ДРАГОСЛАВ БОКАН: Шта се губи ако се обрадујемо посети садашњег али и сваког будућег председника Србије Хиландару?
Зар не бисмо могли да вест о службеној посети српског председника манастиру Хиландару, за Божић, прихватимо као начелно и несумњиво позитивну и добру, пита се Д. Бокан
Александар Вучић (Фото: З. Шапоњић)
Вечерње новости: Вучић за Бадњи дан и Божић у Хиландару
То ће бити прва званична посета једног председника Србије српском манастиру на Светој Гори, у протекле две деценије
Бадњи дан и Божић председник Александар Вучић провешће на Хиландару, сазнају „Новости“. То ће бити прва званична посета једног председника Србије српском манастиру на Светој Гори, у протекле две деценије.
Према нашим информацијама, Вучић ће присуствовати вечери на Бадње вече, а у два ујутру и свечаној служби. Такође, планирано је да буде присутан и на божићној литургији и да се поклони свим светињама чувене хиландарске ризнице, попут Богородице Тројеручице и Богородице Млекопитатељнице.
Предвиђен је и разговор са игуманом царске лавре Методијем који ће га упознати са животом монаха, али и са динамиком радова на обнови светиње која је страдала у великом пожару 2004. године. Ватром је тада захваћено осам грађевинских целина, док су трпезарија Светог краља Милутина из 14. века и параклис Светих арханђела претрпели оштећења. Пожар је захватио половину манастирског комплекса.
Наши извори нам преносе да је председник вољан да наложи још већа улагања у рестаурацију Хиландара, како би се радови што пре привели крају. Такође, сазнали смо и да шеф државе није тражио никакав посебан третман у односу на друге вернике који долазе на Свету Гору.
Иначе, Вучићев претходник Томислав Николић је за свог мандата боравио више пута на Хиландару, али су то биле приватне посете, док је задужбину Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог Војислав Коштуница походио као премијер 2006. године.
Драгослав Бокан: Колико је за вас ово важна тема?
Да ли на Хиландар први пут у службену посету (икада) долази ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ?
Или је то само још једна предизборна акција Александра Вучића (по идеји да је све што он ради само маркетинг и део лукаво, вешто промишљене стратегије)?
Како у данашњој Србији ишта поставити као несумњиво позитивно и добро за све нас, као најаву онога о чему је, толико дуго, могло само да се сања (све од 1945. године, па до сада)?
Да ли су, по таквој „логици“, непопуларни и контраверзни потези власти „доказ њихове неспособности“, а они позитивни – „само доказ њихове демагогије“?
Или се, ипак, може и понешто похвалити, а понешто критиковати, без пламене острашћености у безусловном прихватању или одбијању било какве вредности свега што се уради у Немањиној и на Андрићевом венцу?
Може ли Србија да преживи у оваквом раскораку неколико закрвљених колона нашег политичког „грађанског рата“? У међусобној нетрпељивости напредњачке, другосрбијанске, демократске опозиционе и опортунистичке (камелеонски превртљиве) колоне, у вечитом „хладном рату“ по апсолутно свим темама (монументалних споменика, националног питања, економије, короне, југословенства, Косова, односа са Црквом, Хрватском, Русијом…).
Зар не бисмо могли да, рецимо, ову вест о СЛУЖБЕНОЈ ПОСЕТИ МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ, ЗА БОЖИЋ, СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА, прихватимо као начелно и несумњиво позитивну и добру за читав српски народ и нашу Цркву?
Шта се тиме губи, ако се обрадујемо због овакве посете садашњег, али и сваког будућег председника Србије месту где је рођена и српска државност и Српска Православна Црква?!
Или баш све мора да буде политика, до задњег атома нашег постојања, у исподељеној и међусобно сукобљеној земљи (а непосредно после завршетка радова на Храму Светог Саве и баш уочи откривања величанственог споменика Стефану Немањи, сад на Савиндан)?
Можемо ли првог човека државе гледати као „председника Србије“, а не само као конкретног политичара са његовим именом и презименом? Када смо већ могли, деценијама, да за свог доживотног председника и маршала прихватамо са одушевљењем (све уз аплаузе и певање) диктатора који је пуцао на наше војнике на Церу и Колубари у аустроугарској подофицирској униформи, а после октобра 1944-те наредио да се, преким судовима и стрељањем, проспе море српске крви у усмереном геноциду над нашом духовном, интелектуалном, привредном и патриотском елитом…
Откуд приче о „најгорем стању у српској историји“ сад кад се због таквих изјава не иде на робију, нити долази до оних последица којих се сећамо из прича наших родитеља и дедова?
И да ли се помоћ нашој СПЦ мора стављати под лупу, након толико година (преко пола века и дуже) њеног понижавања и мучеништва од стране отворено безбожничких, антицрквених и антиправославних политичара и државника из Србије (ропски служећих Брозовим ставовима по овом и, уопште, српском питању)?
Да ли можете да промислите и разумете коме једино може да одговара овакво стање ствари у нашој земљи? И да ли је жеља за нашим националним јединством У ОВОМ ТРЕНУТКУ И У ОВАКВОМ НАРОДУ КАКАВ ЈЕСТЕ, сада и овде, нешто погрешно и лоше по Србију?
И како онда ишта очекивати од своје државе ако на њене позитивне примере по ма ком питању (националном, црквеном, војном…) гледамо циничним погледом и на отворено аутодеструктиван начин (логиком „што горе, то боље“, са опасном идејом да се треба удруживати са било којим непријатељима наше државе – али и нашег народа, само да се „коначно склони ова власт“)?!
Срљамо ли у колективно самоубиство, прерушено у мржњу према актуелном председнику Србије и вечно тражење „преко хлеба погаче“?
И да ли су сви који не мисле тако – „ботови“, а они који овако мисле – све од реда „борци за слободу“?
Или, можда, ствари ипак стоје сасвим супротно (са бриселским, загребачким, вашингтонским, берлинским, приштинским… „сендвичарима“ и „стипендистима“)?!
(Фејсбук страница Драгослава Бокана)
Наслов и опрема: Стање ствари
