ДР ОЛИВЕР АНТИЋ: Још једно убијање ђенерала

Надали смо се да ће 27. фебруара 2015., на Дан адвокатуре, која је једина осветлала образ српском праву у Београдском процесу 1946. године, Суд окончати процес рехабилитације ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића. То је могло да буде учињено, чак и на онај начин који је одабрао председник Већа.

Прва сумња се појавила када смо обавештени о термину рочишта – у подне, а дефинитивно је било јасно када је Суд каснио са почетком 22 минута. Да су хтели да окончају поступак заказали би у 9 сати (сала је била слободна), јер да је тада суђење отпочело, могли би бити изведени сви потребни (и непотребни) докази, могло се приступити завршној речи и коначно објављивању одлуке.

Иначе, ђенерал је, у Београдском процесу, као својевремено у париским и московским процесима, после експресног поступка од месец дана, без права на жалбу, ликвидиран за 48 сати. Адвокати који су учествовали у поступку осуђени су на робију, а неки од њих нису живи дочекали истек казне.

Ова рехабилитација се претворила, у узвесном смислу, у поновно убијање и то мрцварањем ђенерала Михаиловића, свих предлагача, па и јавности, јер је ушла у девету годину трајања.

По окончању овог рочишта, један левичар који је присуствовао суђењу, иначе велики родољуб и високи интелектуалац, који је читав радни век провео у иностранству, питао ме је:
– У чему је суштинска разлика између суђења 1946. и данас?

Одговорио сам:
– Рећи ћу вам, не прејудицирајући одлуку о рехабилитацији, нити коментаришући појединости, сличност се, с једне стране, састоји у томе што ни 1946, ни данас није поштовано право. Разлика је, с друге стране, у томе што је 1946. омогућен директан (радио) пренос, а сада је (ТВ пренос) забрањен од стране председника Већа, иако га је одобрио председник Вишег суда.

Додуше, мора се признати да је катастрофалне грешке чинио претходни председник Већа (који је унапређен), који није хтео, иако је могао, и поред унапређења, да оконча поступак.

Он је пет година (сиц!) изводио доказе у поступку у коме је одлучујуће правно питање, а правна квалификацији не захтева извођење доказа, већ само знање права, дакле примену закона. Посебно, у овом поступку у ком су одређене чињенице које утичу на правну квалификацију неспорне (нпр. није било двостепености, тј. није омогућено право на жалбу и слично), доказивање чињеница је излишно. Да ствар буде гора, претходни, унапређени судија је допустио да се на другој страни тужилаштво појави као „умешач“, а када сам истакао приговор да је према закону који је меродаван у овом случају то једноставно немогуће, пошто је поступак једностраначки, те тужилац може да буде умешач искључиво на страни предлагача (правни интерес тужилаштва је да отклони љагу са незаконитог поступања тужилаштва из 1946. г.) или посматрач (који зато мора да седи са осталим посматрачима у публици), тај судија је представника тужилаштва у једном тренутку означио посматрачем.

Ново веће је поновило наведену незаконитост и када сам поново истакао исти приговор, повукло се на већање и закључило да ће о томе да се изјасни касније. Тужилац је остао да седи на супротној страни, где је место за противника предлагача (у овом поступку по Закону о рехабилитацији непостојећа страна), што сам квалификовао као врсту притиска на учеснике и суд. Суд чак понекад не разуме да истицање законских одредби, које нису подложне тумачењу, јер су јасне (тада се морају применити тако како гласе), није никаква расправа са судом, а такође, чак и када је у питању могућност различитог тумачења расправа је, због јачине аргументације не само допуштена, већ и пожељна.

Чињење лапсуса од стране суда, чак и више пута код имена ђенерала Михаиловића, можда се може разумети, али не и примена правила кривичног у ванпарничном поступку. Коначно, ако чак прихватимо да је, због промене у саставу Већа, одлагање окончања поступка рехабилитације за 3. април оправдано, његово неокончање тог датума била би злоупотреба права и грубо кршење уставне одредбе о суђењу у разумном року. Пракса Суда у Стразбуру је ту сасвим јасна.

Тагови: Др Оливер Антић, Драгољуб Дража Михаиловић, Суд