– Сви смо, и струка и наука, све време знали да је Сребреница исфабрикована прича, и Запад је, наравно, знао, али је било потребно да се оправда бомбардовање Републике Српске. И, када је било свима јасно, ишло се чак дотле да се у Савету безбедности УН изгласа резолуција о геноциду као осуда и жиг српском народу. Русија је спречила ту резолуцију, а предложила ју је Енглеска, која је све време имала ова документа.

Документа су, нема сумње, бацила ново светло на догађаје у Сребреници. Београд и Бањалука сада заједно треба да инсистирају и раде на потпуној демонтажи неистине која је нанела непроцењиву штету читавом српском народу. Неопходно је да се траже и друга слична документа од владе у Лондону, такође да се сагледају могућности ревизије оптужница и пресуда у хашком Кривичном трибуналу. Ово је једини, прави пут да се побије званична верзија о Сребреници, тиме се зауставе и притисци на Републику Српску и стигма да је настала на темељима злочина.

– Запад вас сматра малим Русима и зато сте стално под лупом и под притисцима, зато Западу и јесте примарно питање дестабилизација српског фактора на Балкану и удаљавање од Русије. Осим тога, ви сте расадник посебности, непредвидљиви, волите слободу, као и руски народ. Имате достојанство, понос и инат. У најтежим тренуцима, у годинама кризе, несреће и ратова, показали сте најлепше црте људског карактера, сачували себе, своју историју и своју веру. Част. Племенитост. И имена се Србија свога отказала када је у Краљевину 1918. примила друге словенске заједнице, под своје окриље. Запад то не разуме. Чињеница да сте једини народ на свету који се супротставио насиљу силника и покушају да се с једног места управља читавом планетом, Западу ствара нервозу и не трпи народе којима не може да влада, па их разбија и распарчава. Косово је пример.

– Мој став је познат и није позитиван према бриселском уговору. Преговарачки процес, сматрам, треба зауставити кад већ нема ниједног уступка српским интересима. Напротив, инсистира се само на интересима Албанаца и они их остварују уз помоћ заштитника и ментора уз које ће лако да остваре сан, а то је „велика Албанија“. Та идеја је и те како жива, и од ње се не одступа. Ко се од Албанаца не нада „великој Албанији“? Нико! Свако попуштање тумачи се слабошћу и притисци се појачавају. Циљ је да Београд призна независно Косово, а признавање би било погубно и по српски народ који тамо живи и по остатак Србије. На удару би била Војводина, Рашка област, општине на југу. Зато, не треба журити. У прилог овоме је и чињеница да је све више земаља које повлаче одлуку о признавању косовске независности.

* Је ли и то потврда да Срби, ипак, неће остати сами?

– Срби нису никад сами и неће бити, а повлачење одлука о признавању је блистава победа српске дипломатије. То је потврда њене вештине која је резултирала успехом.

– То је намера „владара“ Црне Горе да себи потчини и Српску православну цркву, кад је већ потчинио све институције власти. То је одлука која узнемирава, али је свакако претња и притисак на вернике, свештенике и монаштво. Српска православна црква у Црној Гори једина му се одупирала и остала независна и непокорена. Бранила је српство, интегритет, свој дух, и градила. Само у последњој деценији никло је неколико прелепих цркава и манастира у Митрополији црногорско-приморској, обновљени су древни храмови, оживели… Покушавао је „владар“, а није му успело да направи црногорску цркву, народ није хтео. Онда је он решио да их дисциплинује Законом о слободи вероисповести, помало и због тога што је Српска црква у Црној Гори била и остала везана за Србију, али и за Русију. Такође, познато је у српској историји да су српски православни свештеници увек били на страни устаника, многе и предводили. Ни та истина „владару“ није по вољи.

– Зависи највише управо од српског народа. Ако буду истрајни у масовним протестима, мислим да ће Ђукановић морати нешто да промени, није лако кренути на толики свет. Или ће другачије да примењује усвојени закон или ће да га преформулише.

* Били сте, ових дана, у Бањалуци, на обележавању празника Републике Српске. Какве утиске носите?

– Осетила сам понос, заплакала сам кад сам код младих људи видела истинску љубав према отаџбини, снагу патриотизма и одлучност ешелона који су дефиловали на паради, да је чувају и сачувају, да негују пијетет за жртве које су за отаџбину положене, свесни да нису узалудне биле. Република Српска је данас чврст ослонац свом народу, један од лидера на Балкану, јак политички фактор, то је моје уверење.

– Решени су да зауставе разбијање српства. Задивљена сам када сам у Бањалуци видела колико се окупило Срба из дијаспоре, из региона. Бањалука се укључује у решавање њихових проблема. Прати шта се дешава у Црној Гори, позива Подгорицу да се не инати и да у миру нађе решење са Митрополијом. Поручује оваквим односом према свом народу да он има на кога да се ослони.

* Јесте ли уверени да ће Република Српска сачувати свој статус и стабилност у околностима када Босна и Херцеговина нескривено тежи да буде чланица НАТО?

– Сачуваће стабилност, а Дејтонским споразумом гарантован јој је статус ентитета. Озбиљним одлукама, као што је питање евентуалног приступања НАТО Босне и Херцеговине, у Републици Српској ће се одлучивати референдумом. Народ и руководство, међутим, теже да једног дана Српска постане део Србије. О томе смо разговарали и на седницама Сената. Али је закључак да за тако нешто још није време.

Успомене, интервјуи, документи, фотографије,… сабране су у књизи „Генерал Младић, последња битка“, коју је Јелена Гускова приредила на руском језику. Ускоро ће ово сведочанство о животу команданта војске Републике Српске бити штампано и на српском, превод је већ готов.

– Половином новембра посетила сам генерала, он је заиста лошег здравља – прича Гускова. – У Комитету за одбрану настојимо да му се одобри лечење у Москви. Гаранције је потписао председник Путин, али позитивног одговора из Хага још нема.

ПОТРЕБНИ И МИЛОШ И КАРАЂОРЂЕ

Српски народ је у историји плаћао велику цену поделама – скреће пажњу историчарка Гускова. – Српско биће је немало пута располућено, па се и данас народ дели, те на карађорђевићевце на обреновићевце, а Србији су потребни и Ђорђе и Милош. Сваки је за свог времена оставио вредности које треба преузети и примењивати. Србија је имала много, по делима, њима сличних вођа, који су били свесни да државу успешно може да води државник, не политичар. Политичара занимају избори, државника поколења и брига шта им оставља.

ШПИЈУНСКА АФЕРА НЕВЕШТО ПОДМЕТНУТА

У контексту притисака на руководство Србије везано за Косово, а и предстојеће изборе у Србији, Јелена Гускова сврстава и афере које протеклих седмица потресају Србију.

– За шпијунску аферу сам сигурна да је стигла споља, из западне кухиње. Запад не разуме да српски официр обавештајну услугу Русији доживљава као услугу сопственој отаџбини. Афера је, дакле увезена и подметнута, али невешто. Афере су, иначе, свуда уобичајене чим се најаве избори.

Милена Марковић, Новости