У свега четири дана појавиле су се чак две дезинформације везане за Србију — прва коју је, цитирајући наводну изјаву министра одбране Велике Британије Бена Воласа, пренео угледни британски „Телеграф“, да је Србија са Великом Британијом потписала споразум против ширења „малигног руског утицаја“; другу, да је наша земља умешана у пад бугарског ратног авиона, пренео је познати бугарски новинар Григор Лилов.

Хибридни рат против Србије никада није престао

Слободно би се могло рећи да се још од југословенске кризе деведесетих дезинформације о Србији нису појављивале у тако кратком временском периоду. За социолога Слободана Рељића хибридни рат против Србије нема прекида — ми смо стално у хибридном рату, у коме Србија понекад игра са онима који тај рат против ње воде, али у њему увек мора да буде жртва, јер не припада том блоку.

Након Бајденове посете Европи, те операције се очигледно појачавају на свим странама, додаје он, нарочито против Русије.

„Сада се ствари страшно заоштравају. То је Бајден објаснио као ’повратак Америке‘, а њен повратак мора да подразумева неке догађаје и резултате. Мислим да ће то у неком тренутку да потоне, пошто није засновано ни на чему. И мислим да ће још неко време потрајати — испливаваће различити инциденти“, сматра Рељић.

Он напомиње да је ширење лажних вести само један од детаља хибридног рата против Србије — ситуација у Црној Гори, ултиматуми хрватских званичника везани за чланство Србије у ЕУ такође су, наводи он, део стратегије хибридног ратовања против Србије. Такође и недавни интервју Карле дел Понте немачком „Шпиглу“, у коме се наводи да се бивша главна тужитељка Хашког трибунала борила против највећих злочинаца XX века, сводећи списак злочинаца најкрвавијег века у историји на Слободана Милошевића, Радована Караџића и Ратка Младића.

Политички је коректно нападати Србију због Русије

Хибридне претње, онако како их дефинише НАТО, имају за циљ да замагле границу између рата и мира, шире сумњу код циљаног становништва, каже директор Центра за стратешке алтернативе Александар Митић. У конкретном случају, имамо посла са лажним вестима које, пласиране у оквиру хибридног ратовања, део су стратешке комуникације.

Пласиране појединачно, оне немају никаквог смисла — имају смисла само ако су део стратешког наратива о неком одређеном питању — политичком, безбедносном или економском, наводи наш саговорник. Након референдума о присаједињењу Крима, термин хибридно ратовање на Западу је повезан са деловањем Русије.

„Од 2015, дакле, Русија се види као хибридна претња, а у последњих неколико година сведоци смо да се као нова хибридна претња види и српско-руска сарадња на Западном Балкану“, објашњава Митић.

Типичан пример виђења српско-руске сарадње као хибридне претње је, додаје Митић, управо напис Григора Лилова, лансера идеје о српској кривици у паду бугарског авиона.

„Онима који себе називају ’патриотама‘ и трпе руско-српске односе, кажем: Србија је други главни геополитички противник Бугарске. Српско наоружање је ионако концентрисано дуж наших граница да бисмо им стварали додатно погодне услове — испоруке датог наоружања преко наше територије, вежбе на нашем полигону са нашом војском да уче како још лакше да их победе“, написао је Лилов.

Сваки вид српско-руске сарадње, била она политичка, безбедносна, економска, на Западу се види као хибридна претња, категоричан је Митић.

„У свим тим аспектима, види се опасност за, пре свега, интересе оних који би желели да Србију виде као део, како они то називају, пуноправног члана евроатлантске заједнице, односно НАТО-а“, истиче Митић.

Лажне вести не морају да буду пласиране из једног извора, чак не морају да буду ни повезане.

„Али, уколико постоји стратегија да се створи одређени стратешки наратив да је српско-руска сарадња хибридна претња за Западни Балкан, то практично даје зелено светло разним актерима, били они на државном или недржавном нивоу, на високом или ниском нивоу, да је у реду, да је политички коректно користити тај наратив ради остварења циљева утицаја и убеђивања. У овом контексту, пошто се ради о питањима везаним за безбедносни и информативни сектор, можемо да кажемо да се вероватно ради и о питањима угрожавања војне неутралности Србије, што јесте један од дугорочних, иако не и јавно прокламованих, циљева евроатлантске заједнице“, закључује Митић.