Две деценије од мартовског погрома Срба на Космету: Кад је мржња палила цркве, људе, крстове и иконе

Да се тог дана, 16. марта 2004. године, током поподнева, у селу Чабра на старом путу између Косовске Митровице и Зубиног Потока, није десила трагедија и да се нису утопила тројица албанских дечака, десило би се нешто друго. Повод би пре или касније био нађен. Погром би се, пре или касније, догодио.

Једноставно, злог пролећа 2004. године на Косову и Метохији, владала је таква атмосфера.

Посебно албански медији, за њима и албански политичари у Приштини, убрзо, ма колико тужно то било рећи, и добар део албанског народа на Космету, трагедију у Чабри дочекали су као запета пушка. Спремни и пре резултата истраге, пре него што је ишта и разјашњено да за трагедију – да за смрт тројице дечака оптуже Србе. Спремни да пале, убијају, руше, протерују, да читавом једном народу, у пар дана, живот претворе у пакао.

Албански медији, још 16. марта предвече, без неких већих провера и без икакве задршке, сасвим свесни шта се може изродити, објавили су вест да су четворица албанских дечака из села Чабра које се налази на левој обали Ибра, низводно од Зубиног Потока упали у Ибар „бежећи од паса и деце из суседног српског села Зупче“, „да су се тројица дечака утопили а да је тек један успео да исплива“.

То што је УНМИК полиција убрзо утврдила да су оптужбе на рачун Срба из села Зупче неосноване, да није било никаквог кривичног дела, није имало никаквог значаја. Семе зла које је клијало годинама, те ноћи је додатно заливено, пожар се сутрадан проширио читавим Косметом. Резултат ће бити 28 убијених, више од 4.000 прогнаних Срба, 35 запаљених српских цркава и манастира, више од 1.000 спаљених – разорених српских кућа.

Тела двојице дечака, Егзона Делија и Абнију Веселија, нађена су у Ибру следеће ноћи, за телом трећег дечака, Фљорента Веселија настављена је потрага. Портпарол УНМИК-а Нериџ Синг убрзо је изашао са изјавом да је „четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе“. Дерек Чепел, портпарол УНМИК-а демантовао је да су албански дечаци страдали бежећи од Срба, наводећи да је талас насиља који убрзо покренут био планиран.

Када се говори о атмосфери која је тог пролећа владала Косовом и Метохијом, мора се имати у виду и да су погрому 17. и 18. марта 2004. претходили бројни инциденти широм КиМ, који су и били само увод – најава експлозије насиља. Ређали су се протести ветерани тзв. ОВК због хапшења Селима Краснићија, команданта косовског заштитног корпуса у Призрену, рафална пуцњава на 18-годишњег Јовицу Илића у Чаглавици, протести хиљада Албанаца и сукоби на главном мосту у Косовској Митровици, убиство Мирјане Марковић и Златомира Крстића код Липљана, пуцњава на српске куће у Старом Грацку…

Већ 17. марта хиљаде Албанаца покушали су да се преко главног моста на Ибру у Митровици пробију на северну, српску страну града. На самом мосту дошло је до жестоких сукоба са припадницима УНМИК-а, па и са групама Срба, коришћени су сузавац, гумени меци, шок бомбе… Иза поднева почела је пуцњава, посебно из правца насеља Три солитера. Мало после 14 сати у Колашинској улици која је одмах поред Ибра, недалеко од главног моста, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, а УНМИК полицајац из Бугарске је рањен.

Као пожар, насиље се 17. ујутру, током дана, распламсало широм Косова и Метохије. У Приштини је нападнута и убрзо запаљена зграда „ЈУ програма“ у којој је живела већина од пар десетина Срба од 40.000 колико их је до рата било у главном граду покрајине. Тридесетак Срба некако су се пребацили у један стан како би били заједно и како би се заштитили, а снаге КФОР-а успеле су, после више покушаја да ове људе извуку и склоне у своју базу. Током поподнева запаљена је и црква Светог Николе у Приштини.

