ДР ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Србоцид је исконско зло – убијали нас због крста са три прста!
Све почиње у језику – када је Анте Старчевић Србе прогласио „накотом за сјекиру“, логор Јасеновац већ је рођен у ђавољем уму који је србоцидом руководио за време Анте Павелића, указује др Владимир Димитријевић, истраживач, професор у чачанској гимназији, у својој најновијој књизи „Кућа у нашој крви – Јасеновац и српски логорашки завет“.
Она је истовремено оглед о србоциду, геноциду над српским народом у НДХ, хрестоматија непознатих сведочанства о зверствима те државе утемељеним на мржњи и одговор онима који се порицањем Јасеновца ругају и Богу и жртвама. У разговору за „Новости“ Димитријевић појашњава и да ли је србоцид ограничен само на извесне територије у Другом светском рату:
– Појам србоцида, који нам је као средство прогледања понудио геноцидолог Владимир Умељић, мора ући у нашу културу и јавни дискурс ако хоћемо да опстанемо и останемо у доба трећег светског рата. Јер, како рече велики Жарко Видовић, ми се делимо на четнике и партизане, а за наше непријатеље смо само логорашка нација. И, да опет наведем Видовића – историјске свести нема без свести о злу. А србоцид је исконско зло, које нас је убијало због крста са три прста.
Чија је идеја актуелно оспоравање Јасеновца, од броја српских жртава, до његове намене као погона за истребљење Срба?
– То је идеја наших непријатеља, који су окупљени у НАТО Западу, као и њихових домаћих гласноговорника, тзв. другосрбијанаца. Као наводни „мали Руси на Балкану“, ми, по њиховом мишљењу, немамо право да будемо жртве, мада смо један од најстрадалнијих европских народа, који је вековима „таргетиран“ зато што је, на граници Истока и Запада, спречавао папство да продире ка Истоку. Усташтво је, то је свима јасно, било борбени балкански папизам (папизам, понављам, и тиме не поричем постојање часних и честитих римокатолика који нису били на страни Пија Дванаестог и Степинца). Треба да погледамо истини у очи: да смо се на време бавили србоцидом и да је свет, захваљујући иницијативи наше државе, на време знао све о Јасеновцу, и да је Музеј жртава србоцида био смештен тамо где је „Кућа цвећа“ (израсле из наше крви), при чему би хрватски ревизиониста Броз био пресељен у родни му кајкавски крај, за нашу судбину би се знало барем као за судбину Јермена. Овако, док чекамо да нас потомци наших џелата осуде за „геноцид у Сребреници“, ми, што рече Његош, „ка` гуске све нешто ћукамо“.
Да се послужим вашим речима: зашто Запад разуме усташе?
– Американац Вард Черчил, индијански син, историчар, човек истеран са универзитетског посла због сведочења истине о геноциду над својим народом, све нам је објаснио: „Током четири века који се протежу од 1492, када је Кристофер Колумбо крочио у ‘нови свет’ Карипске обале, и 1892, када је Пописни биро САД закључио да је мање од 250.000 Индијанаца преживело унутар граница Америке, индијанска популација за коју се процењује да је износила 125 милиона, редукована је за преко 90 одсто. Људи су у милионима умрли од пресецања секиром или мачем, живи спаљени, растргнути коњима, ловљени ради забаве, бацани као храна псима, упуцани, пребијани, пробадани, скалпирани за награду, обешени о куке за месо, бацани са ограде бродова у море, радећи до смрти као робови, намерно изгладњивани, смрзнути на неком од многобројних присилних маршева, у затворима и у непознатом броју случајева намерно заражени епидемијским болестима“. Изгледа да је ту одговор на питање.
Стотине запослених у високошколским и научним институцијама Србије недавно су подржале човека који о Србима говори речником мржње Анте Старчевића. О чему је сада реч?
