ЏЕЈМС ЏОРЏ ЏАТРАС: Вилијам Вокер, уметност и наука манипулације догађајима

Ове седмице лажне вести су напросто преплавиле Вашингтон. Након што је Доналд Трамп у Овалној примио руског Министра спољних послова Сергеја Лаврова и друге америчке и руске званичнике, изгледало је као да је још увек нова америчка администрација најзад ухватила корак и почела да се усредсређује на налажење могућности сарадње са Москвом против радикалног исламског тероризма, поготово у Сирији.

А онда је стигао контранапад Дубоке државе и мејнстрим медија (МСМ). Прво су поставили питање зашто је фотографу руског ТАСС-а дозвољен приступ састанку, док америчким сејачима лажних вести није. Затим су почели да изражавају сумње да су можда Лавров или руски амбасадор Сергеј Кисљак поставили прислушни уређај у председникову канцеларију. Онда су оптужили Трампа да је компромитовао осетљиве обавештајне податке (добијене од Израела) тако што их је открио Русима. На крају су оптужили Трампа за опструисање правде – што је подложно импичменту – зато што је наводно сугерирао недавно отпуштеном директору Еф-Би-Ај-а Џејмсу Комију да треба да одустане од истраге против његовог првог Саветника за националну безбедност Мајкла Флина, чији је скалп био први који су Дубока држава и МСМ скинули и окачили о зид.

Читава анти-трамповска кампања се заснива на криминалним цурењима поверљивих или привилегованих државних докумената. Међутим, још увек нема наговештаја противнапада. Постоји могућност да је Министар правосуђа Џеф Сешнс тајно сазвао велику пороту и увелико спрема оптужнице против извора неовлашћених цурења. Но, пре ће бити да се он више бави приземнијим стварима, попут тога да ли тужиоци траже преблаге казне за тешка кривична дела или да ли савезне државе адекватно спроводе савезне законе о марихуани.

Једини предах који је Трамп добио је када је лансирао крстареће ракете против Сирије у знак одмазде за напад хемијским оружјем који су под лажном заставом извели џихадисти у Идлибу – и добио аплаузе од МСМ и Дубоких држављана. Стога постоји основана забринутост да ће Трамп, под утицајем саветника чије се политичке тежње не разликују од тежњи његових критичара, можда одабрати пут мањег отпора и повући сличне ратоборне потезе – у Кореји, против Русије (нпр. у Украјини) или негде на Блиском истоку. А најављено је да ће током предстојеће посете Саудијској Арабији – коју је, помало надреално, Саветник за националну безбедност Х.Р. Мекмастер, јавно истакао као пример умереног, толерантног и мирољубивог исламског савезника – Трамп објавити коалицију против Ирана, која ће бити окарактерисана као „арапски НАТО“. Као да нам није преко главе ни овај један НАТО што постоји.

Шлаг на торти представља најновија неоснована оптужба по којој сиријска влада управља крематоријумом одмах поред затвора Сајднаја северно од Дамаска, у ком се, према званичнику Стејт департмента Стјуарту Џоунсу, спаљује до 50 тела затвореника дневно. Но, чак и Џоунс признаје да не може да потврди да је постројење о којем је реч уопште крематоријум. А које је „доказе“ понудио за своју претпоставку? То да се на сателитским снимцима снег брже топио на крову тог здања него на околним крововима…

Но, то је било довољно за нови талас „холокаустовске“ реторике и порнографије исконструисаних зверстава. Претраживањем Гуглових вести помоћу кључних речи Syria, crematorium, Holocaust добија се преко 6.000 резултата. Америчка амбасадорка у УН Ники Хејли је ову недоказану оптужбу одмах окарактерисала као нешто што „подсећа на најгоре злочине против човечности из 20. века“. А један израелски министар је чак позвао на атентат против сиријског председника Башара ел Асада.

Што нас све води на Балкан и Вилијама Вокера.

Онима који имају довољно година да се сете, ово што чују у вези Сирије није ништа ново. Уметност и наука манипулације догађајима и сликама ради „оправдавања“ напада на друге земље су можда имале своје ватрено крштење у Првом заливском рату („бебе из инкубатора“ у Кувајту), али су оне достигле највиши ниво софистицираности током распада Југославије: имали смо „логор смрти“ у Омарској који то није био, „геноцид“ у Сребреници, „вагоне“ који превозе албанске цивиле (али не у логоре смрти већ изван зоне борбених дејстава), лажни извештај о десетинама хиљада албанских мушкараца затворених на стадијуму у Приштини…

Један од најупечатљивијих случајева ове врсте је био, наравно, „масакр у Рачку“ који су наводно починиле југословенске полицијске снаге над албанским цивилима у јануару 1999. Као што сам написао у једној анализи за руководство Републиканаца у америчком Сенату пет месеци пре догађаја у Рачку, администрација Била Клинтона је већ била донела одлуку за напад и само је чекала одговарајући „окидач“:

