ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ: Знај, биће Срба, а и Србије

Кад једном, Србине, ти клонеш духом
Притиснут невољом, издајом, муком
Очајан, усамљен, преварен, гоњен
Понижен и с карте земаљске склоњен

Изгнан из историје и с кућног прага
Док све што злослужи за тобом трага
Опкољен и као дивља звер ловљен
Од сваког одбачен, ни од ког вољен

Застани слободно у сред те хајке
И мирно погледај небеске знаке
Нешто ти шапућу далеке звезде
Док у светлуцавим јатима језде

Гле, ено Симеона и Светог Саве
На челу поворке бесмртне славе
Погледај Лазара, Пресветлог Кнеза
Што концем свиленим с Небом нас веза

Ево ти Вељка и Синђелића
У златним кочијама крај Обилића
Док Раде Томов још сузе лије
Над прахом Оца Мајке Србије

Гледај ка небеском Газиместану
Видећеш војску Осветом славну
Што Краља свога витешког рода
Поздравља само са Смрт ил’ Слобода

Видиш ли хероје Гвозденог пука
Пред њима Миливоје, чувени Брка
И Степу, Мишића, Путника, Штурма,
Због којих крвници силазе с ума

А пази како се са дна понора
Успиње неумрла Равна Гора
Запамти насмејаног Чича Дражу
Док своју јуначку поздравља стражу

И веруј да ништа готово није
Док и на Небу се та битка бије
Горе је српству подигнут Храм
Да никад не будеш ни слаб ни сам

Онда продужи где пут те носи
Бори се, не дај, удри, пркоси
И док се Коло небеско вије
Знај, биће Срба, а и Србије