ДР НЕБОЈША ПОПОВ: Распамећивање српског капитализма

Kакав је то српски капитализам који ни после више година, готово деценију и по, није успео да достигне ниво развијености бившег социјализма? Процене говоре да је у овом тренутку наш бруто друштвени производ тек нешто више од половине пре распада Југославије.

Зашто је тако, ако се под капитализмом подразумева рационалнији и успешнији систем него што је социјализам, разговарамо са социологом др Небојшом Поповим, једним од оснивача Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ), прве демократске политичке организације у бившој СФРЈ, и донедавно, скоро две деценије, главним уредником листа „Република”.

Чуди да ни они који заступају либералне идеје, који заступају капиталистички начин привређивања, па и они који заступају различите социјалистичке и левичарске опције, не постављају питање какав је то капитализам у који смо ушли?

Поменућу Тому Пикетија. Један сјајни аутор, који доказује крајње студиозно да глобални капитализам данас увећава разлике између сиромашних и богатих, да су те разлике бремените сукобима, и да се савремени капитализам налази у ситуацији када треба да нађе неко решење да оне не буду сувише експлозивне и ризичне. А то је афирмација различитих облика својине и предузетништва. Наравно, он не доводи у питање капиталистичко схватање важности приватне својине, али помиње и неке друге, од раније познате облике својине, као што су задружна, акционарска, корпоративна… Имам утисак, који није тешко документовати, да је полазиште капитализма у Србији постављено сувише уско и једнострано, тако што се апсолутизује важност приватне својине.

У односу на шта и на кога?

Управо у односу на те раније облике својине и на нове облике својине, а све у корист апсолутизације приватне својине. Још бих рекао да владајућа класа у Србији, независно од промене режима, скоро 25. година, представља најдогматичнијег заступника приватне својине. Више него што су то владајуће класе у развијеним земљама.

У чему се огледа апсолутизација приватне својине?

У томе што је политичка класа у Србији, кроз све своје мене, избегла да направи базични консензус о преображају затечене својине у тренутку пропасти социјализма и почетка капитализма. Изостала је уставна конституција друштва и државе, која би нашла компромис у начину замене тог старог, проблематичног или пропалог својинског односа, који је важио у старом режиму. А то је, по Уставу, била друштвена својина.

Због чега? Нису неумни људи водили државу, без обзира на то којој политичкој елити су припадали.

Не спорим да је међу њима било и да има образованих, паметних и вештих људи… Ја сам се доста бавио истраживањем и анализама, па бих рекао да се то што се заобишло може разумети као део једног процеса. Употребићу реч која код нас није у употреби – распамећивање. Кроз један дуги процеса распамећивања погубиле су се неке јасне појмовне разлике – система, класа, група, актера, институција, процедура… Као што ни у време утеривања Србије у социјализам није било базичног консензуса, тако га није било ни у време истеривања и утеривања у некакви капитализам.

Конкретније…

Нови систем у Србији настао је обарањем режима Слободана Милошевића. Најављен је један коренит и демократски заокрет ка једној нормалној земљи, који би почивао на уставу који доноси уставотворна скупштина, а која утврђује темељ и оквире и привреде и културе и друштва и државе. Такав устав је дуго избегаван и коначно га је донела тек трећа влада после октобарских догађаја. У њему има само једна полуреченица која каже да друштвену својину замењује државна, а да темељ представља приватна својина. Како се прелази из једног стања у друго, о томе у Уставу нема речи.

Значи, транзиција тече по правилима које тек треба установити.

Једна од првих ствари која пада у очи јесте да почетак новог уласка у капитализам не почива на постојању и развоју разних облика предузетништва, укључујући и приватно. А када нема снажнијих група предузетника, онда ту улогу обавља неко други. На основу посматрања, није тешко докучити да кључну улогу у преображају својине обављају вршиоци власти: законима, уредбама, разним прописима, договорима, коалицијама… и поступцима које видимо готово свакодневно.

Који је то интерес који имају протагонисти?

Ако није интерес да се премаши или бар домаши ниво развоја старог система, и ако разлог за ангажман није да се потврде као успешни предузетници у привреди, актери у култури, па и у политици, шта је њихов основни интерес? Па основни интерес, судећи по свему што се дешава, биће да се што чвршће и што дуже држи власт, а да ефекти нису битни.Тако долазимо до психотичног стања да се стално говори о томе да ли верујеш или не верујеш овој или оној власти, а свака која се досад појавила претендовала је да заступа оптимално национални интерес.

Зашто психотичној?

Стратешке партнере тражимо на један крајње необичан начин: позајмице које узимамо од светског капитала добрим делом дајемо тим страним инвеститорима за свако радно место, што се онда свим пропагандним средствима рекламира, а да се и даље ништа не мења. Пледира се, и зато говорим о једном психотичном стању, на апсолутно поверење осиромашених, обезнађених људи у такву власт да ће она својим мерама врло брзо средити ситуацију. Не поричем да је позитивна будућност могућа, али је не видим из разлога што сам, проучавајући облике приватизације, уочио нешто крајње забрињавајуће: да иста власт у којем год се облику јављала у досадашњим променама режима, од Ђинђића до данас, не само да није подржавала, него је и кажњавала извесне облике предузетништва који су имали позитивне резултате.

Сматрате да Зоран Ђинђић није добро трасирао пут?

Када је дошло до велике промене 5. октобра 2000. године, као један од главних људи преокрета, Ђинђић се заложио да се, пре него што дође до базичног консензуса о преображају система, створе прелазне институције које ће помагати влади у решавању проблема. Међу њима је била и институција која се звала Савет владе за борбу против корупције. Савет је упозоравао на ове проблематичне ситуације и сугерисао нека решења, али влада на то није реаговала. Када је Ђинђић обећао да ће доћи на састанак Савета 13. марта 2003. године, при доласку у зграду владе на тај састанак, убијен је. У готово у свим приказима тог гнусног злочина тај податак је заобиђен.

Где су радници у српском капитализму?

Изразио бих чуђење да о неким елементарним чињеницама, које би могле да помогну да разумемо од чега смо кренули, где се налазимо и куда идемо, веће интересовање нису показали ни угрожени – радници, предузетници и обични људи, а још мање извесну солидарност. Чак су синдикати имали догму да у новим условима, у односу према власнику, радник ни о чему другом не може да води рачуна осим о висини најамнине. Ако није задовољан, нека иде до Лампедузе. Да бежи из земље. То бих донекле и могао разумети јер осиромашење које је настало сабија људе у мишје рупе, тера их да воде рачуна искључиво о свом преживљавању од тренутка до тренутка. Не само да не брину о другоме, него ни о себи самоме сутра или прекосутра.

Интелектуалци…

Мање бих се чудио када би у нашој земљи постојало барем мало јавности у којој би се водио дијалог. Само у јавности те ствари могу да буду смислено разматране и решаване, јер јавност је институција која тражи баланс између јавних и приватних интереса. Међутим, када нема јавности нема ни интелектуалаца, јер по једној дефиницији бити интелектуалац значи јавно употребљавати ум.

Тагови: Демократија, Југославија, Капитализам, Небојша Попов