ДРЖАВА СРБИЈА НЕ ВЕРУЈЕ СУЗАМА БОРЦА СА КОШАРА: Милошу помаже сиротиња од плата и пензија, држава за коју се борио ћути

Ганула је и расплакала Србију пре два месеца објављена прича о тужној судбини ратног ветерана, борца са Кошара, Милоша Јовановића (38), који са мајком и сестром живи у селу Троштица испод Голије, у туђој кући која само што се није срушила. О борцу који је често гладан, тешко болестан, који нема новца ни за аутобуску карту до Новог Пазара, а камоли да рамишља о лечењу од озбиљних последица које је на њега оставио пакао Кошара.
Два месеца пошто је читава Србија чула за њихову судбину, иако то Јовановићи, Милош, сестра Марина и мајка Роса, скромни и добри људи нерадо признају, њихов живот мало се променио…

И даље су у истој трошној кући која кад пада киша прокишњава, а кад угреје собама шетају змије и пацови и коју, мало јачи ветар прети да сруши… Спавају у расклиматаним каучима који само што се нису распали, без много наде да ће њихово стање скоро бити боље… Милош болестан од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја…

– Јавили су се добри људи, из Србије, из иностранства, послали помоћ, колико је ко могао, знам да су одвајали од сиротињских пензија и још беднијих плата… Сакупљено је нешто новца, око три хиљаде евра, то држимо на рачуну у банци, надамо се да ћемо некако почети да градимо своју кућу – каже Марина.
И Милош је до неба захвалан, нарочито ратним друговима са Кошара…

– Одмах после текста у новинама јавили су се, посетили ме, донели помоћ, сада покушавају да организују моје лечење и хвала им, показали су да су људи и другови и у добру и у злу – каже Милош.

Оно што је изостало и чему су се Јовановићи највише надали јесте помоћ система, помоћ државе Србије, оне која је Милоша Јовановића 1999. године послала на Кошаре да је брани.

– Нико се од државних органа, за ово времена није јавио, нико нам ништа није помогао. Посетила су нас двојица високих официра Војске Србије, погледали где живимо, али, немамо одговор може ли нам Војска нешто помоћи. Били су и неки људи из једне партије из Новог Пазара, јаке партије, сликали се за телевизију, обећали су да ће нам поправити пут, али, како тада, пред изборе, тако и сад, од поправке пута за сада нема ништа – каже Марина Јовановић.
Кад нема државе, Јовановићи се тренутно највише уздају у помоћ хуманитарца Хида Муратовића из Новог Пазара који је протеклих година помогао бројним породицама из овог краја. Проблем је што Јовановићи немају ни комад своје земље, ни плац на коме би правили кућу.

– Ако већ држава на може ја ћу што је до мене учинити да помогнем тим добрим људима новцем који мени добри људи поверавају и дају га мени на душу. Најважније је да се реши проблем плаца, прикључака за струју, а онда да покушамо да тим људима направимо кућу, заслужили су. Услови у којима они живу нису за људе – каже Муратовић.

Сања мртве другове

У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош Јовановић сваке ноћи сања Кошаре и своје мртве другове, крв и располовљене главе, бомбе како падају са небеса и вриску рањене браће…
– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – прича Милош у кућици од блата и прућа под Голијом, која само што није пала.

Немају ништа своје

Игром судбине Јовановићи немају ништа своје. Рођаци, у чијој кући живе годинама, опомињу их да се иселе. Има дана кад у кући немају ни за хлеб, ни трунку брашна причали су ми пролетос.
– Док сам могао да радим, надничио сам, сад више не могу, оболео сам… Мајка је одавно болесна, од карцинома, живимо од 13.000 њене инвалидске пензије… Пола новца дамо за лекове. И Марина полако али сигурно уништава здравље перући веш у леденој води на кориту испод куће – каже Милош.

Рачун за уплату помоћи

Марина Јовановић
Комерцијална банка
205-9011007013986-02

Тагови: Кошаре, Милош Јовановић