Џон Вејн и Конфучије на српским факултетима: Обрачун код „нот океј“ корала

Док се на универзитетима у Европи Институти Конфучије гасе због сумње да служе као „алат пропаганде“ Пекинга и кинеског председника Си Ђипинга, у Србији је средином септембра у Нишу отворен трећи Конфучије институт, пише Радио слободна Европа (РСЕ).

Ради се о институтима, како је објашњено и у самом тексту, за учење кинеског језика и промовисање кинеске културе, а који постоје при факултетима, како у Србији, тако и у Западној Европи, па и у САД, где их последњих година интензивно затварају позивајући се на заштиту академских слобода и страх од страног утицаја.

Кинески институти су „контроверзни“, „тројански коњ“, „информационо оружје Пекинга“, али занимљиво, од бројних саговорника РСЕ из Западне Европе, осим једне активисткиње вашингтонске НВО, нико није чињеницама или барем основаним сумњама поткрепио ове веома оптужујуће тврдње.

Стејт департмент је 2020. означио Институте Конфучије као „страну мисију“, највише због, како су навели, нетранспарентне организације и њених веза са државним органима Кине.

Истакли су и да то не значи да универзитети треба да затварају ове институте, већ да је одлука донета како би се повећала транспарентност рада института. Као замерке наводе се да је на неким институтима присутна самоцензура, да уговори између института и универзитета нису јавно доступни, да се неким универзитетима дају финансијски подстицаји да не критикују Кину, односно да стварају позитивну слику о њој, као и да материјали представљају селективну историју Кине у којој се „избегава кршење људских права (Ујгури)“.

Самоцензура или страх од Кине, која све више у главама Американаца почиње да замењује страшни Совјетски савез, још једну земљу која их никада није напала, тек од 100 института који су постојали у САД 2019, данас их има само 17, како сазнајемо у тексту РСЕ.

А како то раде Американци, слободно, демократски и не гушећи академске слободе?

Један од најближих суседа Института Конфучије у Београду, који се налази на Филолошком факултету, је Центар за америчке студије на оближњем Филозофском факултету.

За центар се на њиховом сајту наводи да је „научна јединица Филозофског факултета, настала из потребе за истраживањем политичке, друштвене и културне историје САД“. Уз тај опис, логично, на страницама сајта је и лого матичне установе, Филозофског факултета, али и Америчке амбасаде у Београду за коју није јасно, нити се игде наводи, у каквој је вези с Центром за америчке студије па је једини заслужио да се уз лого факултета нађе на званичним страницама ове државне, научне јединице.

Један од главних пројеката центра је Недеља америчке културе коју чине годишње радионице за студенте на различите теме из историје САД. Поред предавања, „студенти имају прилику да посете Амбасаду САД у Београду, као и поједине институције културе и важна места за историју српско-америчких односа, између осталог РТС, Музеј Југославије, Југословенску кинотеку, Музеј савремене уметности“.

Штета што није наведено да ли студенти обилазе бомбардовану зграду РТС-а у Абердаревој, као место важно за српско-америчке односе, и шта им потом о НАТО бомбардовању Југославије 1999. објашњавају у америчкој амбасади.

На сваком плакату за Недељу америчке културе поново је лого Америчке амбасаде у Београду, као и на свим другим материјалима Центра. У неким мање уређеним, сићушним државама не би никоме запало за око, али кад Стејт департмент толико инсистира на транспарентности, нарочито када је у питању сарадња државних образовних институција и страних држава, човек не може а да се не запита да ли то они знају нешто што ми не знамо.

Центар за америчке студије има и два пројекта намењена школама: урадили су два приручника „Америчка историја у учионици“, први о америчком утицају на популарну културу и свакодневицу у Србији (1918-1941) и други о американизацији Србије у Хладном рату. Оба је, како се наводи, подржала Америчка амбасада у Београду, а да ли је реч о финансијској, стручној, моралној или каквој другој подршци поново се не наводи.

Што се тиче другог приручника који се односи на период Хладног рата, овај помоћни наставни материјал, намењен пре свега, али не и једино, настави историје у српским школама, почиње поглављем „Освајање слобода“.

У њему се објашњава да су „период до сукоба са Совјетским савезом 1948. карактерисале снажна идеологизација, цензура, оскудица и доминација совјетског утицаја у свим сферама друштва“. После историјског Титовог „њет“ Стаљину, „држава и појединци…тражили су право на сопствени израз, на емоцију, на окретање светским токовима, ка Западу“. А затим и да је „Југославија освајала слободе у односу на Совјетски савез и Источни блок, али су слободе освајали и њени грађани, померајући границе дозвољеног. То освајање слобода… јесте утицало на то да, по многим параметрима, њени становници живе живот с многим благодатима Запада“.

У поглављу „Свакодневица“ наводи се да су уз благодати конзумеризма, „Мекдоналдса“ и „кока-коле“ за оне мало старије, „деца поред идеологизованог детињства у школама, пионирске мараме и култа Јосипа Броза Тита, одрастала уз магију Дизнијевих стрипова и филмова и америчке стрип јунаке“.

Стварање позитивне слике о страној сили, била је још једна од бојазни Стејт департмента на институте Конфучије, нарочито ако иста страна земља и „подржава“ одређени академски пројекат. Освајање слобода, уз померање граница дозвољеног, шта год то значило, благодати Запада, светски токови и магија Дизнијевих филмова, уз доброг и лошег полицајца, Запад и Исток, звучи некритички и као очигледан пример стварања позитивне слике о страној сили. Колико год нам била драга „кока-кола“ и Успавана лепотица.

У приручнику постоји посебно поглавље „Холивудизација“ које, између осталог, говори о популарности вестерн филмова у Југославији, што је неспорна чињеница колико и важност „Мека“ у животу сваког просечног Србина. Помињу се „динамичне борбе каубоја и Индијанаца“, које су „опчињавале публику“, од Тита до Алије Сиротановића, али се баш нигде не помиње очигледна лаж холивудске историје о злим Индијанцима и храбрим каубојима. Или речено речником Стејт департмента то је „селективна историја… у којој се избегава кршење људских права“ (Индијанци). Уствари, у случају Индијанаца, кршење људских права био би еуфемизам за нешто што је било систематско истребљење домородачког народа.

По двоструким стандардима „слободног“ Запада, кинески институт је притајена, „контроверзна“, готово шпијунска база Комунистичке партије Кине, док је амерички центар угледна академска установа за размену и стицање знања која баш ни најмање не преферира тамошњу Демократску странку.

Наравно да нема ничег спорног да Београдски универзитет има и кинески институт и амерички центар: обе земље су светске силе, значајне и у научном и на академском пољу, колико и на геополитичком, и академска сарадња са њима је и пожељна и потребна. Па и са њиховим државним органима.

Спорни су двоструки стандарди.

А ако наши универзитетски професори не знају разлику између ширења стране пропаганде и образовања, онда је проблем много већи од тога да ли на факултетима имамо Конфучија или Џона Вејна.