну седницу како „би размотрио свој одговор на масакр 40 Албанаца на Косову”.
* Стејт департмент изјављује „да се не може сумњати у одлучност НАТО-а. Генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана изјављује да Алијанса неће толерисати повратак на свеопшти рат и репресију на Косову.
* Међународни Суд за ратне злочине у бившој Југославији у Хагу објављује да ће отпочети хитну истрагу.
* Државни секретар Олбрајт назива Рачак одлучујућим инцидентом који обесмишљава преговоре у Рамбујеу и да је „хуманитарно бомбардовање“ једино решење.
* Немачка, тадашњи председавајући Европске уније, каже „да су за међународну заједницу неприхватљиви такви прогони и убиства.
* У Паризу француско Министарство спољних послова изражава своје „згражање“ над овим масакром и сазива седницу ОЕБС-а на којој ће се утврдити ко је одговоран за њега.
* Министар спољних послова Уједињеног Краљевства, Робин Кук, каже: „Они који су одговорни за ове злочине биће изведени пред лице међународне правде“.
* Специјални изасланик Сједињених Америчких Држава, Ричард Холбрук, осуђује убиства називајући их „најтежим кршењем права од почетка насиља“ у покрајини.

Као што су данашњи сарадници часописа Ролинг Стоунс Марк Ејмс и Мет Таиби писали 1999. године, Вашингтон је врло брзо реаговао на Вокерову пресуду, сместа ставио у покрет своју војну машинерију и послао претеће позивнице својим НАТО пријатељима да му се придруже у предстојећој ратној забави.

Пре одласка на Косово, Вокер је готово целу своју каријеру провео у Латинској Америци. Није имао никакво знање о овом региону које би га квалификовало за дужност шефа верификационе мисије у Југославији… У Рачку је Вокерова улога била да помогне ОВК да измисли целу причу о српском масакру која би послужила као изговор за војну акцију… На крају је чак и Лос Анђелес прешао на другу страну и објавио чланак под насловом „Масакр у Рачку. Питања: Јесу ли злочини кривотворина­?“

Докази који већ десет година показују да догађаји у Рачку нису били масакр нису нимало обавезивали агенцију Ројтерс. Она је 30. септембра 2008 објавила фотографију са следећом легендом: „Породице жртава, за време празника Еид-ал-фитр, обилазе гробове убијених од стране српских снага у јануару 1999. у селу Рачак, јужно од Приштине, косовског главног града.“

Све ово је део сценарија у коме медији, политичари, војни кругови, невладине организације, музеји холокауста, филмски редитељи и уметници и даље понављају балканско-муслиманске митове из деведесетих година, чак и онда када и сами муслимани признају да је реч о фарси. (Приликом прошлогодишњег хапшења Караџића Ричард Холбрук је поменуо „300.000 убијених“ у босанском рату три године пошто је Истраживачки и документациони центар у Сарајеву снизио преувеличену бројку од 250.000 страдалих на мање од 100.000.) А нико се чак и не пита зашто би наводно секуларни балкански муслимани посећивали гробове у Рачку о верским празницима, поготову имајући у виду да је борба ОВК, као што нам стално понављају, била „национална“, а не верски рат. Вођство САД још није признало оно што је ОВК већ признала, и тиме се показало као већи поборник албанских идеала и од саме ОВК.

У међувремену, Тачи се још није извинио за злочине ОВК, док захтева, и добија, извињење за извињењем од српске стране за све што је учинила и што није учинила у одбрани од терористичких напада. А годину дана пре догађаја у Рачку – године 1998 – Тачи је убио 40 Срба и Албанаца, укључујући и неке своје помоћнике. Свет, наравно, то није видео као повод да се бомбардују Албанци.

С обзиром да су стварни или измишљени српски злочини над Албанцима били разлог због кога је опште мишљење било да је Србија изгубила право на Косово, логично би било закључити да су Албанци, који већ десет година тероришу неалбанско косовско становништво – да и не говоримо о претходним деценијама – изгубили свако право на Косово.

Награда за ревност Вилијама Вокера била је, између осталог, и почасно албанско држављанство. Као што је случај и са Билом Клинтоном, Бобом Долом, Елиотом Енгелом, Џорџом Бушом и Веслијем Кларком, постоји улица на Косову која носи и Вокерово име. Тако се он придружује многим другим члановима ОВК којима су никли споменици широм Косова. Плодови најславније мисије његове каријере још увек су с нама у облику косовског рата који сада улази у своју једанаесту годину.

[1] Џулија Горин је позната коментаторка и писац, специјалиста за Балкан. Приредила је хумористичну књигу Клинтонизми.

16. јул 2009. 11:48

Тагови: Вилијам Вокер, Косово и Метохија, ОЕБС, Џулија Горин