Душан Ковачевић осуђује забрану Спутњика и РТ: Оволика мржња према свему руском одавно није виђена

Академик и драмски писац Душан Ковачевић оценио је забрану рада Спутњика и Раша тудеј широм Европе као фактор који ће битно утицати на истину у свету.

„Чуо сам пре неколико дана да ће све медијске куће и све информативне службе које су везане за Русију бити укинуте, забрањене, хаковане или једноставно ометане у раду, што значи да је то нешто што прелази оквире онога о чему се у свету стално прича, а то је слобода говора, слобода изражавања, слобода мисли и свега онога што су елементарна нека људска права с којима човек може да се сложи или да се не сложи. Али је чињеница да то може да утиче изузетно битно на истину“, поручује Ковачевић у разговору за Спутњик.

Оно што га, како сам каже, највише погађа мимо информативне цензуре је однос Запада према руским спортистима.

„И као човека и као некога ко се сећа како смо ми пролазили са оним страшним санкцијама, погађа ме забрана учешћа руских спортиста на такмичењима. Они су кажњени ни криви ни дужни. Већина од њих нема никакве везе са причом о том рату и о сукобима. Јутрос сам слушао интервју са Рубљовом, руским тенисером, који каже да га вређају и на порталима и на мрежама, чак и на улици“, наглашава Ковачевић.

Он напомиње да није у питању ништа ново када је реч о санкционисању Русије.

„Та врста неподношења свега што долази из Русије и што има предзнак руског, траје вековима. То није ништа ново, а сада је ескалирало због овог сукоба и сада је отворено. Та количина мржње одавно није виђена и не слути на добро“, наглашава наш саговорник.

Када дође до сукоба, култура прва страда

На питање како коментарише забрану извођења композиција П. И. Чајковског у Хрватској у дану када је почела специјална руска интервенција у Украјини и хоће ли санкције бити „уведене“ Достојевском, Пушкину и Толстоју, Ковачевић одговара:

„У историји се увек забрањивало кад крене било која врста агресије, култура је међу првима која страда. Ових дана обележавамо 190 година од постојања Народне библиотеке као једне од најстаријих, најважнијих установа у Србији. Она је 6. априла 1941. сравњена као циљана мета. Гађана је и погођена да би биле уништене књиге. А они су врло добро знали да се међу тим књигама чувају лични предмети, писани документи и архива једног народа, лична карта једног народа. Тако да није то што се догађа са забранама уметности ништа ново. Да се не враћамо у не тако далеку прошлост, шта се догађало са књигама када свет полуди – спаљиване су, забрањиване. Литература плаћа цену“.