– Реч је о томе да су другосрбијанци, са свим својим НАТО задацима, потомци оних комуниста који су верно служили „Дебелом Мртвацу Грозу“, како је Тита звао владика будимски Данило. То су потомци оних који су у јесен 1944, у Београду, одржали Антифаштистичку скупштину ослобођења Србије (АСНОС), на којој су се утркивали да Србе оптуже за сопствено страдање у Другом светском рату. Тако универзитетски професор Синиша Станковић, у наступу самолустрације, на конгресу узвикује: „Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи“, а студент из Ужица Добривоје Видић правда Павелићеве злочине: „Шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца“. Што се чудимо данашњим Антиним антифашистима међу другосрбијанцима? Они само настављају где је Видић стао.
Зашто је признато да је у Холокаусту страдало шест милиона Јевреја и без набројаних шест милиона имена, а за Србе побијене у логорима Јасеновца се тражи малтене чипована лична карта?
– Недавно је сјајни млади Србин са Сокоца Драган Радовић о свом руху и круху снимио документарни филм „Гаравице“, који говори о једном од највећих српских стратишта код Бихаћа, али и другим стратиштима у том делу Крајине током Другог светског рата. Он је, понављам, сасвим сам, без ичије помоћи, прегледао 3.000 докумената – судских пресуда, саслушања, записника, извештаја, прогласа и сведочења 27 преживелих, од којих је 15 говорило у филму. Током истраживања за потребе филма Радовић је дошао до информације да је о овим трагедијама Драган Гргић написао историјски роман, који је 1961. године забрањен, па је одлучио да га приреди и штампа. Радовић је, иначе, опет понављам – сам, открио преко хиљаду нових имена Срба, жртава усташког терора. Где би нам био крај да су се овим послом бавиле институције? Али, ко би се онда бавио нашим путем у Европску унију и нашим додворавањем НАТО Западу?
И у Србији је од почетка окупације 1915. до 1918. спровођена нека врста геноцида: забрањена је ћирилица, цивиле су убијала „јужнословенска браћа“ шуцкори. Зашто се не суочимо са грешком српске елите која је правила Југославију?
– Југословенство је племенити утопизам (сетимо се „Младе Босне“ и младог Иве Андрића), али је као и сваки утопизам било осуђено на пропаст. Јер, утопија значи место које не постоји, нигдина. Југославија је била могућа само зато што није било руског цара да спречи погубни утицај англосаксонских и француских геополитичких ложа на балканском простору. Краљевина СХС (касније Југославија) је настала зато што је пропала царска Русија, и створиле су је Велика Британија и Француска да би оствариле своје геополитичке интересе. Титова Југославија је била уклопљена у НАТО поредак против совјетског блока, а маскирала се у несврстаност. Српска елита, у обе Југославије, са ентузијазмом или без њега, што би рекао Бора Чорба у „Лутки са насловне стране“, „статирала је можда у понеком филму“, или „рекламу снимила за ТВ“. Газде са Запада су је „мењале као што размењују речи“, а иза леђа јој „причали вицеве“. Срби су прошли тако да сада, заиста, коначно пролазе као старачки народ у изумирању. Ипак, историја није окончана, а владика Николај у служби новомученицима убијеним од папских крижара каже: „О страдалци нови под хумкама влажним, победа је ваша над хришћанством лажним“. Упркос свему, живеће овај народ. Борба се наставља.
Ваша књига „Кућа у нашој крви“ доноси непозната потресна сведочанства о страдању Срба у НДХ: белешке Жана Хусара и бугарских дипломата. Шта је следеће?
– У припреми су две књиге – једна је наставак „Куће у нашој крви“, и зове се „Јаук и гробље је народ мој: читање Јасеновца и порицање србоцида“, а друга је зборник радова наших угледних интелектуалаца, који се бави историософским смислом српског мучеништва у НДХ. Та би књига требало да се појави у новосадском „Прометеју“, чији је челник Зоран Колунџија написао да је 180 људских бића која се презивају Колунџија страдало у Јасеновцу само зато што су били Срби. Биће, ако Бог да, још сведочења. Иначе, „Кућа у нашој крви“ је већ присутна на интернету, у ПДФ формату, па је може читати ко год жели.
Прочитајте ОВДЕ шта Ђурић каже о резолуцији у Сребреници и борби у Њујорку