Пар километара даље, у насељу Чаглавица, 17. марта око 13 сати, неколико хиљада Албанаца ушли у северни део насеља пошто су претходно пробили кордон КФОР-а, запалили десетак српских кућа. Хицима из снајпера и од бомби, тог поподнева и наредне ноћи, рањено је неколико Срба. Жене, деца и старци из Чаглавице после неколико сати евакуисани су од стране КФОР-а у Лапље Село и Грачаницу, нешто веће српске енклаве. Албански демонстранти потиснути су према Приштини тек око 18 сати, када су у Чаглавицу ушле америчке снаге из састава КФОР-а.

Под жестоким ударом било је и село Свињаре које се скоро ослања на јужни део Косовске Митровице. У село су 17. марта упале десетине екстремиста, протерано је 600 Срба и спаљено и опљачкано више од 100 кућа. Већина Срба из Свињара уточиште су нашли на другој страни Ибра, у Северној Митровици, Звечану.

Истог дана, из Косова Поља протерани су сви преостали Срби који су се после прогона 1999. године затекли у селу. Остало је забележено да су 17. марта аутобусима пребацивани Албанци из Дренице до Косова Поља. Запалили су зграду општине, затим и Дом здравља и школу „Свети Сава“, а затим до темеља спалили више српских кућа. Спаљене су обе цркве – црква Светог Николе у Косову Пољу и црква Свете Катарине у селу Бресје.

У центру Косова Поља, руља је полила бензином и живог спалила мештанина Златибора Трајковића. Његова супруга Радимила десетак година касније сведочила је како је тог дана село почело да гори, како је са супругом изашла на улицу када их је опколила маса Албанаца и како су Златибора одмах почели да ударају. Њу је спасио један комшија Албанац који ју је ухватио за руку, истргао из масе, и одвео до куће у којој су била два њена девера, њихови синови, снаха, беба од шест месеци.

Поразбијани су и споменици на православном гробљу у Косову Пољу.

На Србе у Липљану напади су почели 17. марта око два поподне. У својој кући, хицима из ватреног оружја убијен је Србин Ненад Весић, више особа је повређено. Неки од Албанаца, комшије Срба, покушали су тада да спрече прилазак нападача српским кућама, наводи се у једном каснијем извештају… Опљачкано је и срушено 30-так српских кућа.

И у Призрен су читавог поподнева аутобусима довожени Албанци из суседних села.

Током поподнева 17. марта, у рушилачком таласу у граду у коме се затекло око 50 Срба, спаљен је Саборни храм Богородице Љевишке из 12. века, црква светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе из 14. века, црква Светог Гeоргија из 15. века, црква Свете Недеље из 14. века, запаљен је и манастир Светих Архангела, монаси су евакуисани. Истог дана запаљена је зграда Богословије „Кирило и Методије“, зграда Епископије, у подруму зграде Богословије нађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.

Албанци су истог дана успели да уђу у повратничко село Бело Поље код Пећи где су спалили 25 кућа Срба повратника, оскрнавили су и православно гробље, цркву Ваведења Пресвете Богородице. Срби из села су евакуисани у базу КФОР-а у Загрмљу.

У Гњилану је убијен професор Слободан Перић, спаљено је 18 кућа, претучено 20-так углавном старијих мушкараца. У Витини је, према тадашњим извештајима, неколико Албанаца покушало да спречи паљење српских кућа, док су припадници УНМИК-а и КФОР-а немо посматрали догађаје, неки обучени у цивилна одела. И у Ђаковици су спаљене цркве, пет старица које су живеле у порти цркве Пресвете Богородице евакуисане су у последњи час.

Срби из Северне Митровице гледали су 18. марта увече како на другој страни Ибра, одмах иза моста у Бошњачкој махали гори црква Светог Саве и како дуги пламени језици сукљају у небо.

Тих мартовских дана, а зашто не рећи, и пре и после тога, српске главе на Косову и Метохији, упркос бројним снагама КФОР-а чија је главна улога била да их заштите, нису вределе ама баш ништа. У рушилачком таласу мржња је палила људе, цркве, крстове и иконе.