„У време писања ове анализе, планирање за амерички предвођену НАТО интервенције на Косову је углавном завршено, иако се Клинтонова администрација из недеље у недељу још увек јавно колеба. Изгледа да једино још недостаје неки догађај – праћен одговарајућим, упечатљивим медијским извештавањем – који би интервенцију учинио политички проходном, па чак и императивном, на исти начин на који је неодлучна администрација коначно одлучила да интервенише у Босни 1995. после серије ‘српских минобацачких напада’ у којима је страдало више десетина цивила – напада који су, кад се ближе испитају, могли заправо да буду дело муслиманског режима у Сарајеву, коме је интервенција највише и одговарала… Све је очигледније да ова администрација чека на сличан ‘окидач’ на Косову, што се види из цитата из Вашингтон поста од 4.8.1998: ‘Један виши званичник америчког Министарства одбране који је брифовао новинаре 15. јула је рекао да „још увек нисмо ни близу одлуке о било каквој војној интервенцији на Косову“. Међутим он је навео једну ствар која би послужила као окидач за промену политике: „Мислим да би, ако би злочини достигли одређени ниво, то вероватно представљало окидач.“ Недавне, међусобно супротстављене извештаје о наводној масовној гробници која садржи (зависно од извештаја) више стотина убијених албанских цивила или више десетина бораца ОВК убијених у борбама, треба посматрати управо у том светлу.“ („Босна II: Клинтонова администрација на правцу НАТО интервенције на Косову“, анализа Републиканског политичког комитета америчког Сената, август 1998.)

Кључна фигура у јавном промовисању окидача у Рачку био је, наравно, Вилијам Вокер, водећи кандидат за награду „Најгори покушај да не личиш на шпијуна“. Како су све то описали Марк Ејмс и Мет Таиби у свом чланку „Упознајте господина Масакр“ („Meet Mr. Massacre“), објављеном у некадашњем часопису The Exile 10.2. 2000:

„Много година пошто се рат у Србији буде завршио и прашина се слегла, историчари ће означити 15. јануар 1999. као дан када је америчка Звезда смрти (свемирска станица и галактичко супероружје које се појављује у популарном филмском научно-фантастичном серијалу „Ратови звезда“, која је могла да уништи целу планету једним пуцњем из свог супер-ласера – прим. прев.) коначно постала у потпуности оперативна.

То је био дан када је амерички дипломата Вилијам Вокер довео свој тим ОЕБС-а за верификацију ратних злочина у мало косоварско село Рачак ради истраживања наводног српског масакра над етничким албанским сељацима. Пошто је кратко прегледао тих 40-ак изрешетаних лешева, Вокер се обратио најближој телевизијској камери и суштински опалио стартни пиштољ за рат.

‘На основу оног што сам видео, не устежем се да опишем овај злочин као масакр, злочин против човечности,’ рекао је он, ‘нити се устежем да оптужим владине снаге безбедности за одговорност.’

Сви знамо како је Вашингтон реаговао на Вокерову пресуду; врло брзо је покренуо своју војну машинерију и кренуо да шаље претеће позивнице својим НАТО пријатељима да се придруже предстојећој ратној журци.“ (НАПОМЕНА: за све оне који мисле да је све што је на интернету ту заувек, изгледа да је уложен организован труд да се чланак о „господину Масакру“ пошаље у Меморијску рупу. Још увек се може наћи овде.)

Вокер се недавно вратио на место свог ручног рада из 1999. године, да би промовисао оно што би свако иоле разуман схватио као позив на стварање Велике Албаније:

„Пројекат на којем радим је намењен свим Албанцима, на Косову, у дијаспори, у Албанији. Радим на заједничком пројекту, на њиховом уједињењу. Албанци у свету су били уједињени деведесетих искључиво у сврху ослобађања Косова. Био сам са њима када су прогласили независност. Албанци су победили и дошли су заједно да славимо, сада је време после независности, за последњи корак, да сви будемо заједно, да остваримо ово достигнуће.“

Вокерове речи су чак изнудиле гласну реакцију иначе пасивних власти у Београду. Српски премијер и изабрани председник Александар Вучић је осудио Вокерове речи и лажно представљање дешавања у Рачку:

„То је био повод за рат. Све је кренуло од лажи Вилијама Вокера. То је тај човек који данас отворено показује да је он у ствари великоалбански лобиста. То је исти човек због кога су (НАТО) спровели агресију на Републику Србију. То је исти човек! То је тај човек који се сада залаже за ‘Велику Албанију’ и то отворено каже. Он то више и не крије.“

Вокер, чији споменик данас столује над Рачком, тврди да он ни на који начин није проповедао Велику Албанију, с тим што се његов деманти једнако могао протумачити и као потврда: „Хтео сам рећи да би Албанци на Косову, у Албанији и Македонији били у далеко бољем положају када би заједнички радили.“ Он је такође основао „Вокерову фондацију“ на Косову, „да помогне грађанима Косова да остваре бољу будућност“. Ако је судити по броју миграната који са Косова (и из Албаније) надиру у Европску унију, заједно са људима из ратом захваћених подручја попут Сирије, Ирака и Авганистана, пред њим је тежак задатак.

У исто време, „Звезда смрти“ на чије су активирање на Косову 1999. упозорили Ејмс и Таиби је и даље у потпуности оперативна. Њени медији и чувари из Дубоке државе посматрају Трампа као претњу, и настоје да га прво укроте а затим и уклоне. Како ствари тренутно стоје, чини се да су у предности.

Тагови: Вилијам Вокер